Diplomirao posle 44 godine studiranja, da ispuni obećanje ocu na samrti

Višedecenijsko studiranje u Momirovom slučaju nije klasična priča o "večitom studentu" i kampanjskom životu, "saga" o neispunjenoj želji da se bavi onim što voli. U njemu su, priča nam, oduvek "živeli umetnik i poeta, pa je kao svršeni gimnazijalac želeo da upiše Likovnu akademiju ili književnost. Prvoj devojci sa kojom se zabavljao posvetio je svoju prvu izvajanu gipsanu skulpturu, a poezijom se često bolje izražavao, nego u direktnom razgovoru.Prepoznali su to i profesori u Gimnaziji, međutim, njegova umetnička duša naišla je na prepreku preko koje nije mogla dalje. Otac se kategorički protivio odlasku sina jedinca u veliki grad, uz obrazloženje da ne želi da finansira njegovo "mangupiranje po Beogradu", te ga je uslovio da upiše neki fakultet u Kragujevcu.Te 1973.godine, dvadesetogodišnji Momir našao se u situaciji da bira – Mašinstvo, Prava, Ekonomija (jedini fakulteti koji su u to vreme postojali u Kragujevcu), ili "seljačka bluza" i obrađivanje porodičnog imanja. Izabrao je studiranje."Kada ne možete da se zabavljate sa devojkom koju volite, onda se zabavljate sa onom sa kojom možete. Eto, tako sam ja izabrao Prava", poetski opisuje Momir, kako se obreo na fakultetu koji nije voleo i koji je studirao duže od četiri decenije.Kaže da bi danas mogao da ispriča "hiljadu i jedno opravdanje"; zbog čega se studiranje odužilo, ali na kraju sve to svodi na jednostavno objašnjenje "radio sam sve drugo, osim što sam studirao". Slikao je, čitao klasike i filozofska dela, zaljubljivao se, pisao poeziju i sve ono što nosi mladost, a kasnije je osnovao i porodicu. Ipak, pojašnjava da nije bilo sve tako tragično i crno, te da je do apsolventskog staža stigao za pet godina, a svaki ispit položio iz prvog puta.

Ne krije i da je kasnije, čak 18 puta obnavljao i plaćao apsolventski staž, sve dok na kraju nije okončao svoje epsko studiranje. Priča nam i da je tokom prvih studentskih godina, voleo "lepu devojku iz Mladenovca", koja je bila među najboljim studentima, a zajedno su položili nekoliko ispita. Kada je ljubav prestala, pomalo razočaran otišao je u vojsku, posle čega mu je život krenuo drugim tokom.

Ceo radni vek proveo na jednom radnom mestu

Ovaj nesvršeni pravnik sa oduženim dugom državi i odsluženim vojnim rokom, vraća se u svoje rodno selo, gde je sudbina udesila da se, kako kaže "u 10 dana otvore tri radna mesta". Mogao je da konkuriše za šefa pošte, šefa Mesne kancelarije ili sekretara Mesne zajednice. Izabrao je Mesnu zajednicu, jer je, objašnjava on, želo da razagovara sa ljudima i poboljša život svojih komšija.Posao je dobio, a kasnije uspeo i da "stepenuje" položene ispite, pa je sa "višom školom" ceo radni vek proveo kao sekretar prigradskog naselja Dragobraća, gde i danas živi na svojoj dedovini. Osećaj za estetiku i urođenu pedantnost uklopo je sa osnovama prava koje je naučio s položenim ispitima i sve to okrenuo na dobrobit zajednice. Zalagao se za asfaltiranje ulica, rešavanje komunalnih problema, od građevinskog otpada i rashodovanih materijala pravio dečja igrališta, uredjivao put ka seoskom groblju, formirao seosku biblioteku...

Zbog dobrih rezultata, u dva navrata bio je raspoređen kao sekretar i u susedne mesne zajednice, pa je i tamo "rešavao" višegodišnje probleme."Radio sam mnogo, jer sam se prepoznao u tome, voleo sam da vidim zadovoljne ljude. Iskreno, za tako nešto vam ne treba fakultetska diploma. Ipak, proganjala me je ta nedovršena priča", kaže Momir, dodajući da je za 35 godina radnog veka, bilo perioda i po 10 godina da ne uđe čak ni u bife na Pravnom fakulteta, a kamoli da izađe na ispit.Jednom za svagda stavio je tačku na studiranje i 2017. godine položio poslednji ispit iz Međunarodnog privatnog prava. Bilo je to samo nekoliko meseci pred odlazak u penziju."U šali sam pitao kolege – Evo, ja sam sad diplomirani pravnik, je l osećate neku razliku, koliko sam ja sad bolji sekretar nego ranije", zbijao je šalu na sopstveni račun.

Radio bih isto i da sam imao diplomu

Marić za Nova.rs kaže da je proživeo plodan radni vek i da danas može svima da pogleda u oči. Sa mudrošću koju je godinama stekao ističe da je tek kasnije razumeo očevu sumnju u "mangupiranje po Beogradu" i razloge zbog kojih mu nije dozvolio da studira ono što voli. Priča nam da je njegov otac bio prvi iz sela "koji je video sveta" i u predratnom Beogradu tokom 30-tih godina, kao talentovani džokej jahao velike trke i kretao se u boemskim krugovima."Moj otac se verovatno nagledao svega i to je bilo ključno da mi ne dozvoli da studiram u Beogradu. Govorio mi je – prvo završi neki ozbiljan fakultet ovde, pa onda slikaj i piši koliko ti je volja. Shvatio sam da je ustvari imao dobre namere", priseća se Marić.Danas, u penzionerskim danima, ovaj diplomirani pravnik, oslobađa svoju sputanu kreativnost, pa nam otkriva da piše knjigu o ljudima i dešavanjima u svojoj sredini, kao i da na porodičnom imanju planira otvaranje malog ateljea. Do sada je naslikao 65 slika, koje je poklonio dragim ljudima, a redovno čita i knjige iz svoje lične biblioteke koja broji oko 1.20 naslova. Na policama ima svega - od istorije umetnosti, filozofije, domaćih i svetskih klasika, do ekonomije i savremene književnosti. Na kraju, Marić citira i Sartra, pa kaže da mu je žao, što uz kupovinu knjiga, nije mogao da kupi i vreme da ih pročita.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram