"Pašće prava kiša i spraće sav ovaj ološ sa ulica": 50 godina remek-dela, "Taksiste"

"Sve životinje izlaze noću: kurve, pičke, kreteni, kraljice, vile, narkomani... Bolesni, pokvareni. Jednog dana će pasti prava kiša i sprati sav ovaj ološ sa ulica".

Bivši ratni veteran, psihički labilan taksista u Njujorku kazuje ove teške reči u jednom od najmoćnijih filmova ikada o egstistencijalističkoj krizi. U filmu koji je snimljen pre 50 godina a, nažalost, danas je jednako aktuelan kao i pre pet decenija kad je premijerno prikazan. Reč je, naravno, o kultnom ostvarenju reditelja Martina Skorsezea "Taksista", u kom tog izgubljenog mladića, Trevisa Bikla, koji noću krstari ulicama Nujorka, igra Robert de Niro. Predložak za film koji je imao četiri nominacije za Oskara i pre 50 leta osvojio Zlatnu palmu u Kanu napisao je scenarista i reditelj Pol Šreder.

Teško da ima bilo koje relevantne liste najboljih filmova svih vremena na koju "Taksista" nije uvršten. Ali uvršten je i u Kongresnu biblioteku kao "istorijsko i kulturno blago", te u Nacionalni filmski registar.

A remek-delo o nekadašnjem marincu koji se, taksirajući Njujorkom tih sedamdesetih godina 20. veka, sve teže nosi sa sobom, premijerno je prikazan pre ravno 50 godina. U američku bioskopsku distribuciju pušten je 8. februara 1976. da bi nekoliko meseci kasnije, s proleća, bio prikazan i na Kanskom festivalu.

U "Taksisti" svedočimo teškoj borbi glavnog junaka da se prilagodi svakodnevnom životu nakon povratka iz Vijetnamskog rata. Tu borbu nimalo ne olakšavaju nesanica i alkoholizam, ali i turobni Njujork prepun dilera droge, bioskopa za odrasle, đubreta i nasilja.

Zaposlivši se, po povratku s ratišta, kao taksista, koji uglavnom "ordinira" noću, Trevis Bikl biva opčinjen s Betsi. Ta mlada dama, pametna i ambiciozna, koju igra Sibil Šepard, angažovana je na izbornoj kampanji demokratskog predsedničkog kandidata Čarlsa Palantajna, kojeg tumači Leonard Haris. Bikl se gotovo opsesivno vezuje za Betsi. Ali, kada je, pomalo pometen, odvede na ljubavni sastanak u bioskop u kom se prikazuje "film za odrasle", Betsi ga, povređena, odmah otkači. Bio je to okidač da ga savladaju nasilni porivi, te Bikl počinje intenzivno da trenira, ali i da se naoružava. A i nekoliko slučajnih susreta sa zlostavljanom devojčicom i narkomankom Ajris, koju je tumačila tada maloletna Džodi Foster, dovoljni su da Trevis razvije još jednu opsesiju - kako je mora spasiti od kriminalca koji je podvodi, Sporta kog igra Harvi Kajtel.

Gorka samorefleksija

Pol Šreder je prvu ruku scenarija napisao za samo desetak dana.

- Napisao sam je i odmah počeo da prerađujem. Morao sam da isteram ovog lika iz sebe. Da nisam pisao o njemu, plašim se da bih mogao da postanem on - istakao je Šreder u razgovoru za "Gardijan" pre neki dan.

Na konstataciju da je sa predloškom za film "Taksista" uhvatio duh vremena, Pol Šreder je u Sarajevu pre nepuna dva leta novinarima, među kojima je bila i Nova.rs, govorio o problemu suicidalnosti:

- Imamo tog dečka, koji je zarobljen u "žutoj kutiji", okružen ljudima a opet očajnički sam, depresivan, melanholičan, i vuče sa sobom problem krivice, osećanje krivice. I šta čovek, koji je ophrvan krivicom, radi? Ništa pametno...

Dok je pisao predložak o tom usamljeniku koji je praktično sam sebe isključio iz života upijao je dela Žan-Pola Sartra i Albera Kamija. U "Taksisti" je video srce i dušu Dostojevskog, njegovih "Zapisa iz podzemlja".

- Želeo sam da uzmem tu ličnost koja je postojala u evropskoj i američkoj književnosti - tog čovek iz podzemlja, egzistencijalnog heroja - i da ga prenesem na film.

Imao je, kako je priznao u Sarajevu, osećaj da dolazi vreme "gorke samorefleksije":

- Čini mi se da se danas u filmovima i uopšte u društvu vraćamo nekoj moralnosti, priči da su odluke najvažnije, a glavna egzistencijalna dilema nije - da li živeti - već kako živeti. Danas se tako lako relativizuje, možeš da budeš sve, i otuda sav taj bes. Jer može da prođe sve što neko kaže, ili sve što želi da budem. Ali, to deluje tako razorno. Pa, došli smo do toga da samo što ne kažemo da smo mi ti koji smo napravili Boga - primetio je Šreder.

Trevisa Bikla, tog izmučenog mladića igra Robert de Niro. Američki glumac je, neposredno pre “Taksiste”, snimao čuveni film “Dvadeseti vek” Bernarda Bertolučija u Italiji, prisetio se u jednom razgovoru za magazin “GQ”:

- I odmah posle “Dvadesetog veka”, nekoliko nedelja nakon što sam se vratio u Ameriku, počeo sam da snimam "Taksistu". Bio je to scenario koji mi je dao Marti Skorseze, a napisao ga je Pol Šreder. Ili mi ga je možda dao Pol, ali Marti je nameravao da ga snimi. I svi smo bili uzbuđeni zbog toga. Samo je bilo pitanje kada. Mislio sam da je scenario sjajan. Svi smo mislili. Zanimljiv je zbog tog otuđenja. Ne znam šta danas privlači ljude, ali mislim da smo svi na neki način mogli da se identifikujemo s tim otuđenjem - govorio je Robert de Niro.

Pokušaj atentata

Film odlikuje avangardni vizuelni pristup, nalik evropskoj kinematografiji. Tome nije doprinela samo smela vizija Skorsezea ili snimatelja i direktora fotografije, već i okolnosti… Naime, dok je film sniman tokom leta 1975. godine, u Njujorku, ne samo da je harao toplotni talas, već se grad suočavao i sa štrajkom radnika čistoće. Taj štrajk je, po svedočenju Martina Skorsezea, vizuelno filmu dao autentično surov osećaj:

- Grad se, delovalo je tad, raspadao, smeća i đubreta je bilo svuda, a za nekoga poput Trevisa, koji je došao sa Srednjeg zapada, Njujork sredinom sedamdesetih bio je pakao. I to je, neminovno, moralo da podstakne vizije pakla u njegovoj glavi. I jedno vam mogu reći: nismo morali da "oblačimo" grad da bi izgledao pakleno - kazao je Skorseze za časopis "Vulture" pre nekoliko godina.

Naslov "Taksista" bio je prvi od četiri uspešne saradnje Šredera s Skorsezeom.

- U film sam se zaljubio zahvaljujući Ingmaru Bergmanu i on je tip junaka kojem sam oduvek stremio. Glavna stvar u "Taksisti" nije da je moj heroj originalan na bilo koji način, već je njegovo prisustvo u američkom filmu bilo originalno - tim rečima je svojevremeno Šreder prokomentarisao kultni status filma.

Ali, pored toga što ima kultni status i što je toliko voljen, mnoge i danas, toliko decenija kasnije, šokiraju neke od scena iz filma. Naročito one koje dočaravaju tu noćnu moru od Njujorka tokom sedamdesetih godina, prevashodno scene nasilja. Odmah nakon početka bioskopske distribucije pre 50 godina "Taksista" je izazvao brojne kontroverze u Americi, ali i Evropi. Naime, na premijeri u Kanu neki su napustili projekciju, a drugi zviždali. Predsednik žirija na Kanskom festivalu, slavni američki dramski pisac Tenesi Vilijams istakao je tad da ne bi trebalo uživati u filmovima u kojima se proliva krv, dočaravaju strašne okrutnosti… Uprkos negodovanju nekih, film je ovenčan Zlatnom palmom u Kanu.

Džodi Foster je već radila na filmu do svoje dvanaeste godine, ali su zbog prirode uloge maloletne prostitutke u "Taksisti" preduzete mere predostrožnosti kako bi se osigurala njena mentalna bezbednost. Članak "Njujork tajmsa" iz 1976. godine detaljno opisuje da se Džodi Foster sastala sa psihijatrom kako bi se stručnjak uverio da je sposobna da se nosi sa ulogom.

- Svakog dana je na setu bila socijalna radnica. Videla je sve. Takođe se uverila da nisam bila na setu kada bi Robert de Niro morao da kaže neku ružnu reč. Zapravo, mislim da je jedina stvar koja je mogla loše da utiče na mene bila krv u nekim scenama. Ali, to nije bila krv, već crvena, šećerna pena - pričala je tad Fosterova.

No, neki "Taksistu" vezuju za još jedan umalo koban događaj. Naime, 30. marta 1981. godine bivši psihijatrijski bolesnik, a danas umetnik Džon Hinkli Džunior pokušao je da ubije američkog predsednika Ronalda Regana ispred hotela "Hilton" u Vašingtonu, ispalivši šest metaka. Iako je promašio, tadašnji predsednik je, ipak, povređen, ali tako što se jedan metak odbio o limuzinu. U pokušaju atentata povređeno je troje ljudi iz predsednikove pratnje, među njima i sekretar za štampu Džejms Brejdi, koji je bio u kritičnom stanju.

Objašnjavajući razloge za pokušaj ubistva Regana, Hinkli je pre više od četiri decenije kazao da je to učinio da bi "impresionirao" glumicu Džodi Foster. Naime, on je, nakon preseljenja u Njujork u kom je bezuspešno pokušao da se dokaže kao umetnik i rokenrol kantautor, postao opsednut glumicom, odgledavši "Taksistu". Identifikovao se sa Trevisom Biklom. Toliko je opčinila Hinklija da je počeo da je uhodi. Kada je glumica upisala prestižan Jejl, on se preselio u Nju Hejven, ostavljajući joj mesecima pisma, pesme i ljubavne poruke ispod vrata sobe u univerzitetskom kampusu…

Kultne reči improvizacija

Možda je nekom prva asocijacija na ovaj filmski klasik čuvena rečenica: "Je l' se ti to obraćaš meni?" Izgovara je, buljeći u sopstveni odraz u ogledalu, Trevis Bikl. No, tih nekoliko reči nije zapisao Šreder, već su one plod čiste improvizacije. Izmaštao ih je u trenu, tokom snimanja, De Niro.

Martin Skorseze je to otkrio pre nepune dve godine gostujući u emisiji "The Late Show with Stephen Colbert".

- Tog dana probili smo rok snimanja. Producenti su bili ljuti i praktično su nam lupali na vrata da završimo snimanje scene. I Robert je, gledajući se u ogledalo, uzviknuo tu rečenicu. Odmah sam mu rekao: "Uradi to ponovo, uradi to ponovo!" I on je sve ponovio, ali s pokretima i pištoljem u ruci - prisetio se Skorseze.

A De Niro se nije baš kristalno jasno sećao tog trenutka:

- Zaboravio sam kako smo došli do toga, Marti se bolje seća od mene. Možda sam to jednostavno uradio. Ponekad kao glumac, jednostavno radite stvari. I ako reditelj ništa ne kaže, nastavljate, sve dok ne kažu: “Rez”.

U filmu malu rolu tumači i sam Martin Skorseze. Igra duboko uznemirenog klijenta u Trevisovom taksiju koji ima nasilne fantazije o povređivanju svoje neverne žene. Iako je ta ulogu bila namenjena Džordžu Memoliju, glumac se povredio, a De Niro je nagovorio reditelja da "uskoči", pričao je Skorseze za "Holivud riporter“:

- Svi ostali su bili protiv. Ali mislio sam da je taj film rad iz ljubavi, za nas i da možemo da rizikujemo. Ako dođe do najgoreg, mogli bismo ponovo da snimamo sa drugim glumcem… Robert me je vodio. Ohrabrivao me je time što mi nije odgovarao. I koristeći tu napetost inherentnog nasilja, uspeo sam da izgovorim neke dijaloge.

Omaž Hermanu

Za vanvremensku muziku u "Taksisti" zaslužan je Bernard Herman. Pre ovog, potpisao je muziku za još neke klasike, poput "Psiha" ili "Građanina Kejna". Završio je rad na saundtreku 23. decembra 1975. godine, a samo dan kasnije, na Badnje veče, preminuo je u hotelu od posledica srčanog udara. Svoje poslednje muzičko delo za film, nažalost, nikada nije video, a "Taksista" je bio posvećen upravo Bernardu Hermanu...