"Šabana je u životu mogla da iznervira samo riba kad se otkači sa udice": Borko Radivojević otvoreno o Šauliću, ali i drugim kolegama - "Desingerica će kratko trajati"

Govorio je i o bakšišu na estradi, muzičkim takmičenjima, kaverima i savremenim trendovima u muzici, ali i o tome zašto je, kako kaže, najvažnije ostati autentičan i veran tradiciji.

Privatna veselja i “odabrani krug ljudi”

Na početku razgovora Borko Radivojević objasnio je da se na estradi ne druži sa svima, već da ima mali, ali odabrani krug ljudi.

“Ja na estradi nemam puno da kažem. Mislim, prijatelja imam jako malo, ali i drugara. Zato što, šta znam, nekako da se sa nekim poklopi ta energija sa kim mogu da se družim. Tako da nije to neki veliki krug, ali je itekako odabran.”

Šaban Šaulić: poslednji koncert u Areni i anegdote

U javnosti nije toliko poznato da je poslednji koncert u Areni koji je Šaban Šaulić održao bio upravo uz pratnju Borka Radivojevića i njegovog orkestra, pa je to bio povod da se u razgovoru priseti njihovog upoznavanja i saradnje.

“Sećam se. Upoznali smo se u Beču, odnosno na aerodromu. A prvi put smo radili u Beču, mislim da se sala tad zvala, ili se još uvek zove “Pink”, radili smo neko veselje. I sećam se da sam bio baš uzbuđen, jer je Šaban Šaulić jedan, neponovljivi, jedini. Mislim da je 2009. godina u pitanju.”

Na pitanje da li su se družili i privatno, Radivojević je rekao:

“Da, odlazio dosta puta i u Krčedin. I on je dolazio kod mene u studio. On je jako voleo muziku, bio je pravi umetnik, što je retkost u današnje vreme. Nekako ga je Bog odredio za to. Mene je najviše fasciniralo to što je bio jako jednostavan čovek”, rekao je Borko u emisiji “Minsko polje”, a potom dodao zanimljivu anegdotu.

“Meni je bilo fascinantno: njega je najviše moglo u životu da iznervira ako mu se riba otkači sa udice i najsrećniji da bude kad izvuče tu ribu. To sam gledao u Krčedinu. Odemo i treba da napravimo neku pesmu. On je imao običaj da na stolu ili neku malu darabuku svira ritam i da peva melodiju. Mi to probamo, objasni on sve šta hoće, ali sve vreme gleda i peca. I u sred pesme baci ono i kaže: “Pa vidi, otkačuju se…” Toliko je bio strastven pecaroš.”

Na pitanje da li je na probama pred koncert u Areni naslutio nešto neobično, s obzirom na to da su kasnije mnogi povezivali naziv koncerta “Još ovu noć” sa tragedijom koja se dogodila, Radivojević kaže da ništa nije ukazivalo na to.

“Ne. Nijednog trenutka. Slušao sam intervjue supruge nakon smrti, gde je pričala da se vratio i još jednom pogledao. Ja u te stvari verujem. Verujem da čovek može da predoseti. Ali koncert je bio četiri-pet meseci ranije. Meni ništa nije naslućivalo. On je bio siguran u sebi. Za probe: “Ajmo da probamo.” Pa šta ima da probamo, znamo to, svirali smo milion puta.”

Radivojević se prisetio i jedne zanimljive situacije sa proba.

“Dogovorili smo se za kraj pesme, treba dva puta da se ponovi. On ponovi jednom i gleda: ‘Šta sad?’ Ja kažem: ‘Pa dogovorili smo se.’ A on mi kaže: ‘Vidi, sine, ja ne mogu ni sa sobom da se dogovorim, a kamoli sa tobom.’ I kaže: ‘Gledajte mene, kako odpevam tog trenutka, tako odsvirajte.’ To je odlika pravog pevača - prenosi emociju.”

Na pitanje da li misli da postoji naslednik Šabana Šaulića, njegov odgovor bio je jasan.

“Ne. Ne postoji. Naslednik bi trebalo da peva kao Šaban, a to znači da nije svoj. Ne postoji naslednik ni Šabanov, ničiji. Svako treba da gradi svoju karijeru, svoj put i da bude autentičan. ‘Naslednika’ u smislu da će neko otpevati taj triler, ima mnogo, ali da osmisle svoje i da to narod prihvati, takav naslednik nikad neće postojati.”

Trnovit put, harmonika i “vraćanje instrumenta”

Tokom razgovora Radivojević je govorio i o svom putu do uspeha, ističući da mnogi ljudi misle da je sve došlo preko noći.

“Veliki uspeh zahteva veliki trud. Ne postoji niko ko je uspeo, a da je sve išlo glatko, bez problema, bez suza, bez nervoze. Kolege često pitaju ‘možeš li da mi pomogneš’, a ja kažem: mogu, ali to znači da te sa 100 stepenika stavim na 60. I ti moraš sam odatle. Ako nisi prošao trnje, prirodno je da u nekom trenutku kreneš nazad.”

Govoreći o svojim počecima, istakao je koliko je teško krenuti iz male sredine.

“Nije lako. Bilo je vreme kad je harmonika bila ‘katastrofa’, kad su ljudi prozivali, kad je bilo sramota svirati harmoniku. Mene nije bilo nikad sramota toga. Zato sam i tu gde jesam i zato se harmonika vratila, jer je neko morao ponosno da prođe i da je svira. Jedan od najvećih uspeha mi je kad mi kažu: ‘Hvala što si vratio harmoniku tu gde treba da bude.’”

Govorio je i o odnosu umetnosti i biznisa u muzici.

“Svi u jednom trenutku krenemo da se bavimo biznisom, to je normalno, ali čovek treba jasno da razgraniči kad je krenuo biznis i dokle će da traje. Ljubav i umetnost, to traje do kraja života.”

Prvi bakšiš i lekcija o novcu

Radivojević se prisetio i svog prvog bakšiša.

“Sećam se. Prvi novac na harmoniku 20 maraka dobio sam od Radiše Uroševića, 1989. godine, imao sam šest godina. To je bilo na svadbi kod moje tetke. I tad sam dobio taj ‘pelcer’. To neću zaboraviti nikad.”

Otkrio je i kako je raspolagao prvim zarađenim novcem.

“Nisam nešto sebi kupovao. Smatrao sam da brigu o novcu treba da vodi moj otac, pa sam davao ocu. Dobio bih sve što mi treba. I naravno, sklanjao sam za cigare, pošto nisu znali da pušim. Naučio sam da sa novcem treba pametno.”

Bakšiš, kolege i Nadica Ademović

Govoreći o bakšišu na estradi, Radivojević kaže da su mnoge njegove kolege “lake ruke”.

“Ne bih izdvajao svi su. Uroš Živković, Đani, Slađa Alegro, Andreana Čekić, Darko Lazić, Tamara Milutinović… Mislim da su sve kolege lake ruke.”

Podsetili smo ga i na snimak sa promocije albuma Nadice Ademov, gde je dao čak 1.500 evra bakšiša.

“Nadicu i njenog muža Damira jako poštujem i volim. Ona je pevač koji radi posao kako treba. Uraditi album sa 11 kvalitetnih pesama, sa ozbiljnim autorima i tekstovima to je posvećenost. Volim ljude koji ulažu u karijeru i ostavljaju nešto iza sebe.”

Sa kim ne voli da radi

Na pitanje da li postoje pevači sa kojima ne voli da radi, Radivojević je bio iskren.

“Naravno da postoje. Ja uvek kažem: Šaban Šaulić je jedini pevač kome mikrofon uvek dobro radi. I kome ne treba ništa da se pojačava. Onda sam shvatio ne peva mikrofon. Što više puta nekome “ne radi mikrofon”, to su na mojoj listi manje omiljeni.”

Otkrio je i da postoje dvojica kolega sa kojima ne želi da nastupa.

“Postoji možda dvojica kolega, muškarci, sa kojima stvarno ne želim da radim. Poznati jesu, ali ja mogu privatno da sedim, da pijem, da jedem, ali da radim, ne. Kad pređeš moje granice, to je presečeno i nema povratka.”

Kaveri i veštačka inteligencija

Pričao je o trendu kavera, Radivojević smatra da oni mogu imati pozitivnu ulogu.

“Ja ne bih imao ništa protiv da neko snima moje pesme. Kaveri su balans, da ne izgubimo muziku. Ima kvalitetnih autora i danas, ali nekada ih je bilo više. Kaveri čuvaju taj odnos - stare pesme oživljavaju u novim aranžmanima. Protiv sam da se radi kaver nove pesme stare šest meseci - to je suludo. Ali stare pesme - treba.”

Posebno kritičan bio je prema takozvanim “AI kaverima”.

“To nije kaver. To je prevara. Kaver je živo izvođenje muzičkog dela. Ako veštačka inteligencija pomeri glas od originala pa ti pevaš preko - to nije to.”

Muzička takmičenja i Desingerica

Radivojević se osvrnuo i na muzička takmičenja, koja su danas sve popularnija.

“Dobro je, ali nije najbolje organizovano, ne samo takmičenje, nego put kandidata posle. Oni očekuju podršku, a mislim da je ne dobiju. Postanu prepušteni sami sebi i neka vrsta bankomata. A popularnost dođe brzo, nema 60 stepenika, nego odmah na 95, i to pravi problem.”

Komentarisao je i članstvo Desingerice u žiriju muzičkog takmičenja.

“Ne smatram da je Desingerica muzičar, ali jeste šoumen i zabavljač. Ne podržavam to, ali mnogo dece ga sledi. Znam ga lično inteligentan je i skapirao je vreme u kom živimo. Način na koji pravi karijeru je genijalan. Mislim da ne može dugo da traje, ali je dovoljno pametan da iskoristi maksimum dok traje.”