Klinika za lečenje bolesti zavisnosti sa najboljim rezultatima, i jedina u Srbiji koja sprovodi program porodične sistemske terapije, u Paunovoj ulici broj 2, u Beogradu, je – zatvorena, a pacijenti premešteni ili prepušteni sami sebi i porocima. “Da nije bilo ‘Paunove’, danas verovatno ne bih bio živ! Izvukli su me iz kandži pakla”, u razgovoru za Nova.rs priča Dejan Đoković (46), elektroinženjer, koji se pre 17 godina, zbog patološkog kockanja, prijavio na lečenje u ovu ustanovu. Danas radi u školi, bavi se prevencijom vršnjačkog nasilja i vodi zdrav i normalan život sa svojom suprugom i njihovo troje dece.
Dejan je imao 29 godina kada se, pod nagovorom supruge Višnje, prijavio u Kliniku za lečenje bolesti zavisnosti pri Institutu za mentalno zdravlje.
“Prošlo je od tada dugih 17 godina, a naš život je danas kao iz bajke, u koju smo tada stigli direktno iz pakla. Svih ovih godina smo na vezi sa lekarima i bolnicom. Žena me je nagovorila da se prijavim na lečenje, jer nije više mogla da trpi moj način života. Upoznali smo se u klubu, bili smo kratko u vezi i ušli u brak. Brzo smo se zavoleli, ali život koji kontrolišu bolesti zavisnosti je sumanut. Onda smo dobili dete i ona je posle godinu dana zaključila da ne može više da vodi takav život, pa me je uslovila: ili lečenje ili porodica. U tom periodu, nije, međutim, bila svesna da je i sama deo tog pakla. U Dnevnoj bolnici ‘Prim. dr Branko Gačić’, u okviru Instituta, zajedno smo prošli porodičnu terapiju. To je upravo i razlog zašto je ova vrsta terapije najbolja, jer kroz program prolazi identifikovani pacijent, ali i oni koji su mu najbliži”, priča Dejan.
Na lečenje se prijavio, inicijalno, zbog patološke zavisnosti od kockanja.
“Onda se ispostavilo da imam možda i ozbiljniji problem sa alkoholom, ali i sa narkoticima. Koristio sam sve, osim heroina. Kad osoba razvije jedan zavisnički model, nije teško da pređe i na drugu, treću, četvrtu vrstu zavisnosti. Kada sam, jedva nekako, pristao na lečenje, sa ženom sam otišao na Kliniku. Naše, zajedničko lečenje, nastavljeno je u Dnevnoj bolnici ‘Prim. dr Branko Gačić’”, seća se Dejan, koji je danas predsednik Porodičnog kluba “Paunova”, koji čini oko 30 pacijenata ove ustanove.
Pročitajte još:
Višnja i Dejan, ruku pod ruku, zajedno su izašli iz pakla poroka.
“Nije bilo lako. U meni je, naravno, kao i u svakom zavisniku, postojao otpor, nisam želeo da prihvatim da imam problem. Sećam se da sam na Klinici dobio priručnik o alkoholizmu. Nekako sam počeo da ga čitam, a onda i završio, u dahu. Istog dana pročitao sam ga dva puta. Na kraju sam zastao i zapitao se:’Kako je moguće da onaj ko je ovo pisao tačno zna šta mi se dešava? Kao da je sve vreme gledao iza ugla šta radim’. Čitav moj život u to vreme bio je opisan do detalja. Osoba koja je zavisnik, mnogo toga radi mehanički, nesvesna da nekoga povređuje. Recimo, patološko laganje je uobičajeno. Sećam se da sam za sitnice izgovarao laži jer sam prosto navikao to da radim, kako bih prikrio svoju odanost poroku. Čovek tako beži od odgovornosti, a zanimljivo je da muškarci koji dođu na lečenje, pre svega nauče da budu odgovorni, jer je kod većine to veliki problem”.
Niko nije pomišljao da će izlasci i “klinačko” opijanje biti korak do ivice ponora.
“Nas dvoje smo mnogo izlazili, tako se i upoznali, na svirci, uz glasnu muziku, alkohol i raznorazne supstance. Bili smo mladi, razuzdani, nismo ni pomišljali da takav vid zabave može da nas odvede u nešto ozbiljnije i uništi nam živote. Kod mene se nekako zalepila i kocka, pored svega. Međutim i Višnja je pila, pušili smo, gubili kontrolu. Na klinici sam identifikovan kao pacijent, a ona je bila uz mene na terapijama i prošla isto što i ja”, priča Dejan, koji danas predaje u srednjoj školi i član je tima za bezbednost i prevenciju vršnjačkog nasilja.
U vreme lečenja u Dnevnoj blnici “Prim. dr Branko Gačić”, imali su jedno dete, a danas su srećna petočlana porodica.
“Tamo nam se desila neverovatna promena, dobili smo šansu za novi život. Da nije bilo ‘Paunove’, verovatno danas ne bih bio živ. Kada smo krenuli na terapije imali smo jedno dete, a danas imamo troje. Zahvalan sam svojoj ženi što me je pritisla da odemo na kliniku, to je nešto najbolje što smo mogli da učinimo. Tek kada sam krenuo sa lečenjem shvatio sam kako sam živeo. To je bilo kao da me je neko zatvorio u uključenu veš mašinu i pustio da se neprestano vrtim u krug. Onda su lekari iz ‘Paunove’ zaustavili tu mašinu, izvukli me napolje i pokazali gde sam bio, kako mi je bilo unutra, šta je to učinilo sa mnom, a da prethodno ničega nisam bio svestan. Zavisnost, kao i lečenje, nema veze sa obrazovanjem, statusom, poreklom, svi smo u ‘Paunovoj’ jednaki, a bolest može svakoga da zadesi”, naglašava Dejan.
Podsetimo, najosetljiviji pacijenti u Srbiji, koji se u okviru porodične terapije leče od alkoholizma, kockanja, psihoaktivnih supstanci, sedativa, ostali su bez svoje bolnice, jer Grad Beograd nije odobrio rekonsturkciju zgrade u kojoj je bila Dnevna bolnica „Prim. dr Branko Gačić“ u Paunovoj ulici, u kojoj lekari, jedinstvenim terapijskim programom, spašavaju živote već 40 godina, a sa problemom su već mesecima upoznati i gradonačelnik Aleksandar Šapić i Ministarstvo zdravlja.
“Informacija da smo izgubili zgradu stigla je neočekivano, završili smo na ulici preko noći. Strašno je demotivišuće za pacijente, koji su tek počeli sa terapijom, da naglo ostanu bez ovog načina lečenja. Neki su taman uspostavili odnos sa terapeutom, a onda su ih ovako prekinuli. Model ‘grupna porodična sistemska terapija’, koji se primenjuje u bolnici ‘Branko Gačić’ je fenomenalan, a i naši i strani lekari, i ko god se razume u tu materiju, se oduševljavaju ovom metodom, iako naglašavaju da nema izlečenja, već samo zalečenja. Iz ministarstva i Grada su nam nudili da pređemo u Palmotićevu, ali tamo se ovaj model ne koristi. ‘Branko Gačić’ je zato izdvojeno odeljenje. Velika je mogućnost da će sada mnogi od ljudi odustati od lečenja, jer zavisnici samo čekaju izgovor da se vrate prethodnom životu”, objašnjava Dejan.
Zgrada bolnice u “Paunovoj” je, ističe on, specifična i odgovara posebnoj metodi lečenja.
“U pitanju je prizemni objekat i smešno je da ne može da se sanira, jer tu nije potrebno mnogo novca, već samo dozvola Grada. Da bi ovaj model lečenja mogao da se nastavi, potreban je objekat koji odgovara, a Grad i Ministarstvo zdravlja su nudili, između ostalog, objekte u centru grada, pa na visokim spratovima i slično. Ovde imamo dvorište, zelenilo, organizujemo radne akcije, kao što je čišćenje lišća, farbanje klupa, to sve pomaže u terapiji, ljudi se povezuju i to je bogatstvo ove bolnice”, zaključuje Dejan, i naglašava da su članovi kluba “Paunova” tako snažno povezani, da i ako bolnica ne nastavi da radi, oni će se držati zajedno i nastaviti da se bore.
Pacijenti ove bolnice okupiće se danas, u 18 sati, u dvorištu Dnevne bolnice u Ulici Paunova 2, na protestnom skupu. Pozivaju sve ljude koji smatraju da je zaštita prava na mentalno zdravlje važna za naše društvo, da im se pridruže.
***
BONUS VIDEO: Radnici klinike Dr Laza Lazarević kreću u protestnu šetnju ka Vladi Srbije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare