Hrana bez glutena za više od 4.000 dece i odraslih u Srbiji nije nikakvo pomodarstvo već - lek za doživotnu sistemsku bolest, celijakiju. Ovi pacijenti na recept mesečno dobijaju po sedam kilograma specijalnog bezglutenskog brašna, dok ostale namirnice - kupuju. Cene neke od njih su višestruko veće od cena običnih proizvoda. Slično, kada je reč o cenama proizvoda, važi i za one koji imaju razne vrste alergija zbog kojih ne smeju da konzumiraju određene namirnice ili sastojke. Prema podacima jedne od sagovornica portala N1, u Srbiji svako peto dete uzrasta do treće godine ima neko ograničenje u ishrani.
Ponuda namirnica u trgovinskim rafovima namenjena posebnim vrstama ishrane zbog zdravstvenih razloga je, potvrđuju sagovornice portala N1 iz Udruženja Srbije za celijakiju i Nacionalnog udruženja „Alergija i ja“ – znatno veća nego pre jedne decenije, ali i dalje – nedovoljna, dok cene značajno premašuju kupovnu moć građana, prenosi N1.
„Ponuda prehrambenih proizvoda bez alergena u Srbiji jeste mala. Dešavaju se promene na bolje, ali sporo i to u većim prehrambenim lancima, koji međutim nisu dostupni svim građanima naše zemlje“, kaže za portal N1 Snežana Šundić Vardić, predsednica Nacionalnog udruženja „Alergija i ja“.
Mnoge osobe koje imaju potrebe za namirnicama bez alergena , kako ističe, često moraju da pređu više od 60 kilometara da bi otišle u nabavku ili pak, odlaze u inostranstvo gde je ponuda bolja, a cene ovih proizvoda povoljnije.
„Međutim, svakako možemo reći da je ponuda nešto bolja u poređenju sa situacijom od pre 10 godina, ali sve je to zanemarujuće ukoliko se poredimo sa zemljama u regionu i u Evropi“, navodi ona.
Jedan od najčešćih razloga je, smatra, taj što proizvođači i uvoznici, na žalost, nemaju dovoljno razvijenu svest o potrebi za ovim proizvodima.
Prehrambeni proizvodi namenjeni posebnoj kategoriji potrošača – poput deklarisane hrane bez glutena – često koštaju i višestruko više u odnosu na „običnu“ hranu.
„Prehrambeni proizvodi, a naročito deklarisani proizvodi bez glutena, cenovno svakako nadmašuju potrošačku korpu. Na primer, kilogram pšeničnog brašna košta 75 dinara, a kilogram brašna bez glutena košta 750 dinara. Ili na primer, 500 grama ovsenih pahuljica je 180 dinara, ali deklarisane ovsene pahuljice bez glutena su 450 dinara… Vidite koje su to razlike“, navodi Šundić Vardić.
Udruženje Srbije za celijakiju osnovale su 2005. godine majke obolele dece. Osnovni povod bio je nedostatak znanja o ovoj bolesti, edukativnih materijala i savetovališta o bezglutenskoj ishrani kao i teškoće u nabavci sigurnih bezglutenskih prehrambenih proizvoda. Od tada je ovo u druženje je preraslo u nacionalnu organizaciju koja blisko sarađuje sa udruženjima u regionu i Evropi, lekarima, naučnicima i drugim stručnjacima kao i institucijama i organizacijama iz oblasti proizvodnje i kontrole hrane.
Kako u ovom udruženju ističu za portal N1, obolelima od celijakije zabranjena je upotreba pšenice, ječma, raži i zobi, odnosno svih proizvoda napravljenih od ovih žitarica čak i kada su ove žitarice korišćene u minimalnim količinama. Sve ostale kategorije namirnica su dozvoljene, odnosno oboleli od celijakije mogu da jedu voće, povrće, meso, mleko, jaja, masti, šećer, od žitarica dozvoljeni su kukuruz, pirinač, heljda, proso…
Pročitajte još:
„Dakle, postoji mnogo namirnica koje su prirodno bez glutena i koje oboleli od celijakije mogu slobodno da jedu, tako da bezglutenska ishrana ne mora nužno da bude jednolična i siromašna nutritijentima. Međutim, u industrijskoj proizvodnji često se dešava da se pšenično brašno odnosno gluten dodaje u malim količinama proizvodima u kojima nije bitan sastojak, pa se tako gluten može naći u mesnim prerađevinama, mlečnim desertima, sirnim namazima, čokoladi, kremovima, sladoledima…“, navode naše sagovornice iz Udruženja Srbije za celijakiju – predsednica Vesna Pavkov i Mirela Marković, članica Upravnog odbora.
Oboleli od celijakije moraju biti oprezni kada su u pitanju industrijski prerađene namirnice, moraju pažljivo da provere sastojke proizvoda čitajući deklaracije.
„Na našem tržištu postoje proizvodi posebno namenjeni obolelima od celijakije, broj takvih proizvoda je veći u odnosu na raniji period, ali je u pitanju ipak manji izbor u odnosu na uobičajene proizvode. Dodatna teškoća jeste i ta što se proizvodi namenjeni obolelima od celijakije ne mogu kupiti baš u svakoj prodavnici. Manje prodavnice i prodavnice u manjim mestima često nisu dobro snadbevene posebnim bezglutenskim proizvodima, oni se najčešće mogu kupiti samo u većim prodavnicama i u većim tržnim centrima“, ukazuje Mirela Marković.
Kako ističe, Udruženje Srbije za celijakiju još 2008. godine iniciralo postavljanje sigurnog, licenciranog bezglutenskog brašna na listu lekova, tako da svi pacijenti sa celijakijom, i oni koji žive u malim mestima u Srbiji, mogu mesečno na lekarski recept u apoteci da podignu sedam kilograma ovog bezglutenskog brašna.
Oba udruženja redovno komuniciraju sa predstavnicima prehrambenih lanaca, uvoznika i proizvođača.
„Komunikacija postoji, trgovci i uvoznici analiziraju tržišta i poznato im je da postoji potreba stanovništva za bezglutenskim proizvodima. Verovatno da za proširenje asortimana postoje prepreke u vidu manje kupovne moći našeg stanovništva. Međutim, rešenje nije isključivo u trgovini i uvozu. Mi u Udruženju Srbije za celijakiju smatramo da bi od velikog značaja bilo i podsticanje domaće bezglutenske proizvodnje i za to se snažno zalažemo. Razgovarali smo o subvencioniranju domaće proizvodnje sa nadležnim ministarstvima, a uspešno smo sarađivali i sa pokrajinskim vlastima koji su i realizovali u jednom periodu podršku domaće proizvodnje“, ukazuju sagovornice portala N1 iz Udruženja Srbije za celijakiju.
Sagovornica iz udruženja „Alergija i ja“, dodaje dodaje da udruženje pokušava da utiče na razvoj svesti i da promeni situaciju na bolje.
„Svaki prehrambeni lanac trebalo bi da ima izdvojene police proizvoda bez alergena, pre svega zbog rizika od kontaminacije, kao i da obezbedi bolju ponudu ‘allergy free’ proizvoda“, navodi Snežana Šundić Vardić.
Za čitanje deklaracija su, ukazuje Snežana Šundić Vardić – neophodne širom otvorene oči, a često i – lupa.
„Ne samo da u mnogim situacijama pokušavamo da dešifrujemo šta je uvoznik ili proizvođač hteo da kaže, već radi bezbednosti moramo da idemo i korak dalje, da ih kontaktiramo i proverimo ispravnost deklaracije“, objašnjava Snežana Šundić Vardić.
Oboleli od celijakije, koji ne smeju ni u tragovima u organizam da unesu gluten kojeg ima u pšenici, ječmu, raži, ali i ovsu (zobi), na industrijskim proizvodima treba da traže specifičnu oznaku – precrtan klas žita, ali obavezno sa – slovnom oznakom ispod.
Ova oznaka nije zakonski obavezna, ali kako ukazuju u Udruženju Srbije za celijakiju, obolelima od celijakije pomaže u odlučuvanju u kupovini.
„Naš pravilnik o deklarisanju (najnoviji, dopunjeni počinje da važi od 1. marta 2022.) vrlo dobro definiše pravila označavanja sastojaka hrane i usklađen je sa evropskim zakonodavstvom. Ukoliko se proizvođač pridržava propisa,a u većini slučajeva je tako, na deklaraciji proizvoda se može jasno pročitati da li proizvod sadži gluten ili ne. Zakon obavezuje proizvođača da na deklaraciji jasno istakne podebljanim, boldiranim slovima sastojak koji sadrži gluten – proizvođač je, inače, u obavezi da pored glutena obavezno navede da li proizvod sadrži i druge alergene, a ima ukupno 13 alergena“, ukazuje Vesna Pavkov iz ovog udruženja.
Pored deklaracije oboleli od celijakije pri odluci o kupovini određenog proizvoda oslanjaju se i na činjenicu da li je proizvod i dodatno označen odnosno da li na ambalaži ima već pomenut znak precrtanog klasa pšenice.
Slovna oznaka ispod precrtanog klasa pšenice RS označava našu zemlju, dok IT označava Italiju, DE Nemačku i tako dalje. Brojevi označavaju proizvođača i proizvod.
„Za obolele ovaj znak je veoma važan, uliva sigurnost da neki proizvod možemo da jedemo. Ovaj znak znači da je proizvođač odgovoran, da je upoznat sa problemima obolelih od celijakije, da poštuje pravila bezglutenske proizvodnje i da je prošao kontrolu. On je međunarodno priznat, lako uočljiv i lako prepoznatljiv bez obzira na jezik i uzrast – stranci i deca ga lako uočavaju i tumače, i bez čitanja deklaracije znak ukazuje da je proizvod bezbedan za obolele. Vlasnik znaka je AOECS i englesko udruženje pacijenata, a naše Udruženje ima podlicencu za dodelu ovog znaka proizvođačima u Srbiji“, ističe Mirela Marković iz Udruženja Srbije za celijakiju.
Problem, kako ističu naše sagovornice, nastaje ako neodgovorni proizvođači neovlašteno označavaju svoje proizvode ovim znakom.
„Pri tome, takvi proizvođači nisu osigurali svoju proizvodnju od moguće kontaminacije i nisu laboratorijski potvrdili da je proizvod bez glutena, što se dešavalo na našem tržištu. Ili, kada proizvođači upotrebljavaju neki sličan, stilizovan simbol koji podseća na orginalni znak i time nedovoljno upućenog pacijenta obolelog od celijakije dovode u zabludu da se radi o proverenom bezglutenskom proizvodu sa posebnom namenom“, zaključuju naše sagovornice iz Udruženja Srbije za celijakiju.
Mladen Alfirović, pravni savetnik iz Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine i Nacionalne organizacija potrošača Srbije za portal N1 ističe da je Pravilnikom o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane propisano na koji način se deklarišu namirnice namenjene oblelima od alergija, celijakije i drugih bolesti koje zahtevaju poseban režim ishrane.
„Hrana kojoj se pripisuju posebna svojstva, u smislu da je bez glutena na primer, tojest da sadrži određene nutrijente ili isključuje određene elemente, mora jasno biti označena. Ta svojstva moraju jasno biti naglašena na ambalaži, odnosno jasno mora da bude istaknuto prisustvo ili odsustvo određenih sastojaka i hranljivih materija na pakovanju hrane i potrošač nikako ne sme da bude doveden u zabludu“, ukazuje Alfirović.
On ističe da NOPS nema zabeleženih prigovora potrošača koji su se žalili na loše deklarisanje ovakve vrste namirnica.
„Da li se u praksi dešavalo da neko konzumira hranu za koju je, na primer, navedeno u deklaraciji da ne sadrži gluten, ali se ispostavilo da ipak sadrži – mi se nismo susretali sa takvim slučajevima, što opet, ne znači da oni ne postoje“, navodi Alfirović.
On dodaje da postoje referentne državne laboratorije koje mogu da se bave tom vrstom ispitivanja, kao što su laboratorije pri tehnološkim fakultetima koji se bave hranom.
„Pravilnikom je precizirano da posebna svojstva hrane jasno i tačno moraju da budu navedena na pakovanju“, ističe sagovornik portala N1.
BONUS VIDEO: Anketa: Poskupelo gorivo
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar