Autorski tekst Tamare Džamonje Ignjatović: "Svi živimo u Nedeljicama"

O problemu eksploatacije litijuma u dolini Jadra svakako treba pre svega da govore stučnjaci za rudarstvo i tehnologiju, ekolozi, ekonomisti, ali čini se da ima mesta i za psihološki ugao sagledavanja problema. Taj ugao se nameće upravo iz kontrasnog prizora- prelepe, zelene doline Jadra i avetinjskih ruševina kuća bez krovova koje asociraju na ratna razaranja. Zašto su kuće oštećene na tako groteskni način, a nisu do kraja srušene? Kakvu simboliku u tom prizoru možemo da učitamo, osim pretećeg nagoveštaja apokalipse koja treba da odvrati svakog od želje da tu ostane i opstane, da ulije sumorni osećaj bespomoćnosti i beznađa pred moćnom silom vođenom tuđim interesima i profitom. Utisk pojačava i naizgled besmisleno veliki broj tabli sa upozorenjima na opasnost od urušavanja građevina i zabrani pristupa posedima. Čemu toliki broj tabli, jednih pored drugih, sa istovetnim natpisima, ako ne da pojačavaju utisak pretnje i strepnje? Kako verovati onima koji se služe ovakvim psihološkim pritiscima da proizvedu turobna osećanja i obeshrabre meštane u borbi za opstanak?

Predstavnici RioTinta tvrde da je sve što je vezano za projekat Jadar transparentno, govore o korisnosti projekta za državu, o bezbednosti po okolinu, o svemu onome u šta je lako laicima da poveruju ako im se predstavlja samo jedna istina. Zašto je potrebno da zagovornici projekta svoje „stručne“ argumente pojačavaju kvalifikacijama koje upućuju svojim protivnicima kada tvrde da su „zatucani kreteni“? Kako se uspostavlja dijalog ako se druga strane unapred obezvređuje? Psihološke analize pregovora ističu upravo uvažavanje sagovornika i balans moći kao osnovni preduslov konstruktivne saradnje. Diskvalifikacije, tretman sagovornika kao protivnika i zloupotreba moći predstavljaju ključne kontraindikacije za ravnopravan dijalog čije se poređenje sa dijalogom o „fer i poštenim izborima“ samo po sebi nameće.

Možda mi laici ne razumemo stručne argumente RioTinta, ali imamo snažne argumente zašto im je teško poverovati. Kada je materijalni interes jedina vrednost, a manipulacija i sila način kako se on obezbeđuje, kada se stručnost i etičnost obezvređuju, a empatija potpuno gasi, da li su ostvareni uslovi za ravnopravni, nepristrasni, racionalni dijalog zasnovan na stručnoj atgumentaciji? S druge strane, strah je suviše snažna emocija, i svaka iracionalnost, ako je uopšte ima, je sasvim razumljiva i opravdana.

Ipak, u ovom turobnom prikazu stanja, provejava i tračak svetla nade i optimizma. Ona dolazi iz rešenost samih meštana da se bore za svoja prava, za zemlju, vazduh i vodu, za sam život i bazične egzistencijalne potrebe koje su iznad vrednosti bilo kakvog profita. Oni destrukciji suprotstavljaju konstruktivni aktivizam, spremnost da tamo gde se ruši i razara, uporno grade i sade. To ih ujedinjuje, a solidarnost ih motiviše da istraju. Zato naša podrška da ne ostanu usamljeni u toj borbi, osećaj da nisu zaboravljen i napušteni, može mnogo da im znači.

Možda će se jednog dana stvoriti uslovi da suprotstavljene strane razgovaraju racionalnim i stručnim argumentima. Ne znamo da li će za to biti kasno, ko će u tome istrajati ili pobediti, ali nekada je i gubitnička strana ona prava strana iza koje treba stati, piše Tamara Džamonja Ignjatović.

***

BONUS VIDEO: