5
Stvarni dijalog mora da bude baziran na ravnopravnom učešću strana i na stručnoj argumentaciji, a u Srbiji nemamo ni jedno ni drugo, ocenjuje za Nova.rs profesorka Tamara Džamonja Ignjatović, psihološkinja i univerzitetska profesorka.
Ova potpisnica inicijative Proglas nedavno je boravila u Nedeljicama i razgovarala s građanima koji se bore protiv otvaranja rudnika litijuma. U intervju za Nova.rs govori o svojim utiscima tokom ove posete, koje je iznela i u autorskom tekstu “Svi živimo u Nedeljicama”, ali i o tome da li je u današnjoj Srbiji uopšte moguća ozbiljna javna rasprava o jednom tako važnom pitanju kao što je iskopavanje litijuma.
Napisali ste da je su Nedeljice Srbija u malom. Zašto ste stekli taj utisak?
Zbog toga što se oni svakodnevno sreću s neizvesnošću i nepravdom, manipulacijama i neistinama, dok su izgubili poverenje u institucije koje treba da ih štite, a takvu situaciju srećemo širom Srbije, bez obzira na to da li je u pitanju litijum ili neki drugi problem s kojim se građani suočavaju. Ekološke posledice se osećaju danas na mnogim mestima, a već sutra mogu da se osećaju gotovo svuda.
Ističete kako je sumoran kontrast prelepe doline Jadra i avetinjskih ruševina kuća bez krova na imanjima koje je otkupila kompanija zbog otvaranja rudnika. Koliko su takve slike dodatni pritisak na ljude koji nisu prodali imanja da to učine?
Pre svega, nema nikakvog racionalnog opravdanja da se kuće toliko oštete, pa da se onda ostave da tako stoje. Dakle, nameće se zaključak da su s nekom namerom baš tako ostavljene, da izazivaju turobna osećanja, apokaliptični predosećaj nadolazeće pretnje. To odvraća od želje da se tu ostane, da se bori za opstanak, šalje se upozorenje da odatle treba otići i sve napustiti.
Predsednik je najavio javnu raspravu o projektu “Jadar”. Međutim, činjenica je da u provladinim medijima o ovoj temi pričaju isključivo oni koji imaju pozitivno mišljenje o projektu. Da li tu uopšte ima šanse za bilokakvu kvalitetnu raspravu i dijalog?
Mi smo već, na žalost, navikli da se u državnim medijima plasira samo jedna istina, ona koja odgovara interesima vlasti. Javnosti moraju biti dostupne istinite, potpune informacije. Da biste imali stvarni dijalog, on mora da bude baziran na ravnopravnom učešću strana i na stručnoj argumentaciji. Ovde nemamo prisutno ni jedno, ni drugo.
Primetili ste da je zagovornicima projekta potrebno da svoje “stručne” argumente pojačavaju kvalifikujući svoje protivnike kao zatucane kretene. Zašto je to tako?
Zato što kad diskvalifikujete sagovornika, onda samim tim sve što on ili ona kažu nema nikakvu vrednost. Na taj način, obezvređivanjem sagovornika, automatski obezvređujete sve što ta druga strana može da kaže. Oni koji koriste argumente ad hominem dovode u pitanje ličnost, a ne argumente koje ta osoba zastupa. Time se skreće pažnja sa stručne, racionalne argumentacije i apeluje se na emocije i iracionalnost publike.
Da li jedan autoritet, bez obzira da li je iz političke ili naučne sfere, kad se takvim kvalifikacijama obraća onima koji ne misle isto gubi snagu i ugled svog autoriteta?
To zaista više govori o strani koja koristi takve kvalifikacije, nego o onima na koje se to odnosi. Ali, pošto se ovde neguju takvi medijski sadržaji koji su usmereni na podsticanje emocionalnih reakcija, iracionalnog, nekritičkog mišljenja, onda se kod takve publike verovatno postiže željeni efekat.
Srozavaju li na taj način pojedinci celokupnu struku kojoj pripadaju? Da li su takvi nastupi upravo razlog što određeni delovi društva više nemaju poverenja u struku i nauku?
Ne mogu da govorim o bilo čijim stručnim argumentima, ali je činjenica da su oni potpuno prekriveni stvorenim nepoverenjem. Zato tu nema prostora za dijalog, jer unapred sumnjate u namere i korumpiranost onoga ko zastupa određene stavove.
Društvo je u potpunosti polarizovano kada je u pitanju projekat “Jadar”. Međutim, to nije prva tema zbog koje je došlo do takve podele. Da li je sad uopšte moguć bilokakav dijalog u našem društvu?
Tačno, baš zbog kumuliranog negativnog iskustva i duboke polarizacije nikom se ne veruje, suprotno mišljenje se unapred diskredituje, a druga strana se vidi kao protivnik koga treba poraziti. Nema ni nagoveštaja dijaloga u kome se traga za dogovorom i zajedničkim interesima.
5
49
110
Da li smo sposobni da razgovaramo sa neistomišljenicima i da čujemo ono što govore? Kako da vratimo toleranciju u javni govor i koja je tu uloga autoriteta vlasti?
Tu je ključna uloga strane koja ima više moći, dakle vlasti. Neko ko kontroliše sve institucije, koje po Ustavu ove zemlje moraju biti nezavisne, ko kontroliše medije i polaže pravo na definisanje „istine“ ima sve poluge moći. Problem je što upravo ta strana nema interes da se toga odrekne, zbog čega se zaokret ka nekom konstruktivnom diskursu ne nazire.
Nedavna istraživanja govore da se skoro četvrtina mladih u Srbiji suočila s depresijom i anksioznošću. Da li je to posledica netolerantnog društva u kom žive?
Netolerancija svakako nije jedini uzrok problema s kojima se mladi suočavaju, ali jeste jedan od faktora. Oni osećaju brojne društvene pritiske i frustracije koji se prelamaju i kroz njihove porodice, odnose s vršnjacima, sistem obrazovanja i druge sfere života. Istovremeno, često se osećaju usamljeno, bez dovoljno socijalne podrške, a resursi sistemske podrške mentalnom zdravlju u zajednici, koji su dostupni mladima su oskudni.
Bonus video
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare