Luka Krivokapić debitovao je za seniorsku rukometnu selekciju Srbije, čime je nasledio oca Marka, nekadašnjeg reprezentativca naše zemlje.
PROČITAJTE JOŠ
Tata Marko ponosan je na debi naslednika, koji je krenuo njegovim stopama, iako je izabrao nezahvalnu, golmansku poziciju.
Marko Krivokapić ponos je Sente, sin mu je rođen u portugalskom Funšalu, odakle je Kristijano Ronaldo, a u Segedinu je već dugo pomoćni trener, i upravo u Mađarskoj, Luka je stasao za seniorsku scenu.
Iza Marka je uspešna godina, sa Pik Segdom je osvojio titulu prvaka Mađarske, a menadžment je nagradio ceo stručni štab novim ugovorima do 2023. godine. Sa Krivokapićem rade Nenad Damjanović i Đorđe Ignjatović, glavni trener je Huan Karlos Pastor, a posle sjajne godine, nastup sina za Srbiju dodatni je razlog za ponos Krivokapića.
Posebno je zanimljiv Lukin put od fudbalskog do rukometnog golmana i reprezentativnog poziva.
„Mi smo u Španiji živeli devet godina i on je zaluđen bio fudbalom, otišao je na fudbal i kada se vratio sa prvog treninga, rekao je da hoće da bude golman. ‘Sine, pa gde baš golman’, a on će ‘pa ja to volim’. Bio je fudbalski golman dok se nismo preselili u Segedin. Kad smo se preselili 2013, imao je 11 godina i došao je sa porukom ‘tata, ovde je slab fudbal, ja bih da igram rukomet’. Rekao sam ‘nije to sine isto’, ali eto, čovek se ne boji lopte. Krenuo je i nisam video da je tako strastven na početku, ali je poslednjih godina baš ozbiljno shvatio i zavoleo. Prebrzo je sve došlo, odjednom je došla kadetska, juniorska reprezentacija, sad je dobio poziv za seniorsku i to je bilo veliko iznenađenje i za mene i za njega. Hvala Bogu, nije se uplašio i lepo se pokazao. Drago mi je da je debitovao sa 19 godina kao i ja, geni su izgleda geni, iako sam ja bio igrač, a on je golman. Ponosan sam i iznenađen, tu sam da objasnim da nije sve jednostavno, ali dobro, mi smo sportska familija. Zna da je sport surov i da mnogi vide samo uspeh, ali ima crnih strana. Upućen je“, kaže za Nova.rs Krivokapić.
Da li je sportska porodica i prednost jer mnogi roditelji koji nisu bili u sportu umeju da preforsiraju decu?
„Susretao sam se sa svačim, bilo je sportista koji nisu znali da decu upute, ali sam viđao ljude koji nemaju nikakve dodirne tačke sa sportom, ali imaju realan pogled, tako da ima svega i nema pravila. Bitno je samo ići korak po korak, uz zacrtani cilj. On to, bogu hvala, ima. Ovde u Segedinu imamo rukometnu akademiju i sve je podređeno rukometu. On ovde može da trenira 10 puta nedeljno, što mnogi drugi nemaju u nekim drugim državama. Ima sve uslove da se razvija kako treba.“
Rođen je u Portugaliji, dugo stasava u Mađarskoj, da li je bilo poziva da igra za te zemlje?
„Znate kako, ja sam tamo igrao i oni su se tamo rodili, mi smo čergari i selili smo se svuda, deca nam pričaju četiri jezika što je prednost, a Luka je pozivan u Mađarsku, ali nisam video da njega baš jako žele tamo. Dobijao je priliku, nije to bilo ništa ekstra. Portugalci verovatno ni ne znaju da on postoji, ali mogao bi da ima njihovo državljanstvo. Najbitnije je da je kada je otišao u Srbiju, rekao je ‘to je to’. Po njegovom mišljenju, mađarska reprezentacija je jača od srpske, ali se ovde dobro oseća i to je to.“
Kako Vam deluje Toni Đerona kao selektor Srbije?
„Ne komentarišem kolege, nije etički, ali o njemu sam sve najpozitivnije čuo, da je dobar čovek i da je jako posvećen rukometu. Kako radi, ne znam, ne poznajem sistem rada i znam da je Španac koji je dugo godina radio sa Valerom Riverom. Sigurno ima šta da nauči, ima rukopis i to se vidi, da su ga momci prihvatili i da to ide dobro. Napravili smo iskorak napred, to pokazuju rezultati. Ali pozitivna je stvar što smo doveli stranca, da probamo sa drugim sistemom i da vidimo da li to funkcioniše. Vreme će pokazati.“
Vi ste igrali za reprezentaciju u veoma turbulentnom periodu, bilo je mnogo radikalnih rezova, promena selektora, kako Vam iz ove perspektive sve deluje?
„Kako da kažem, ne mogu da kažem da nije lep period, uvek je lepo igrati za reprezentaciju, ali što ti kažeš, bilo je svega i svačega, tako da nerado pričam o svom boravku u reprezentaciji. Drago mi je da sam bio reprezentativac i da sam predstavljao svoju državu sa jako dobrim kolegama, stigli smo do petog mesta u Tunisu, na gol smo bili od tog polufinala Svetskog prvenstva. To je najveći uspeh sa reprezentacijom, ponosan sam na to.“
Niste imali u planu da postanete trener, ali niste zažalili. Kako deluje taj početak?
„Nisam imao plan da se bavim rukometom posle rukometa, ali je došla ponuda koju nisam mogao da odbijem i pogrešio bih da sam to uradio. Došao sam bliže kući, porodici, dovoljno je bilo razloga da pokušam i prihvatim. Mislim da sam dobro uradio, puno sam naučio o trenerskom poslu, a to me kao igrača nije interesovalo. Išao sam na trening, odrađivao šta se kaže i odem kući. Upisao sam trenersku školu te godine kada sam došao u Segedin, završio sam i master ‘kouč’, imam trenera koji je jako dobar i uspešan, imam šta da naučim i polako mogu da krenem svojim putem. Dragao mi je da sam deo ekipe kao što je Segedin, koji je iz dobre ekipe prerastao u jak klub. Za osam godina smo napravili velike korake napred, osvojili smo dve titule prvaka, što je u Mađarskoj jako teško. Idemo korak po korak, imaćemo novu halu od novembra, to će biti velika stvar za klub i još ćemo napredovati, sazreli smo i za jedan dobar rezultat u Ligi šampiona“, zaključio je Krivokapić u razgovoru za naš portal.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar