Ivan Mrđen iz Australije za Novu: Kako mi je Novak Đoković “isplatio” sve zaostale honorare

Istina, pozvala me gospođa Miroslava Radivojević da u maju dođem u Kuršumlijsku banju gde njena porodica već godinama organizuje turnir u obe konkurencije, kako bi “srpska deca u svojoj zemlji imala priliku za prave profi početke”. Time bismo definitivno izgladili nesporazum posle mog pomalo neumesnog komentara meča koji je njena ćerka Lola izgubila u drugom kolu kvalifikacija od moje iznenadne ljubimice Storm Hanter…

“A dogodine, kad Lola bude u glavnom žrebu, ja ću vam organizovati akreditaciju za još jedan AO”, napisala mi je ova bivša rukometašica, sada samo “mama koja prati svoju ćerku u ovom i te kako surovom sportu i svetu”. Živi bili pa videli, svake godine mi se čini da trčim poslednji krug, a onda već nešto iskrsne i putovanje od 15.406 kilometara više ne izgleda kao nemoguća misija.

* * *

Dogodine, ako bude trebalo, iskreno se nadam da će naš portal ne samo biti u funkciji, nego i u nekom sasvim drukčijem društvenom i političkom okruženju, te da mi nećete trebati “veza” da budem prisutan na prvom gren slemu u u godini.

Bilo kako bilo, kući nosim petu medijsku propusnicu sa Australin opena, dve za “Blic” i tri za Nova.rs kao uspomenu na dane u kojima je bilo baš lepo biti from Serbia. Prvenstveno zahvaljujući Novaku Đokoviću, koga sam gledao ukupno 33 puta, uglavnom na njegovom “domaćem terenu”, u prelepoj “Rod Lejver areni”.

On je pri tome tri puta poneo pobednički pehar (2019, 2020 i 2023), jednom morao da preda polufinalni meč (Aleksandru Zverevu, 2025), da bi ove godine senzacionalnim trijumfom protiv favorizovanog Janika Sinera stigao do finala. Naš “zajednički saldo” je 30 pobeda, plus ono sa Lorencom Musetijem kad mu je ovaj predao u trećem setu i samo dva poraza.

Pisao sam već o tome kako sam, u želji da osetim i snimim atmosferu koju su mnogobrojni Noletovi navijači napravili u Melburn parku, umalo ostao bez mesta u delu rezervisanom za novinare (stolice uz koje postoje i mali stolovi na izvlačenje), pa sam morao da sedim skroz desno. To je prilično komplikovano ako želite da izađete do toaleta ili kupite pivo, jer treba podići desetak koleginica i kolega sa laptopovima (blago njima, nisu ih izgubili), koji uglavnom rade “u lajvu”...

U takvoj situaciji manje je naporno podići sedam, osam posetilaca sa redovnim ulaznicama. Da bih to lakše izveo malo sam između prvog i drugog seta, dok je još bilo 1:0 za Đokovića, popričao sa čovekom do mene, pa sam tako saznao da je njegova ulaznica za finalni meč, kupljena pre tri meseca, stajala 1.100 australijskih dolara, što je našoj najvažnijoj valuti tačno 650 evra.

Tako sam počeo da računam, ako je prosečna cene karte za Novakove mečeve u tom delu tribina bila oko 800 australijskih dolara (za one u prvim kolima su nešto jeftinije), to vam je ukupno 15.655 evra. Dobro, teško da bih kupovao karte za svaki od ta 33 duela, ali poklonu se u zube ne gleda, kao u onoj pesmi “uzmi sve što ti život pruža”...

Kad su mi u oktobru 2022. godine moji prijatelji Mihailo Jovićević i Ranko Pivljanin rekli da više ne mogu da mi plaćaju mesečni honorar od 500 evra, rekao sam nema problema, samo neka mi obezbede akreditaciju za Australian open. Da vas ne zamaram komplikovanom računicom i konverzijama, ispada da mi je Novak Đoković “pokrio” maltene sve honorare u poslednjih četrdeset meseci.

“Ostatak” sam namirio posmatrajući mečeve svih najznačajnijih asova, od Rodžera Federera i Rafe Nadala do Sinera i Alkaraza, da ne računam nekoliko polufinala i tri finala u ženskom delu turnira, od Serene Vilijams do evo sad Arine Sabalenke i Elene Ribakine.

Ako tome dodam da sam oko 5.000 australijskih dolara dobio kroz besplatnu hranu i naročito pivo na dnevnim koktelima za “sedmu silu”, još će da ispadne da sam nešto i “zaradio”...

* * *

Šalu na stranu, mislim da sam zaista imao sreću što sam uz Novaka Đokovića video još 32 vrhunska igrača. Samo se, uz moje prisustvo, dva puta sastao sa Karlosom Alkazarom (lane ga je pobedio u četvrtfinalu, sada je Španac izjednačio u finalu). I inače je najčešće igrao sa njegovim zemljacima (Nadal, Roberto Karlos Baena, Pedro Martinez Portero), dok se po tri puta sastao sa Amerikancima (Mičel Kruger, Tomi Pol, Nišei Basaverdi), Francuzima (Žo Vilfred Conga, Lukas Puj, Enco Kuako), Japancima (Kei Nišikori, nas drug T. Ito i Jošihito Nišioka) i Italijanima (sva trojica na AO2026, Frančesko Maestreli, Museti i Siner).

Sa Česima je Novak Đoković odmerio snage dva i po puta (Tomas Mahač i Jiri Lehečka, a Jakub Mensik je ove godine unapred predao meč četvrtog kola), dok je po dvojicu protivnika imao iz Rusije (Danil Medvedev, Andrej Rubljov), Kanade (Denis Šapovalov, Miloš Raonić) i Nemačke (Jan Lenard Štruf i Zverev).

Ovom nizu pripadaju i Federer (Švajcarska), Dominik Tim (Austrija), Grigor Dimitrov (Bugarska), Aleks De Minor (Australija), Stefanos Cicipas (Grčka), Haime Farija (Portugal) i Botik Van de Zajndšulp (Holandija). Ima tu svakako onih koji su se u međuvremenu preselili u rubriku “kucamo na vrata zaboravljenih asova”, ali i mnogo više likova bez kojih je nemoguće napisati istoriju teniskog sporta u ovom veku.

* * *

Pošto su još sveže slike sa fantastičnog ovogodišnjeg polufinala (oba meča su ukupno trajala nešto manje od deset časova), ja bih samo dodao da ću najduže pamtiti finale iz 2020. kad je Novak pobedio Dominika Tima sa 3:2 u setovima.

I to je to, dame i gospođo, drugarice i drugovi. Nemam šta više da dodam, ali ni da oduzmem od lepih uspomena koje sam nakupio tokom ovih pet januara, ovde u Melburnu.

Ostao sam još dužan, pošto sam se uvek trudio da ispratim i sve što bi moglo da razveseli ljubitelje tenisa u ex-yu državama, da pomenem da je u pretposlednjem finalu ovogodišnjeg Australian opena, onog za juniore, 17-godišnji Slovenac Žiga Šeško pobedio svog vršnjaka iz SAD Kitona Hansa.

Da budem iskren, za njega sam se zainteresovao više zbog poznatog prezimena, ali Žiga je sam objasnio da nije u bližem srodstvu sa nešto starijim prezimenjakom Benjaninom, inače aktuelnim centarforom Mančester junajteda.

Ako dođem dogodine, nadam se da ću mlađanog Šeška videti u glavom žrebu, baš kao i našu Lolu Radivojević.