Ivan Mrđen iz Australije za Novu: Nešto sasvim lično pre finala u kome se sastaju dve istorije

Nemaju, kažu, ni živaca ni snage za još jedan preokret, bilo da ga režira pusta sreća, bilo da se ipak u svemu tome pita i najbolji svih vremena za čitav svet, "without Serbia".

Da vas ne zamaram previše, jer i sam počinjem da bivam sujeveran, ali nekoliko “slučajnosti” teško je objasniti. Prvo sam napustio meč Olge Danilović i Venus Vilijams, kad je u trećem setu legendarna američka teniserka povela sa 4:0. Nisam još stigao ni do tramvaja, a na semaforu je stajalo 6:4. Za Olgu, "of course".

U subotu poranim da pogledam finale ženskog dubla, dok sam kupio piće i meze, Aleksandra Krunić i Ana Danilina, jedna iz plejade ruskih teniserki i tenisera koji sad nastupaju pod zastavom Kazahstana, povele sa 3:0, pa 4:1. Dok sam, gledajući meč, završio doručak, one izgubile prvi set, da bi potom belgijsko-kineska kombinacija Eliza Mertens - Šuai Čang u drugom povela sa 5:0. Odem da bacim otpatke i kupim neko pivo, A & A smanjile na 4:5. Vratim se, a onda se i naše pulenke vrate u stari mod.

Na sličan način završile su i lane u finalu Rolan Garosa, kad su posle pet sjajnih partija zastale na korak do upisa u istoriju tenisa, gde se svaka gren slem titula pamti za sva vremena. Bilo da je prva ili dvadesetpeta…

Četvrtfinalni meč Novaka Ðokovića i Lorenca Musetija odgledao sam do vođstva poletnog Italijana od 2:0 u setovima. Dok sam stigao do Medija centra i uobičajenog popodnevnog koktela za novinare, stigla je i vest da je skoro deceniju i po mlađi rival morao da odustane zbog ozbiljne povrede.

U tom trenutku mnogi su se prisetili četvrtog kola prošlogodišnjeg Vimbldona, kad je bugarska legenda Grigor Dimitrov predao meč kasnijem pobedniku Janiku Sineru, pri vođstvu od 2:0 u setovima i 2:0 u trećem. Što bi rekli upućeniji od mene, događaju se takve stvari u duelima kad objektivno slabiji rival prevaziđe svoje sposobnosti i fizički se istroši do maksimuma.

Tu dolazimo do još jednog fenomena u vezi sa Novakom Đokovićem, koji je u polufinalu sa Sinerom, posle više od četiri sata napora delovao mnogo svežije nego njegov favorizovani i takođe skoro deceniju i po mlađi protivnik. To nema nikakve veze sa činjenicom da sam ja napustio “Rod Lejver arenu” kad je Siner poveo sa 2:1 u setovima, u želji da stignem na pretponoćni tramvaj za Doklends, a malo i zbog toga što, priznajem, nisam verovao u čudesni preokret.

Tako je nastavljen ovaj niz situacija u kojima je sve bilo mnogo bolje dok ja nisam na licu mesta, što me vraća na početak ovog teksta. Valjda i ta serija ima kraj, nekako mi se čini da je sasvim logično da mi poslednji “radni zadatak” bude ovaj duel u kome se sastaju dve istorije. Takva prilika se ne propušta i dok ovo pišem čekam mejl iz Medija centra da sam dobio posebnu propusnicu za ovaj “meč visokog profila”...

Za razliku od svog oca, Mirina i moja najstarija ćerka Milena verovala je u Novaka, pa nije propustila da stavi nešto dolara na njegovu pobedu, što joj se devetostruko isplatilo. Ona je na Linkedinu, jedinoj društvenoj mreži na kojoj se povremeno oglasi, u subotu ujutru okačila emotivni zapis, koji prepisujem kao najbolji način da sa sebe “skinem baksuzluk”:

“Sinoć je Novak Đoković ponovo pobedio. Ostala sam budna do dva ujutro da bih to gledala i ne žalim zbog toga. Nakon meča, napisao je na kameri ćirilicom: ‘Nešto ste rekli?’

Bez objašnjenja. Bez odbrane. Samo jasna poruka.

Svi smo bili tamo, kad ljudi sumnjaju u nas, preispituju naše sposobnosti ili tiho (ili glasno) pretpostavljaju da nećemo ispuniti njihova očekivanja.

U tim trenucima, reči su primamljive. Ali rezultati su glasniji. Ovde se ne radi o ćutanju. Radi se o nameri.

I da, malo tvrdoglavosti pomaže. Manje govori. Više radi.

Neka izvršenje završi svaki takav razgovor. Jer dela ne raspravljaju. Ona dokazuju.”