Njujork kakvog sad nema - Skorsezeova serija sa Fren Libovic

Fren Libovic po mnogo čemu je zanimljiva osoba. Kada se 1970. godine preselila iz Nju Džersija u Njujork radila je različite poslove, uključujući i čišćenje, i taksiranje, i pisanje pornografskih priča. Godinu kasnije, Endi Vorhol pozvao ju je da piše kolumne u njegovom "Intervjuu". Krajem te decenije objavila je zbirku satiričnih eseja "Život u metropoli" (1978), a potom i eseje "Studije o društvu" (1981). Od tada pati od "spisateljske blokade", ni sama više ne zna koliko je knjiga započela, i nijednu nije završila.U međuvremenu je kolumnama za uticajne medije podizala prašinu, postala je neka vrsta javne govornice i "savesti Njujorka", a mnogima i nepodnošljiva zbog svojih oštrih stavova. I povremeno je glumila. (Publika je kod nas mogla da je vidi u seriji "Red i zakon" i Skorsezeovom filmu "Vuk sa Vol strita").https://www.youtube.com/watch?v=MClMxqD-HNA&ab_channel=NetflixOskarovac Martin Skorseze, njen dugogodišnji bliski prijatelj pre 10 godina sa njom je snimio i dokumentarac "Javni govor" , a sad i seriju od sedam epizoda "Pravite se da je ovo grad".Njihova priča o gradu za koji su oboje neraskidivo vezani od juče može da se gleda na "Netfliksu". Serija prati jetku Fren Libovic kroz intervjue, žive nastupe i šetnje kroz Njujork (sreće se sa Alekom Boldvinom i Spajkom Lijem), dok priča o svom životu i viđenju toga kako se grad konstantno menja poslednjih decenija. "Pravi se da je ovo grad" u sedam polusatnih epizoda pruža pogled na Njujork u punom svetlu, pre pandemije, zajedno sa "živahnim i ne baš pohvalnim komentarima o tome šta znači tu živeti"."Ne zanima me da li se ljudi sa mnom slažu ili ne. Ako se neko ne slaže sa mnom pomislim; u redu, grešiš. To je nešto o čemu nikada ne brinem", navodi ona, na šta Skorseze dodaje da je i on stekao takav utisak. Skorseze i Fren Libovic pričali su o tome kako su snimali "Pravi se da je ovo grad" i kako pandemija uticala na njih za "Njujork tajms", odakle prenosimo deo razgovora.

Nijedno od njih dvoje se i ne seća kada su se upoznali.- To je zato što smo stari i imamo mnogo prijatelja. Ne mislim stari u tom smislu da ne pamtimo stvari, jer verujem da oboje savršeno pamtimo. Mislim na to da je mnogo godina i toliko mnogo ljudi. Rekla bih da smo se upoznali na žurci, jer gde bih drugo mogla da se sretnem s njim? Očigledno idem na mnogo više žurki nego Marti. Zato je Marti snimio toliko mnogo filmova, a Fren napisala tako malo knjiga - kaže ona.Skorseze se nadovezao rečima da se seća da su uveliko pričali na proslavi 50. rođendana Džona Votersa. Na njegovo podsećanje da je to bilo malo nakon što je prikazan njegov "Kazino", Libovic se nadovezala sa: "Naravno, nije ti smetalo da čuješ koliko mi se dopao".Zajedno su snimili i "Javni govor".- Uživao sam radeći "Javni govor". Doživeo sam ga kao oslobađajuć, u smislu narativa. Ali pre svega u tome što sam mogao da budem sa Fren. Zaista volim da znam o čemu razmišlja, uglavnom svakodnevno, dok se to dešava. Dopadaju mi se da stalno teku neki komentari, ne sve vreme, ali onakvi u kakve mogu da uronim i izronim tokom dana - objašnjava Skorseze šta ga je navelo da ponovo radi dokumentarac sa prijateljicom.Cela serija podeljena je u poglavlja poput "Dešavanja u kulturi" ili "Odeljak za sport i zdravlje"... Skorseze objašnjava da su oboje uvek mislili da treba da imaju neku glavnu temu u epizodama.- Ona bi pokrenula temu, a onda bih je ja preneo kao neki džez rif na hiljade drugih stvari. Konačno, uvek smo mogli da se vratimo. U mnogim filmovima koje pravim, sa tipovima glumaca sa kojima radim, dijalozi su kao muzika - sve je u tajmingu i naglašavanju. A ona to ima - priča Skorseze.Fren Libovic dodaje na to da je sklona digresijama, ali da zato tu postoji montaža i da je ona verovatno trajala nemerljivo duže nego samo snimanje.

Serija je snimana na mnogim lokacijama u Njujorku, među kojima je i ona u Muzeju Kvinsa, gde ona stoji u Panorami grada Njujorka, detaljno urađenoj maketi grada koju je Robert Mos napravio, zajedno sa oko 100 pomoćnika, za Svetsku izložbu 1964. godine. Na pitanje novinara kako je izgledalo snimanje tamo, na tako delikatnoj lokaciji, Skorseze kaže da je to jedini bio jedini put kada je morao da viče "Akcija!". "Ne znam šta me je obuzelo", kaže reditelj.Fren Libovic, međutim, objašnjava šta se dogodilo.- Čuknula sam malo Kvinsboro most. Tip koji je za to bio zadužen, taj dan kada smo tamo snimali, sve vreme je paničio. I dokazala sam da je bio u pravu. Nisam ga uništila, samo sam ga malo čuknula - priča ona.

Na pitanje da li je širenje koronavirusa uticalo na snimanje, kažu da su počeli da je snimaju pre pandemije, ali su neki kadrovi snimljeni i tokom izolacije.- Snimali smo mnogo pre virusa. Kada se dogodilo to sa virusom, Marti je pitao šta da uradimo, šta možemo da uradimo. Na vrhuncu izolacije izašla sam i šetala po gradu, a Marti je poslao Elen Karas (direktorku fotografije) i ono što je ona snimila bilo je neverovatno lepo. Ali rekla sam Martiju da mislim da to treba da zaboravimo - priča Fren Libovic.Skorseze kaže da su ipak pokušali da nastave.- Pokušali smo. Izmontirali smo neke kadrove. Bilo je to u redu, ali samo nedelju kasnije, grad se ponovo promenio. Sve te radnje bile su zatvorene i bili su navučene roletne. Nedelju kasnije, promenilo se nešto drugo. I onda sam rekao: "Hajde da prosto stanemo" - priča reditelj.

A da li im serija sada izgleda drugačije, s obzirom na pandemiju, pita novinar.- Postoji razlika, naravno. Naslov, "Pravite se da je ovo grad", smislila sam kada je Njujork bio prepun morona koji bi stajali posred trotoara. I ja bi im vikala: "Sklonite se! Pravite se da je ovo grad!". Ljudi koji su pogledali seriju nakon toga, moja agentkinja, rekla mi je: "O, pa ovo je ljubavno pismo Njujorku". Pre virusa sam ja bila ta koja se žalila na Njujork. A ljudi sada u svemu tome nalaze neku liriku, metaforična značenja - priča Fren Libovic.Ona je uverena da će se Njujork ponovo promeniti, ali nije sigurna da će se vratiti na ono što je bio pre pandemije.- Dovoljno dugo živim u Njujorku da mi je jasno da neće ostati ovako kako je sad. Ne postoji ni pola kvadratnog metra, ni toliko, a da je isti kao što je bio kada sam ja došla 1970. To je ono što grad čini gradom, čak i kada nema kuge. Ali hoću da kažem da je bilo mnogo loših stvari i ranije. Posle velikog protesta u Sohou, videla sam TV reportera kako uzima izjavu od menadžerke jedne od onih skupih radnji tamo. Reporter ju je pitao šta će da rade, a ona je rekla: "Ništa mi tu ne možemo sve dok se turisti ne vrate". Viknula sam u kameru: "Stvarno? Ne znate šta biste uradili sa Sohoom bez turista? Ja znam! Evo vam nekoliko ideja". Jer ga ja pamtim bez turista. Kako bi bilo, na primer, da umetnici mogu tu da žive? Kako bi bilo da, recimo, nemamo tu kirije od 190.000 dolara mesečno? Kako bi to bilo? Hajde da probamo tako - priča Fren Libovic.Kaže i da je pandemija nije učinila ranjivijom, nego besnijom i da je sve ljudske emocije "destilovala u bes", a da je ljuta "jer sve ovo nije moralo uopšte da se dogodi".Skorseze kaže da, zapravo, i ne zna gde će i šta će.- Odrastao sam u centru kada je bilo prilično žestoko u tom delu grada. Sada je veoma šik. Tu više nije moj dom, svakako. Ostario sam, i prerastao to, na neki način. Bio sam zaključan i radio sam na Fejstajmu. Pokušavao sam da snimim taj film ("Killers of the Flower Moon") od marta. Svaka dva dana nam govore da počinjemo. A onda kažu da ne. Ovo je vreme teskobe i pritisaka. Ali u svakom slučaju, nisam izlazio mnogo. Ne bih ni da rizikujem - kaže Skorseze.