"Došao sam u Beograd i rekli su mi da ličim na Tita, a nisam baš voleo Josipa Broza": Nova.rs na druženju s legendarnim Polom Šrederom u Sarajevu

Na jedinstvenom programu u okviru Sarajevo film festivala "Kafa sa" danas se, posle Aleksandra Pejna, pojavio još jedan laureat Počasnog srca Sarajeva i predsednik žirija Takmičarskog programa 30. izdanja SFF-a Pol Šreder.

I nakon kratkog sećanja na Beograd i Tita poželeo je da priča o svom novom filmu "Oh Kanada", koji je sinoć imao gala projekciju u Narodnom pozorištu, a pre toga je Šreder ovenčan i Počasnim srcem Sarajeva koje nije mogao da primi pre dve godine zbog zdravstvenih problema.

- To je, u stvari, film o umiranju, ali i o potrazi za iskupljenjem. Došao mi je u svest nakon korone. Bio sam tada bolestan, čak tri puta sam bio u bolnici, razmišljao sam o smrti i zato je to film o umiranju. Ima četiri okvira, kao na primer moj davnašnji film "Mišima". Taj je film, poput "Mišime", kao mozaik, gde uzmeš neku celinu, razbiješ je o pod i ponovo skupljaš i slažeš. Kanada je ovde metafora za borbu, oslobađanje, smrt - objasnio je Šreder.

https://www.youtube.com/watch?v=LzaXtBr5210

Nije govorio samo o filmovima koje je potpisao kao reditelj, već i onima koje je scenaristički oblikovao. A podsetimo, još 1974. s bratom Leonardom napisao je scenario za film smešten u svet japanskog podzemlja - "Jakuza". A potom je potpisao scenarije, najpre za Brajana de Palmu i Stivena Spilberga, a potom i za Martina Skorsezea. Čak četiri puta sarađivao je sa Skorsezeom, a već prvi njihov zajednički rad na filmu "Taksista" s Robertom de Nirom doneo im je Zlatnu palmu na Kanskom festivalu 1976. godine.

Šreder je rediteljski debi imao 1978. s naslovom "Blue Collar", a ređali su se potom "Američki žigolo", "Ljudi mačke", "Mišima", "Grad zločina"… Velikan svetske kinematografije je 2019. godine nominovan za Oskara za najbolji originalni scenario za film "Prvi reformisani", koji je i režirao. U plodnoj karijeri potpisao je tridesetak naslova, a među poslednjim zapaženim ostvarenjima jesu "Kockar", "Mirni baštovan" i "Oh Kanada". Otuda je u Sarajevu rekao:

- Kad napišeš scenario, koji se ne proda, ti gubiš. Ja već imam na umu sledeći scenario. A znam i šta je to što ubija mlade umetnike - oni dobiju malo novca unapred da bi napisali scenario. Ali, taj novac nastavi da se vrti u poslu i ako uzmeš 20.000 dolara, onda ćeš ga vratiti s ratama. Jer, ukoliko posao nije urađen ili prodat, taj umetnik će morati da vrati minimum 30.000 dolara. Ja sam naučio kako da posmatram film s ekonomske strane. Moraš tako. Pa mojih poslednjih pet filmova finansirani su od novca privatnih lica. Ako praviš film s budžetom od šest miliona dolara, moraš da skupiš bar pola kapitala, što znači da ljude koji imaju novac ubediš da se od toga neće obogatiti, ali da će im se bar vratiti uloženi novac. Kako? Pa, daću im da budu potpisani kao producenti na odjavnoj špici i staviću ih na crveni tepih u Kanu, Veneciji, ili Berlinu. I onda ih pitam - Da li si zainteresovan za takvo iskustvo? Uvek im tako govorim. I uspevam. Naravno, ja mogu da obećam crveni tepih, ali za početnike je teško. Kome će i kako oni da osiguraju crveni tepih - pita se reditelj.

Šreder je priznao i da nikada tokom dugovečne karijere nije bio fan filmskih studija. Ali, ni glavešine studija nisu, kazao je kroz smeh, volele njega:

- Imao sam nekoliko loših iskustva s njima. Na početku moje karijere je bilo u studijima zaista onih koji vole filmove, ali onda su došli neki drugi, koji ne samo da nisu gajili, ne snažna, već bilo kakva osećanja spram filmova, nego ih čak uopšte nisu ni gledali. Njih samo zanimaju cifre - na primer kažu vam - Imate 10 miliona dolara budžet za film, Nika Kejdža kao glavnog glumca, i u čemu je problem? Teška je to gomila… A danas, pored njih, na glavi imate i čelnike striming platformi. U filmskoj industriji se mnogo toga promenilo i danas je, u stvari, lako snimiti film, samo treba da imaš debeo džep. Lako je snimiti film, ali je teško danas živeti od toga. Zato ako hoćeš da imaš karijeru, moraš biti i student biznisa. Ne smeš da se plašiš da upotrebiš reč - proizvod. Kažeš lepo - Napraviću vam proizvod.

Baš je, kako je podelio s nama, pričao s kolegom iz žirija Sarajevo film festivala, slovenačkim glumcem Sebastijanom Kavacom o tome kako su se nekad snimali filmovi, a kako to danas izgleda:

- Nekad smo snimali po deset meseci, a sad se snima maksimum četiri nedelje, i onda više vremena provedeš u studiju digitalizujući, popravljajući. Danas pravimo filmove više u studiju, nego na tlu. I ne čudi što po jednom filmu imamo po pet-šest izvršnih producenata.

Filmovi bi, po Šrederu, trebalo da budu oličenje strasti. Svaki reditelj bi svom filmu trebalo da pristupi s energijom, uzbuđenjem…

- Sramota me je da kažem ali ja sam prespavao neke od najvećih filmova ikada. Zato kao stvaralac moraš da ostaneš budan. Ako filmski autori počnu previše da se unose u svoj posao, to ne valja. Ne treba preterivati, ali moraš da imaš svoju autentičnu emociju, da se boriš, da ne budeš pasivan, da pustiš sve da izađe iz tebe. Publiku treba da nateraš da krene napred, iskorači, da izađe iz sebe dok gleda tvoj film i u tome je glavni trik.

https://www.youtube.com/watch?v=T5IligQP7Fo

Na konstataciju da je sa predloškom za film "Taksista" uhvatio duh vremena, Šreder je pomenuo još jedan film koji je i režirao - "Američkog žigola":

- Imao sam osećaj tada da dolazi vreme nove muške taštine. I Ričard Gir mi nije verovao, da bi mi posle rekao da sam bio u pravu. To je, prosto, moj instinkt. S "Taksistom" sam imao osećaj da dolazi vreme one gorke samorefleksije. Čitao sam u to doba mnogo Sartra i on me je negde inspirisao. Čini mi se da se danas u filmovima i uopšte u društvu vraćamo nekoj moralnosti, priči da su odluke najvažnije, a glavna egzistencijalna dilema nije - da li živeti - već kako živeti. Danas se tako lako relativizuje, možeš da budeš sve, i stoga sav taj bes, jer može da prođe sve što kažem, sve što želim da budem. Ali, to destabiliše, jer javnost želi sigurnost. Pa, došli smo do toga da samo što ne kažemo da smo mi ti koji smo napravili Boga.

https://www.youtube.com/watch?v=NTavf-5Mdpo&t=43s

Prisetio se Šreder i kako se dugo dvoumio da li da napiše scenario za film "Prvi reformisani":

- To je scenario koji "nije želeo da se napiše", jer sam mislio da bi mogao da mi potpuno ubije karijeru - priznao je.

https://www.youtube.com/watch?v=hCF5Y8dQpR4&t=33s

A na paralele koje je bosanskohercegovačka rediteljka Aida Begić, koja je došla na susret kao veliki poštovalac opusa Šredera, povukla između skorašnjeg rediteljevog filma "Kockar" s Oskarom Ajzakom i Skorsezeovog "Taksiste", sineasta se nadovezao i takođe pomenuo da dele iste metafore:

- U "Kockaru" imaš problem suicidalnosti. Isto to imamo i u "Taksisti". Ista je metafora. Ovde imamo tog dečka, koji je zarobljen u "žutoj kutiji", okružen ljudima a opet očajnički sam, depresivan, melanholičan, i vuče sa sobom problem krivice, osećanje krivice. Isto je i kod kockara - šta čovek, koji je ophrvan krivicom, radi? Ništa! Šta je metafora za to da ne radiš ništa - pa sedenje za mašinom za karte, ili kartanje, poker. Pitaju Oskara u filmu - A ako ne igraš poker za novac zašto uopšte igraš? Pa da bi prošlo vreme...

https://www.youtube.com/watch?v=7RvVT1cDiNc&t=38s

Scenario, kako je precizirao, ne može da se svede samo na pisanje ili pričanje priča.

- Ispričaću vam priču: Pol Šreder je u Sarajevu; ide ulicom i naleće na osobu koja mu kaže - Ja znam ko si ti. Sad vam pričam nešto što sam u ovom trenu smislio, i to je pričanje priča, nije filozofija. Ali, bitno je da nekog zainteresuje vaša priča. Ako si nekom pričao priču i dođeš do 45. minuta pričae i još uvek mu da držiš koncentraciju i sluša te, onda si uspeo. Ili ako mu pričaš, pa prekineš, jer moraš u toalet, a kad se vratiš on te pita - A kako se ta priča završava? Ti ćeš sebi reći, pa da, zainteresovao sam ga… Ali, nema recepta za pisanje. Nekada tri meseca pišeš, nekad ne ide i sebi onda moraš da kažeš - Dosta je.

Nekoliko je romana koje bi voleo da adaptira za veliko platno, priznao je, a nada se da će u novembru početi snimanje novog filma. I dok je pričao, počelo je opet da lije u Sarajevu, pa je Šreder sve upozorio:

- Mislim da nas kiša tera da idemo…

No, i kad je formalno završen susret na Festivalskom trgu, Pol Šreder ostao je, uprkos kiši, da se druži. Potpisivao se na knjige, bioskopske karte, papiriće, pa i akreditacije, slikao se sa svima nama, a na moju molbu da se malo detaljnije priseti davnašnjeg dolaska u Beograd, kazao je:

- Bilo je to za vreme Festa… I kad su me fotografisali, rekli su mi da ličim na Tita (smeh). Ali, ista stvar mi se desila u Egiptu jednom, rekli su mi da ličim na Omara Šarifa…

Jedna Beograđanka upitala ga je potom čuva li tu fotografiju, a reditelj je počeo da prebira po telefonu, bezuspešno pokušavajući da je, u gomili slika, nađe i pokaže nam je. Ali, čuva je i u fizičkom obliku - i to na Univerzitetu Ostin u Teksasu.

Bonus video: Pejn u Sarajevu