"Umirem od raka, sporo ide": Vedrana Rudan u potresnom tekstu opisala detalje svoje borbe

Vedrana je sada u svom novom blogu na Rudan.info objavila novi tekst, "Imati decu... nemati decu", u kom je otkrila nove detalje svoje borbe.

Njen tekst prenosimo u celosti:

"Hiljadu sam puta u životu sebi postavila to pitanje. Kad si žena, kad pišeš, svi svaku tvoju rečenicu doživljavaju kao golu ispovest. Nikad niko nije zatražio za Tolstoja smrtnu kaznu jer je gurnuo Anu Karenjinu pod voz. Priče o lošoj deci doživljavaju veći uspeh, pa ti nekako pređe u naviku da sopstvenoj deci nacrtaš rogove. Braniti se ne mogu, a ti im na nos često nabiješ grehove da bi tebi život bio lakši.

Jedinice, propali razredi, pogrešan odabir posla, lenjost, prerana uskakanja u veze, nedovoljno ljubavi prema mami koja je mogla biti predsednica Evrope da je noge držala skupljene one srede u tri ujutro… Gde bi mi bio kraj? To nije sve. Dogodio se petak, sreda je bila zaboravljena, jedino poza drugačija. Epilog isti.

Drečanja danju i noću, jedinice, dvojke, jedino se nule nisu ukazivale. Pa deca, tvoja deca. Pa čuvaj, pa strepi, pa se budi užasnuta noću, hoće li se vratiti, jesu li živa, zašto zavijaju kola hitne pomoći. Ko će to preživeti? Zašto živim ili životarim ili crkavam s dvoje dece kad bih mogla na pragu osamdesete s mužem u miru i sreći grickati čokoladu, a ne šepava šetati njihovog psa dok se oni drže za ruke s nekim koga vole i gledaju rovinjsko more?

Teško sam bolesna. Češće sam u bolnici nego kod kuće. Umirem od raka, sporo ide. Pre dva dana bili su sa mnom u bolnici. Na smene. Ćerka mi je osvežavala telo i usta tankom krpom. Prepričavala sam joj priče iz zajedničkog detinjstva. Slušala me, smejala se i pravila kao da ih prvi put čuje. Iz torbe je izvukla turpiju za nokte, uzela moj dlan u svoj - da mi budeš lepa, mama. Došao je sin. Doneo mi je knjigu koju smo dugo čekali i kutiju Kraš Dražeje - lakše ćeš zaspati. Nakon desetak minuta, navukao mi je komad paste na četkicu i pomogao mi da u krevetu operem zube. Poljubio mi je gornju stranu desnog dlana - laku noć, mama.

Sinoć sam izašla iz bolnice. Možda sam već napisala. Dan je veseo i žut. Lepo je biti kod kuće i kad si nepokretan i kad nikako da izračunaš je li već vreme za smrt.

Stiže ćerka u goste s novim psom. Raduje me naša Kokošica. U velikoj torbi hrpa mirišljave, popeglane odeće. Uvaljujem nos u nju. Ne mogu podneti bolnički miris. Za ručak će mi spremiti lignje na žaru. Izležavam se na kauču na terasi dok me ubija ili čini živom miris mora. Lemi me gleda iz kartonske kutije. U dvorište ulazi sin. Za mene je ispekao najbolje palačinke na svetu po receptu moje stare. Ne znam ga. Zaboravljam.

U pozadini muž sprema sve što meni treba za raskošan ručak. Jednu lignju, komadić hleba i pola palačinke. Deca odlaze svojim kućama. ‘Bokić’, dobacuje mi ćerka. Sin mi veselo maše krpom za pranje suđa. Čekam da mi muž ode u kuhinju. Plačem. Bolest? Dan je previše žut? Strah od smrti? Alergija na polen? Imati decu? Nemati decu?”