Koju količinu nafte i gasa uvozi Srbija, i koliko to plaćamo?

Kako pokazuju zvanični energetski bilansi koje objavljuje Republički zavod za statistiku, naše potrebe za sirovom naftom i prirodnim gasom se uglavnom podmiruju iz uvoza, prenosi Klima101.rs.

U poslednjih 10 godina, uvezena sirova nafta činila je 75%, a uvezeni prirodni gas 85,5% ukupnih raspoloživih energenata u Srbiji.

Mada smo „maksimum” uvoza za sada dostigli 2022. godine, tokom energetske krize koju je pospešio rat u Ukrajini, u višegodišnjoj perspektivi, naša energetska zavisnost raste kada pričamo o nafti i prirodnom gasu.

Mada Srbija ima naftnu i gasnu industriju, sopstvena proizvodnja nikada nije bila dovoljna da podmiri potrebe naše termoenergetike, industrije, saobraćaja…

Uvoz na koji se oslanja naša država i naše društvo je bezuslovan: u ovom trenutku mi nemamo pristup nikakvim alternativama nafti i gasu, pa svaka potencijalna prepreka u uvozu postaje državna kriza i goruće političko pitanje.

Ali i van ovakvih perioda, naša zavisnost se oslikava i u ceni.

Naime, koliko trošimo na uvoz ne zavisi samo od naših potreba, već i od činilaca na koje nemamo nikakav uticaj – najpre od geopolitike i od svetskih tržišta.

To pokazuje i pregled prosečne godišnje cene koju smo od 2010. do 2025. plaćali za uvoz nafte i gasa. Nafta je bila najskuplja u godinama posle „Arapskog proleća”, a najjeftinija u periodu od 2014. do 2016. godine, kada je njena globalno niska cena dovela i do kolapsa onih državnih ekonomija koje su svoje bogatstvo zasnivale na izvozu ovog energenta, prenosi Klima101.rs.

U međuvremenu, cena koju smo plaćali za gas bila je najveća 2022. godine, kada je rat u Ukrajini pospešio već postojeću energetsku krizu i izazvao ogromna previranja na evropskom tržištu.

Lekcija je jednostavna: ovi energenti su nam neophodni, ali smo bespomoćni kada je u pitanju cena koju za njih plaćamo. Cena koju moramo da platimo nije do nas – tako izgleda energetska zavisnost.

Koliko onda zapravo trošimo na uvoz nafte i gasa?

Odgovor je – mnogo. U poslednjih 10 godina, na uvoz nafte i gasa potrošeno je ukupno 21,8 milijardi dolara, kako pokazuju podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni Republičkog zavoda za statistiku.

U pitanju je cena koju plaćaju najpre naše energetske kuće koje ova goriva kupuju, ali zatim i naša država, naša ekonomija, pa i svako od nas kao krajnji korisnik, ne samo grejanja i goriva, već i gotovo svih dobara čija cena zavisi od cene energije za njihovu proizvodnju i transport.

Trošak uvoza nafte i gasa samo 2022. godine, kada je bio dostigao rekordnih 4 milijarde dolara, bio bi dovoljan da se finansira ugradnja solarne elektrane na svaki pogodan stambeni krov u Srbiji.

Naravno, u pitanju nisu baš uporedive brojke – ali nije stvar ni samo u tome ko plaća i šta, već i kome. Dok od našeg uvoza zarađuju uglavnom inostrani izvoznici, od naše ugradnje kapaciteta obnovljivih izvora bi zarađivali, između ostalog, i naši (budući) radnici koji bi te kapacitete ugrađivali i održavali. Jedno je održavanje postojeće zavisnosti, a drugo je investicija u domaću ekonomiju.

Mada se solarna energija često shvata isključivo kao element rešenja u elektroenergetici, razvoj domaće, čiste energije – bila ona solar, vetar, geotermalna ili neki drugi oblik – dugoročno bi smanjio naše prohteve za uvozom fosilnih goriva. Nije stvar samo u napuštanju fosilnih goriva u korist čistih izvora, već u napuštanju tuđih fosilnih goriva u korist naših čistih izvora.

Uostalom, nije elektroenergetika jedini sektor u kojem je moguće, i neophodno osloboditi se fosilnih stega. Takozvana dekarbonizacija moguća je i u sektoru daljinskog grejanja, i u saobraćaju, pa i u industriji.

Drugim rečima, u svetlu geopolitičkih i energetskih kriza, pametno je postepeno napustiti goriva koja nas koštaju milijarde dolara godišnje, a u korist čistijih alternativa koje proizvodnju „sele” u naše dvorište.