Nema papira, nema ubrusa, tamo gde bi trebalo da budu sapun je boca Domestosa, ovako uslove u bolnici u Vranju opisuje novinarka portala "Slobodna reč", koja je imala simptome COVID-19 virusa te je imala prilike da se iz prve ruke uveri na koji način funkcioniše testiranje i kakvi su uslovi u bolnici u Vranju. Reportažu prenosimo u celosti.
Izvor: Slobodna reč
Toplomer i Google ovih dana nisu poželjna kombinacija ukoliko vam je stalo i do mentalnog zdravlja, pogotovo ako vam prvi, kao i autoru ovog teksta, ceo dan „pišti“. Bez ikakvih prethodnih i trenutnih simptoma, temperatura odjednom raste, čak i sa lekovima za snižavanje ne pada ispod 37, a mišići i kosti počinju da reaguju kao da su prošli kroz kordon žandarmerije. Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje, ali teško da rešava stvar.
Nakon nekoliko sati skrivanja u sobi za svaki slučaj, „guglanja“ i stava „promaja je“ jer, nema kijavice, kašlja, curenja iz nosa, peckanja grla, niti poznatih kontakta koji su pozitivni, ipak pada odluka da se pozove „kovid“ ambulanta. Radim najpre test samoprocene na sajtu Ministarstva zdravlja, izlazi rezultat „neophodno je da se javite u kovid ambulantu“ i nekoliko brojeva telefona. Deluje prilično organizovano, na prvi pogled.
Pozivam prvi sa liste, javlja se – Hitna pomoć Vranje. Zbunjene persone sa obe strane telefonske linije konstatuju da je ipak bolje pozvati poznati broj Anti-tuberkuloznog dispanzera vranjskog Doma zdravlja, odnosno „kovid“ ambulantu. Već je 18:00 sati, oni rade do 20:00, i niko se, pomalo očekivano, ne javlja. Onda sledi raspitivanje, gde se ljudi jasno podele na dve grupe: oni koji kažu „knjižicu u ruke i čekaj red još od pola šest ujutru iako rade od 7:00“ i oni koji kažu „snađi se i kupi terapiju koju svima prepisuju, tamo ćeš, čak i da nemaš virus, svakako da ga pokupiš“. I jedni i drugi su, donekle, imali pravo.
Odlazim u “kovid” ambulantu ATD u 6:05 ujutru već sledećeg dana (22. jul) i pored tako ranog odlaska, dobijam broj 25, a za mnom pristiže još ljudi. Zaboravite na bilo kakav sistem, digitalizaciju i ostale normalne stvari za 21. vek. Broj za čekanje u redu dobijate iz džepa osobe koja je zadužena za “vrata”. Isečeni listić, markerom napisan broj, listić vidno korišćen nekoliko puta. Pored toga što morate biti “naoružani” vodom, nekim dezinfekantom i nečim da “gricnete”, ne zaboravite na najbitnije – strpljenje. Čak i ako vam temperatura dok čekate raste.
Redar, vratar, obezbeđenje ili koja god je funkcija čoveka koga ljudi “razvlače” pitanjima i pritiscima od ranog jutra, završava noćnu smenu i dolazi drugi, koji, naravno, ne zna šta se ovaj prvi “dogovorio” sa ovima što čekaju od 5 ujutru. U međuvremenu se kroz prljave prozore vidi medicinsko osoblje kako ide gore-dole u punoj opremi i tek onda shvatate da više ne gledate TV prilog iz tamo nekog grada, već ste tu, u “grotlu”. Ljudi koji pristižu i mi koji čekamo, stojimo tu bez ikakvog reda.
Ne zna se ko je došao prvi put, ko je tu zbog kontrole, ko zbog testiranja. Da li ima pozitivnih – sigurno. Da li su odvojeni od ljudi koji dolaze prvi put – nisu. Čak su u jednom trenutku kasnije u toku jutra dovezli i ljude iz neke od četiri “kovid” bolnice, da bi im odradili rentgenski snimak pluća. Da li su svi na kraju bili izmešani – da. Zapravo, kada ste na otvorenom imate manje razloga za strah, ali je očigledno da se ljudi ne pridržavaju fizičke distance. Kad god se radnik obezbeđenja približi vratima, svi odjednom pohrle ka njima. Sve je nejasno, neoznačeno, ljudi su neupućeni, i ta osoba je jedini izvor informacija, dok ne uđete u zgradu. Svaki kašalj i kijanje koje čujete oko vas predstavlja mini-traumu.
Ono što se moglo razumeti u prva dva sata jeste da su ljudi koji već od juče imaju upute za snimanje pluća i uzorkovanje krvi zbog “brzog” testa i krvne slike, njih predali i čekaju da ih neko prozove. Oni koji su tu zbog pregleda prvi put, kao ja, ili oni koji su došli na kontrolni pregled, čekaju po broju. Pacijenti iz bolnice jednostavno “upadaju” kako pristižu, a posebna grupa su ljudi koji čekaju za takozvano PCR testiranje. Naime, na stolici pored ulaznih vrata nalazi se spisak i radnik obezbeđenja daje instrukcije:
“Svi koji treba da rade PCR a nisu na spisku treba ovde da se upišu, evo ovo je za ponedeljak 27. jul, ima samo 30 testa dnevno, ako te nema na spisku za danas, danas nema testiranja“.
Možete zamisliti lavinu pitanja i stampedo ka ulaznim vratima koji su usledili. Ubrzo je kroz vrata promolio glavu i doktor, kojeg ću nazvati Dr Opravljač jer ga ima po celoj zgradi, zna sve, svuda se umeša i – “opravlja” ljude. Pita koliko ljudi čeka za PCR i kaže: “Stiglo je malo više testova možda mogu i preko ovog spiska da testiram, ali nemojte posle da zovete tamo telefonom da pričate ovo ono“. Šta god to značilo.
Iako je, kasnije ću videti, unutrašnjost zgrade podeljena po zonama – žuta kovid zona, crvena kovid zona itd., funkcioniše samo jedan ulaz jer su se druga vrata, kako reče čovek odgovoran za ulazak i izlazak, “preje*ala“. Da li je već pomenuto da čitava zgrada već spolja izgleda kao da se raspada?
Prošlo je tri sata od početka radnog vremena, i ja, sa brojem 25 i temperaturom već preko 38 (nosim svoj toplomer), još uvek bezuspešno čekam ispred zgrade. Vratar proziva po deset, ali je pre mene svakako ušlo duplo više ljudi od 25, jer – snimanja, testovi i hospitalizovani pacijenti. Sledi molba radniku obezbeđenja da me pusti da uđem makar da odem do toaleta. Kakav “danak neiskustvu”.
Toalet jedne “kovid” ambulante u sred epidemije, izgleda gore od svih toaleta Omladinskog kulturnog centra (OKCE) u sred svirke ili, na primer, gimnazije pre renoviranja. Na mestu gde bi trebalo da stoji sapun nalazi se boca Domestosa, umesto kante je kofa sa prljavim džogerom, a deo gde se nalazi sam WC nema potrebe opisivati, već izbegavati u širokom krugu. Papir i ubrusi? Na nekoj drugoj planeti. Dovoljna je samo činjenica da nema makar sapuna. Fotografije toaleta su toliko užasne, da ih je možda bolje – ne objavljivati. Ekspresno se udaljavam odatle i ponovo moram da čekam. Da li je već pomenuto da je ljudima ponuđena voda za piće iz plastičnog bureta?
I dok kontempliram u sebi kako ne mogu da verujem da neko nije u stanju da makar postavi neke trake, napravi redove, nabavi pakete sa vodom za piće, napravi spiskove za pregled i slično, čujem kako sa vrata stiže obaveštenje čoveka koji polako gubi glas: “Svi koji imaju brojeve od 20 do 30 sada neka uđu”. Četiri sata i 35 minuta od dolaska…
Zgrada je podeljena tako da su lekari i po jedna laboratorija za uzorkovanje krvi na prizemlju i spratu. Na prizemlju je i soba sa rentgen aparatom, a na spratu deo za PCR testove. Tačnije, jedna stolica u hodniku, na kojoj se smenjuju pacijenti koji dobijaju ljubazno uputstvo medicinskog tehničara: “Oslobodite nos, molim Vas. Malo je neprijatno brzo ćemo“. Obezbeđenje me šalje upravo na sprat, a temperatura mi je već porasla na 39,1. U prolazu, najpre čujem a onda i vidim uplakanu i uznemirenu medicinsku sestru dok se vraća sa pauze, nakon telefonskog razgovora.
Nakratko se čini da je agoniji čekanja kraj, ali ipak ima nekoliko ljudi ispred. Baš tada medicinsko osoblje izlazi iz ordinacija, izvinjava se i kaže “Moramo da jedemo, brzo ćemo“. Srećom, na spratu postoji mali balkon i uspevam da tu sednem, uz potpunu malaksalost zbog visoke temperature. Ubrzo mi se pridružuje dvoje lekara u punoj opremi, koji tu provode poslednje minute pauze. Pitam ih šta da radim, spominjem koji mi je redni broj i da imam visoku temperaturu. “Brzo počinjemo, za desetak minuta. Ako imaš neki Brufen kod sebe popij slobodno” – kaže mi jedan od lekara i na moje zbunjeno pitanje da li smem, zbog analiza, dodaje kroz osmeh da to ne može uticati na krvnu sliku.
Konačno dolazim na red, i nakon nekoliko pitanja, lekar konstatuje da je za sada dovoljno uraditi takozvani “brzi” test i krvnu sliku. Upućuje me odmah u pomenutu laboratoriju na istom spratu i kaže da se vratim kada budu rezultati. Tamo mi vade krv, i kažu da će rezultati biti gotovi za najviše pola sata. U međuvremenu se ispred mene u hodniku, gde sa nestrpljenjem čekam rezultate, na stolici smenjuju ljudi za PCR testiranje. Nakon dvadesetak pacijenata, koliko sam ja zatekla, sestra saopštava preostalima da “idu dole” jer ovde više nemaju testova. Ipak, posle sat i po i tri puta “Izvinite, samo da pitam jesu li gotovi” konačno ih i dobijam. “IgG negativno, IgM negativno”. Kako je “rekao” Google dok sam ih čekala, ako je IgG pozitivno, imate antitela i već ste “preležali” virus, a ako je IgM pozitivno, infekciju imate trenutno.
Vraćam se u ordinaciju i dobijam terapiju: antibiotici, vitamini i lekovi za snižavanje temperature po potrebi. Baš kao što kažu zagovornici teorije “Bolje kupi sam lekove koje svima daju“. Međutim, dva dana kasnije zbog komplikacija moram u ATD ponovo.
Trećeg dana od prvog pregleda, i dalje ne uspevam da snizim temperaturu, i dok stižu loše vesti o novim preminulima, među kojima je i mladić od 32 godine, paranoja i pritisak rastu, a ja potpuno gubim, najpre čulo mirisa, potom i čulo ukusa. Stižem u ATD u popodnevnim časovima i doktorka me prima 15-ak minuta pre zatvaranja ordinacije za RTG (rentgen) snimanje. Tako je moj snimak pluća bio poslednji tog dana, a sve je potrajalo 2 minuta:
„Uđi. Priđi tabli. Ramena napred. Još ramena napred! Raširi ruke. Udahni! Iiii…gotovo!“ – dobijam kratke instrukcije od vidno umornog radiologa.
Nakon 10-ak minuta, stiže snimak i papir sa nalazom i jednom rečenicom: „Po svim plućnim poljima je naglašen bronhovaskularni crtež. Sinusi oštri i slobodni“. Meni, uznemirenom laiku, ovo zvuči kao da sa celim plućima nešto nije u redu. Vraćam se u ordinaciju, gde doktorka baca pogled na papir, kaže „Odlično“, uviđa moju paniku i objašnjava da to “nije ništa strašno” i da nema potrebe za testiranjem i ponovnim rađenjem krvne slike za sada:
„Nije bitno da li si pozitivna ili negativna, bitno je da ti se ništa na pluća nije spustilo i to je meni sada najvažnije“ – kaže i „pojačava“ mi terapiju, ubacuje još jedan antibiotik.
Od sledećeg dana temperatura više ne raste. Ipak, iako se vodim kao negativan pacijent, nedelju dana od prvog pregleda i dalje pijem terapiju koja se prepisuje obolelima od “kovida”, uz to da mi se čula mirisa i ukusa još uvek nisu “povratila”.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar