4
U svetu u kojem ne postoje samo dve krajnosti – bogatstvo i siromaštvo, trebalo bi da postoje ljudi koji se nalaze na sredini lestvice. To su ljudi koji mogu da priušte letovanje i zimovanje jednom godišnje, koji voze automobil i ne strahuju od iznenadnog kvara koji će morati da plate, čija se deca bave sportom, a povremeni odlazak u pozorište, bioskop ili restoran se podrazumeva. Naravno, govorimo o srednjoj klasi, koja je u razvijenim zemljama sveta jasno definisana, dok je kod nas prilično nejasna, ali mnogi građani Srbije smatraju da smo od nje udaljeni svetlosnim godinama.
Kada se spomene srednja klasa, svetski ekonomisti kažu da je to društvena grupa u koju spadaju građani koji ne drže vlast i nemaju uticaj u društvu, ali uživaju ekonosku nezavisnost, te i bolji životni standard od nižih slojeva. Kroz istoriju, u srednju klasu su se svrstavali nižerazredni činovnici, vojnici, manji preduzetnici i trgovci, imućniji zemljoradnici ili sitni zemljoposednici.
Danas, srednju klasu čini oko 45 odsto stanovništva na svetu.
Prema podacima sajta The world data lab, od oko osam milijardi stanovnika, oko 3,6 milijardi pripada srednjoj klasi. Da bi se građanin svrstao u srenju, radničku klasu, on treba da ostvaruje određenu zaradu, koja varira od države do države. Primera radi, u Americi je to od 11 do 110 dolara dnevno. U Evropi – onaj ko zarađuje od 75 do 200 odsto medijalne zarade, što je iznos do kojeg radi 50 odsto zaposlenog stanovništva.
Različite organizacije širom sveta imaju drugačija tumačenja srednje klase, a da je ne postoji jedna, univerzalna definicija, za “Novu” potvrđuje i profesorka Ekonomskog fakulteta dr Jelena Žarković-Rakić. Ona je pre nekoliko godina u srednju klasu svrstala one građane koji zarađuju između 40.000 i 120.000 dinara mesečno.
PROČITAJTE JOŠ
4
11
9
Ipak, danas u srednju klasu više ne može da se svrsta građanin čija je plata 40.000 dinara, što je zapravo minimalac.
“Kada govorimo o tome ko pripada srednjoj klasi, važno je da sagledamo ko živi od njegove plate. Da li živi sam, ili je u braku sa decom, jer nije isti životni standard čoveka koji živi sam sa platom od 120.000 dinara i onog koji od te plate izdržava četvoročlanu porodicu”, kaže dr Žarković-Rakić.
Prema njenom mišljenju, srednjoj klasi pripadaju i oni koji zarađuju nekoliko hiljada dinara manje od prosečne plate, koja je u Srbiji trenutno oko 81.000.
Na drugom kraju lestvice, maksimalni iznos zarade koju pojedinac treba da ostvari da bi pripadao ovoj klasi je i dalje 120.000 dinara.
“Mada, sa inflacijom koju imamo, ni 120.000 ne vredi isto kao pre nekoliko godina”, dodaje naša sagovornica.
Još jedan od parametara za svrstavanje građana u srednju klasu je, kako ističe Žarković-Rakić, vrsta posla.
“U srednju klasu bi spadali oni građani koji, uz dobru platu, imaju i sigurniji, stabilniji posao. To su uglavnom pozicije u javnom sektoru ili ‘boljem’ delu privatnog sektora – strane kompanije, veća preduzeća, finansije, u poslednje vreme IT. Mada, u javnom sektoru rade i čistačice i portiri koji nemaju toliko dobre plate, ali ipak imaju neku vrstu sigunosti”, objašnjava ona.
Ipak, srednju klasu definiše i osećaj pripadnosti pojedinca, odnosno sopstvena percepcija ekonomskog i finansijskog položaja.
A čini se da je Srba koji spadaju u ovu klasu, bilo po mišljenjima ekonomista ili svom ličnom osećaju – sve manje.
Kako pokazuju rezulati istraživanja koje je sproveo Insitut za sociološka istraživanja, posledice ekonomske krize sa kojom se suočio svet pre 15 godina, i dalje “žive”.
“Kada se uporede podaci iz 2018. sa 2003, udeo domaćinstava u kategoriji nižeg materijalnog položaja je skoro duplo veći, a u svim ostalim kategorijama je manji, što znači da se sistemski utemeljene ekonomske nejednakosti, naglo uvećane u vreme privredne recesije, teško smanjuju”, jedan je od zaključaka.
Ipak, od 2008. godine do danas, položaj pojedinih građana ipak se poboljšao. Tako se u ovoj publikaciji, koju je Institut objavio 2020. godine, između ostalog navodi da se povećava broj domaćinstava koja mogu da priušte odlazak na godišnji odmor, mada tu mogućnost ima manje od polovine domaćinstava u našoj zemlji.
Za drugi deo građana, čak njih 57 odsto, odlazak na sedmodnevni godišnji odmor je nemoguća misija.
Svako treće domaćinstvo ne bi moglo da priušti neočekivani trošak od 10.000 dinara, a svako četvrto ne uspeva sebi da obezbedi kvalitetnu ishranu. Možda I najporažavajući podatak istraživanja jeste da 10 odsto domaćinstava ne može uvek da priušti nabavku lekova koji su potrebni nekom članu.
Ne tako optimistične podatke nudi i Republički zavod za statistiku (RZS). Tokom prošle godine, prosečno domaćinstvo ostvarivalo je mesečne prihode od 78.393 dinara, ali su troškovi života ipak bili veći – 78.678.
Od toga, na hranu i bezalkoholna pića davalo se 36 odsto – oko 28.300 dinara, a na zdravlje oko 3.500.
Prema ekonomskim parametrima, u srednju klasu ne može da se svrsta građanin koji na potrošačku korpu izdvaja veći deo primanja, a s obzirom na to da upravo hrana čini najveći deo troškova prosečnog domaćinstva, čini se da čak ni plata blizu republičkog proseka nije dovoljna da bi radnik koji je zarađuje mogao da se svrsta u ovu socio-ekonomsku kategoriju. Stoga je jasno da su parametri za određivanje staleža drugačiji u Srbiji u odnosu na ostatak sveta, jer je, zbog lošeg životnog standarda normalnost postala trošenje većine novca na hranu, neposećivanje kulturnih ili zabavnih događaja i život bez odlazaka na odmor.
A ipak, ljudi koji žive na gorepomenuti način često neće sebe svrstati među siromašne.
Da građani Srbije dobrim životom smatraju sve ono što nije samo puko preživljavanje ističe i profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost dr Zoran Stojiljković.
„Pripadnost srednjim klasama ne svodi se isključivo na finansije, već i na moć, uticaj, ali i individualnu sklonost. Ljudi se u tu kategoriju svrstavaju žive malo bolje od pukog preživljavanja. Generalno, trebalo bi da u tu klasu spadaju ljudi koji rade ili su zamouposleni, imaju važne niže upravljačke pozicije, ili pak, ako su samoupošljeni, imaju u firmama manji broj radnika od kojih veći deo poznaju i privatno, a najbolji primer za to su porodični biznisi“, kaže dr Stojiljković.
S druge strane, baš kao što je rekla i profesorka Jelena Žarković-Rakić, i dr Stojiljković smatra da veliki deo srednje klase čine zaposleni u javnom sektoru.
On staleže stanovništva vidi kao valjak sa dve kupe – jedna predstavlja nekoliko procenata ekstremno bogatih, a drugi oko 10 odsto apsolutno siromašnog stanovništva. Između te dve kupe smeštene su različite kategorije, a srednju klasu čini oko 30 odsto građana.
„Jedan deo njih uspeva da kupi režim. Tako imate dosta ljudi u javnom sektoru za koje je zaista upitno da li bi negde druge mogli da se bave tim poslom“, kaže naš sagovornik.
Javnost sve češće sluša priče o ljudima koji su otišli u inostranstvo, a profesor Stojiljković kaže da su u pitanju upravo pripadnici srednje klase.
„Bogati ostaju jer ovde mogu da se obogate, a ostaju i oni građani koji imaju limitirane resurse za život. Odlazi deo srednje klase, ljudi koji su obučeni ili se bave zanatom. Vi ovde suvim zlatom ne možete da platite vozača autobusa ili patronažnu sestru. Oni odlaze, a često se vraćaju kada zarade više novca“, kaže sagovornik „Nove“.
Ipak, on naglašava da srednja klasa može da osiromaši, ali nikada i da nestane.
Komentari korisnika društvenih mreža o tome ko je danas pripadnik srednje klase u Srbiji drastično se razlikuju.
“Porodica koja otplaćuje svoj stan, voze kola mlađa od 5-7 godina, zbirno rade za minimum 2-2.500 evra mesečno, idu na letovanje plus neki kraći put u toku godine, vikendom odu na večeru, ne čupaju kosu sa glave ako im crkne frižider, mogu deci da priušte rekreativnu nastavu, sport, neke dodatne časove jezika, muzike i slično, sezonski obnove obuću i odeću, imaju za privatnog zubara, ne žive od minusa, čekova i plaćanja na 150 rata, imaju odakle da uštekaju u toku godine za neke veće sporadične troškove kao što je zamena kola, renoviranje dela stana i slicno. Sve drugo je po mom mišljenju životarenje na ivici”, glasi jedan od komentara.
S druge strane, postoje oni građani koji smatraju da srednju klasu čine ljudi koji rade za 700-800 evra, a da je 2.000 u Srbiji bogatstvo.
Pored rešenog stambenog pitanja, automobila, rekreacije za decu, privatnog zdravstva i povremenog odlaska u pozorište ili na večeru, građani Srbije smatraju da bi trebalo da svaki pripadnik srednje klase jednom godišnje može da ode na letovanje i zimovanje u Srbiji – ali da se oba otplaćuju u nekoliko rata. Pojedini građani smatraju da pripadnika srednje klase ne definišu samo primanja, već i visoko obrazovanje.
Od oko 350 građana koje smo anketirali, većina misli da srednja klasa zapravo i ne postoji, već da postoje izuzetno bogati građani sa jedne i iuzetno siromašni sa druge strane lestvice.
BONUS VIDEO Vučić crta po tabli i laže: Predsedniče, ovo je istina o srpskoj prosečnoj plati, a ne to što vi žvrljate
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare