Od "pa, je l' moraš baš tamo?", do "dobro se umotaj i ufačluj": tako su, kada sam im pomenula da idem u obilazak crvene zone kovid bolnice, reagovali neki meni bliski ljudi ili poznanici. Posao novinara i reportera podrazumeva da moraš da prihvatiš neku dozu rizika - to je u opisu radnog mesta i to je ono što me, između ostalog, u mom poslu, nakon 20 godina rada, još uvek privlači. Naši lekari su već mesecima, svakoga dana, satima u skafanderima, pa mogu i ja da izdržim barem sat - toliko je trajao naš obilazak bolničkih odeljenja i intenzivne nege na kojoj su smešteni najteži pacijenti, oni kojima je korona oduzela dah.
„Moramo za Vas da pronađemo najmanji skafander. Uglavnom imamo one za visinu od 180 cm“, objasnila mi je direktorka bolnice u Batajnici Tatjana Adžić Vukičević. Inače, ova novinarka visoka je 152 cm. Smeh, navukla sam na takve situacije, ovaj svet prosto nije prilagođen nama niskima. Ili si dete, ili moraš da imaš barem 170 cm, ništa manje od toga se ne priznaje.
I najmanji skafander meni je bio ogroman. Da ne bi baš sve visilo na meni i dodatno mi otežavalo kretanje, morali smo da ga nekako „skratimo“ i podvežemo improvizovanom trakom. Navlačenje pune „ratne opreme“ – tu su kaljače, rukavice (opet one najmanje), kapa, preko kape kapuljača i naravno zaštitna maska. Jedva mi se oči vide – to je to, spremna sam.
Nije lako hodati, ali ni govoriti pod tim slojevima zaštitne opreme. Već posle desetak minuta, prvi znaci znojenja. Svako malo ruka sama, mimo moje volje, kreće da skloni ili namesti kapuljaču – nije prirodno da te sve toliko sputava.
Zakopčana sam do grla, a kao da skafander sam po sebi nije dovoljan tu je i „bubica“ – mikrofon koji se krije ispod slojeva garderobe i zaštitne opreme. S vremena na vreme, pomeram rajsfešlus skafandera, da proverim da se od od znojenja nije istopila baterija u mikrofonu. Dobro, možda sam malo preterala sa tim subjektivnim osećajem vrućine. Kako li je tek bilo letos pod skafanderom – lekari su se tada, umesto u Grčkoj, kupali u znoju.
Doktorka Tatjana Adžić Vukičević kaže mi da je za mesec i po dana, od kada je došla na čelo bolnice u Batajnici, i počela svakodnevno da po šest i više sati nosi skafander, smršala četiri kilograma. Našalih se kako možda ima onih koji bi se dobrovoljno prijavili na takvu dijetu. Ponadah se, možda ću i ja za ovih sat vremena u skafanderu izgubiti koji gram.
Kroz bolničke hodnike, intenzivnu negu i lekarske sobe gledam oko sebe sve one kojima su nošenje skafandera i zvuk respiratora svakodnevica – svaka njima čast. Da bi se lakše raspoznavali lekari na skafanderima imaju ispisana imena ili nadimke. Zapazih i imenjakunju sa natpisom „Bojana legenda“. Vala, i jesi legenda i ti i sve tvoje kolege koje svakoga dana trpe nelagodu skafandera, ali još mnogo više trpe pritisak borbe za ljudske živote koja se odvija pred njihovim očima. I ne, nemaju vremena za pauziranje i ispijanje kafe.
Uprkos svemu što preživljavaju, među osobljem nema nervoze, čak uspevaju i da se našale. Začuje se i smeh pod tim skafanderima. Osoblje se međusobno sokoli, a tako podiže i moral pacijentima. Za sat vremena, koliko je trajao naš obilazak, na sreću, nisam osetila potrebu da idem u toalet, ali da je još malo potrajalo…
Polako završavamo naš obilazak, sada treba skinuti svu zaštitnu opremu. I to treba obaviti po strogoj proceduri, da se virus ne bi preneo sa različitih delova opreme. Potrebni su pažnja i koncentracija i to u trenutku kada jedva čekate da se oslobodite skafendera, kape, rukavica, kaljača, da ih pocepate, a ne da ih skidate sa sebe po tačnom redosledu.
Prvo prolazimo kroz dezobarijeru, ispred sebe gledamo grupu osoblja koja već izverzirano obavlja tu proceduru. Prvo se dezinfikuju rukavice koje su na vama, onda sa tako dezinfikovanim rukavicama skidate deo po deo zaštitne opreme – kapa, skafander, kaljače, na samom kraju se oslobađate rukavica i ponovo dezinfikujete ruke. Konačno ste slobodni, ali mokre kose i jako žedni. Flašica vode je prvo što priželjkujete, a nakon toga dobro dođe i nešto slatko za okrepljenje (tako je bilo barem u slučaju vaše reporterke).
Ja sam provela sat vremena u skafanderu, uz uznemirujuće zvuke respiratora, a za neke je to postala realnost koja ih je potpuno odvojila od života kakav su živeli do pre 10 meseci, pre korone. Da, to je cena posla koji su odabrali, a mnogi su je i platili svojim životima. Šta god da napišem za kraj deluje mi patetično i nedovoljno. Jedino što mi zvuči iole smisleno je – hvala i izdržite.
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar