Kad sunce konačno pobedi zimu: Jedna vožnja kroz Srbiju otkriva put koji malo ko zna

Prvo ide ključ, pa pogled na sat, pa jakna, pa demon i sve ono što se zbog dva točka nakupilo ispod kacige tokom cele zime.

Bajkerska konjica oduvek je prva predvodila juriš na zimsku idilu – a mi, ponosna kopilad Helija, koja svojom dvokolicom krstare nebeskim svodom donoseći zrake koji život znače, ipak smo prvi vesnici proleća. Ne, mi nismo prvi koji kušamo asfalt, već prvi u uverenju da je početak stigao. I onda više ne možeš da sediš, jer telo traži pokret, duša put, a glava tišinu.

Iskusni bajkeri vele da prva vožnja nikada nije u vezi sa fizičkim, već sa umnim. Gas nikada nije odvrnut do kraja, kočnica pomalo kasni, nagibi su manji, a pogled bliži. Motor je istog zvuka, ali ne zvuči isto. Svaki pokret ima smisao, ali ne definiše znanje. Bez juriša, sa manjkom dokaza, pokušavaš da ubediš porotu da si ti – ti, ali ne uspevaš. I to je u redu. Samopouzdanje stiže brže od refleksa i to je sve što treba da znaš. I znaš da znaš. U redu je.

„Zlatibor nije Zlatibor“ i „neću tamo nikad više“ dve su laži koje svakodnevno čujem od i oko sebe. Kao odraz lika koji želim da vidim u bunaru, naginjanje nad tuđom prazninom predstavlja taštinu, odnosno taštinu nad taštinama. Sinonim za Zlatibor ne bi trebalo da bude onaj grad na Partizanskim vodama i ne vidim razlog da se u tom pravcu ide magistralom. Cilj prve ovogodišnje vožnje jesu ćevapi u komplet-lepinji, ta smrt u miksu kajmak–jaje–pretop, koja te gleda u oči kada skineš kapak, u koju je neko ubacio pet ćevapa da bi se infarkt ipak obezbedio i osigurao. Nova Varoš je grad, mesto se zove Alf, dok lokalce možete pitati gde se nalazi ćevabdžinica kod Kaneta. Izbacujem slike i one će bolje opisati o čemu pričam nego hiljadu reči na ovu temu.

Preporuka za kolege koji bi da se provozaju do ovog našeg divnog planinskog venca, a ne bi da se bave opterećenim magistralnim pravcima, mogla bi biti alternativa koja bi vas od Požege odvela do Arilja. Tamo biste se informisali o reci Rzav i mnoštvu prelepih kafića smeštenih pored jedne od najčistijih reka u Evropi. Odatle biste put nastavili ka Visočkoj Banji, gde možete posetiti termalne izvore okružene prelepim kanjonom koji je dom izvora pomenute reke, a zapravo taj put vodi prema selu Ljubiš. Ovde imate i oko četiri kilometra tucanika, pa će ljubitelji off-road vožnje moći sebi da priušte malo zabave. Na putu se nalazi i čuvena krivina priviđanja, čak i obeležena na Google mapama, a legenda kaže da, ako na ovoj krivini možeš da ugledaš duha… ma, zezam se – kažu da je lokalni poštar na toj krivini, vozeći Tomos, uleteo u žbun pošto je u prodavnici nedaleko odatle popio litru Rubinovog vinjaka i tu ostao, pazite sad, dva dana da spava. Kažu da je rekao da mu se učinilo da kočnica nije radila. I tako ostade priviđenje, po predanju.

U daljem putešestviju iz Ljubiša, na jug, možete da idete ka jezeru Kokin Brod, a ako se zaputite na sever, idete ka Gostilju i onom divnom vodopadu, a nadalje preko Rudina možete do Partizanskih voda ili, ako ne želite, preko Rožanstva dalje ka Belim zemljama i Užicu.

Povratak kući sa ovakvih vožnji uvek je tiši. Da li zbog poređanih misli, da li zbog umora, možda i zbog one lepinje i ćevapa koje smo udahnuli u žaru borbe sa samima sobom. Znamo da je tek početak i znamo da ne mora ništa ni sada ni odmah. Dovoljno je da je počelo. Da smo tu, pojavili se na putu.

Drugi je mart i ovo je poslednji dan u godini kada sunce zalazi pre 18 časova. Za neke nebitnost, a za nas granica i sloboda. Od sutra dan je dug. I mi sa njim. Izdržali smo. Da, evo nama proleća. Zaboravljam hladnoću, sneg i led, uživam u krivinama. U susret mi ide skuter, a ja na GS-u. Dižem ruku. Pozdravljam. Ubiše me oni ćevapi, Ostroga mi, ne znam šta radim. Praštajte.