Bobo, carice, ova priča nije trebalo da bude napisana

Celu Srbiju, ne samo sportski svet, potresao je Bobanin prerani odlazak. Sjajna reprezentativka Srbije u streljaštvu preminula je u 31. godini. I to je samo po sebi dovoljno tragično.U takvim situacijama najteže je naći prave reči, jer treba opisati i približiti nekoga koga više nema. Za Bobanu to i nije bio slučaj, jer je bila puna života i ostalo je toliko neispričanih priča.Bila je neponovljiva! Volela je životinje i cveće, volela je da kuva, obožavala je svoj Bor u kojem je živela, radovala se svemu što ju je čekalo sa porodicom. Imala je i svoju Jasnu Šekarić, Zoranu i Jelenu Arunović, i imaće ih zauvek, jer su kvartet kakav se više neće sastaviti. Imala je i imaće cimerku Andreu Arsović, Ivanu Maksimović Anđušić, Sanju Vukašinović, sve one iz sportske porodice u čijim srcima i sećanjima će zauvek živeti.Bobanu nisam lično poznavao, jesam sportski, ali kroz razgovor sa onima sa kojima je srpsko streljaštvo "upucala" do neslućenih visina, stekao sam utisak kakva je zapravo bila trostruka šampionka Evrope (2010, 2012. i 2020. godine).Biti najbolji u bilo čemu je toliko teško da to znaju samo oni koji uspeju to i oni koji ih okružuju, a onda to isto uspete još dvaput. Sa selektorkom reprezentacije Srbije u streljaštvu, Jelenom Arunović, nekako smo se prećutno dogovorili samo - bez patetike. Bobanu je poznavala deceniju i po, i ne samo kao trener, već su njih dve, Zorana Arunović i Jasna Šekarić često provodile više vremena zajedno nego sa svojim porodicama."Imala je grandiozne, nesvakidašnje rezultate. Bila je toliko svestrana... Tri puta je bila prvakinja Evrope, a prvi put još kao juniorka. Lepo je rekao Božidar Maljković, olimpijsko dete. Ona je ušla u tu kategorizaciju 2010. kada je postala evropska šampionka i više nije ni izlazila. Deset godina je bila u olimpijskom programu, ne zato što je bila dobra ili lepa, nego što je imala adekvatne rezultate. Bila je totalno atipična, nije bila baksuz, što je danas teško. Tragedija ogromna, još uvek ne mogu da verujem da je nema", priča Jelena Arunović za Nova.rs.Tuga i bol su neopisivi, pa sećanja sama naviru jedno za drugim. Bobana i Bor - neraskidiva veza je to bila.

"Bor je toliko volela i Borsko jezero, i sve tamo, non-stop je trčala kući. Da je mogla, uopšte ne bi ni dolazila u Beograd. Šta prvo uradi neko kada uspe, na koji kod način? Preseli se u Beograd, lakše ti je sve... Ona je iz Bora dolazila ovde kod fizioterapeuta, bude 14 dana i onda se vrati kući. Ceo život joj je bio u Boru, toliko ga je obožavala da je ostala da živi tamo. Svaki put po povratku sa putovanja ili takmičenja - pravac Bor. Tamo je upoznala i svog supruga Mišu, i svadbu su tamo pravili", dodaje starija od sestara Arunović.

Mlađa, Zorana, sa Bobanom je drugovala celu deceniju u reprezentaciji, bile su u istoj disciplini i neverovatno su gurale jedna drugu."Kad pomislim na Bobanu, naravno da odmah pomislim na naša zajednička dostignuća, ipak smo 10 godina zajedno bile u reprezentaciji, međutim, u tih 10 godina smo doživele bezbroj i zabavnih i onih manje zabavnih trenutaka, stvari koje ćemo svi pamtiti celog života. Bobana je bila neko sa kim sam opajala svaki aerodrom, u potrazi za nekim novim 'Jo Malone' parfemom. Navukla sam je na taj brend, a onda sam uspela da navučem i Jasnu i Jelenu".Kakva je Bobana bila van strelišta - prijatelj, ljudina, čovek kakvih danas nema mnogo u svakom smislu. Višegodišnje prijateljstvo vezivalo je nju i Andreu Arsović."Hrabra, jaka, nasmejana, talentovana, uvek motivisana, divan čovek, veliki humanitarac, najbolja cimerka, borac. Sve su to odlike koje su Bobanu krasile. Za takvu devojku, sportistu i prijatelja malo je istaći samo jednu stvar, ipak za 15 godina koliko sam je poznavala i koliko su nam putevi prijateljstva i našeg sporta bili povezani, nemoguće je izdvojiti jednu emociju ili jednu uspomenu po kojoj je pamtim. Pamtim i sećaću se svih uspomena. Zauvek će biti deo mog srca i mog života", kaže Andrea za Nova.rs.Iako je otišla u 31. godini, i oni sa daleko više životnog iskustva mogli su mnogo da nauče od nje, o čemu svedoči Jasna Šekarić. Njene reči posebno diraju...

"Kada delite život sa nekim na način na koji sam ja delila sa njom, onda upoznate skrivene misli, želje, ambicije, dobrotu, požrtvovanost, snagu... Bobana je posedovala sve to i živela je život punim plućima. Bila je nezaustavljiva u ispunjavanju najviših ciljeva koje je sama postavljala. Sportskih i životnih. Zato je i bila pravi šampion. Naučila me je da nosim cvetne pantalone, da pomazim svakog psa na ulici, da zavolim žutu boju...Ostavila je neizbrisiv trag u mom životu. Ali, jedno sigurno znam, svaki put kada se budem setila nje, izmamiće mi osmeh na lice. Ona bi tako volela".O Bobinom davanju drugima i posvećenosti streljaštvu slikovito govore i reči Ivane Anđušić Maksimović."Zauvek ću pamtiti te pripreme za Olimpijske igre u Riju 2016. kada smo bile u Francuskoj. Tada smo bile cimerke, mislim prvi put od kada putujemo zajedno. Sećam se naših razgovora dugo u noć, taj osećaj bliskosti i kao da me je tek tada pustila da upoznam onu pravu Bobanu. Satima smo pričale o Londonu, koliko je samo bila srećna zbog moje medalje, o željama i planovima, o svom Miši, o svojim životinjama koje je obožavala. Bile smo dosta slične, obe gladne dokazivanja i osvajanja, a opet željne kuće i porodice. Savršeno smo balansirale između oba, i duša mi se cepa što nije mogla još više da uživa u predivnom životu koji je stvorila", priča nam Ivana i dodaje:"Mnogo mi je drago što sam joj, pre par meseci kada je uzela svoju poslednju evropsku medalju, rekla koliko mi je draga, koliko joj se divim i na nekim stvarim čak i zavidim. Bila je pravi borac, jedna lavica, bila je dobar čovek i divan drug. Sećam se kako je govorila da će se samo par meseci posle porođaja vratiti da gađa, eto koliko je volela streljaštvo i bila mu predana! Radovala sam se našim budućim putovanjima i druženjima naše dece, dok nas dve ispijamo kafe. Toliko toga je ostalo neostvareno, Bobo, otišla si prerano..."

Navela je Ivana kafu kao neizostavni deo Bobaninih rutina, koja je definitivno obeležila brojne anegdote..."Opasan kafopija. Znalo se, po povratku sa strelišta ide se u najbliži 'Starbaks'. Tamo uzimamo kafe za poneti, a na čašama ne piše Bobana, Jasna, Zorana i Jelena, već uvek neka lokalna imena. Uglavnom, nas dve smo uspele čak i Zoranu i Jasnu da zarazimo kafom. Doduše, maksimalno razblaženim kapućinom, ali dobro... A, odem ja u Granadu, i tamo po ceo dan na strelištu. Kreneš iz hotela u 6.30 i nema te ceo dan. Bobana je došla sa drugom grupom i javljam ja njoj kako sam našla neku mega giga kofeinsku bombu, da ceo dan 'drhtim' kada je popijem. Dolazi ona, naručujemo mi tu kafu, i odjednom ona počinje da se smeje, bukvalno do suza. Kažem ja: 'Šta je', a ona će 'Jelo, pa ovo je kafa bez kofeina'. Ništa nije prepuštala slučaju, kada je išla sa Mišom na Kubu, nosila je električnu džezvu za kuvanje kafe. U Americi smo insistirale da nam ne produžavaju espreso, pa je radnica skroz ozbiljna rekla: 'Znate li da to može da vas ubije'?! Zato smo u Brazilu uživale...", priseća se Jelena Arunović.Zorana nam je sjajno objasnila koliko je volela životinje koje su imale posebno mesto u njenom životu.

"Kad god bih videla neke lepe minđuše, ogrlicu ili majicu sa macama, obavezno bih joj kupila, jer eto, to je tako ona. Poslednji put sam nam obema uzela po majicu sa mačkom, naravno, veliku, kako bih i ja mogla da stanem u nju, a i ona mogla da smesti stomak, na kojoj je bila maca i iznad piše 'whatever'. To je bilo tako u njenom fazonu. Kad god bismo se čule, prvo pitanje bi bilo 'Bobo, kako su životinje', pa bih je tek posle pitala kako je Miroslav. Sa njom sam izmazila sve pse koji su nam bili dostupni na putovanjima, jer kad god bismo videle psa, ja bih oduševljeno uskliknula, a Bobana bi rekla 'kuco, kuco', i prišla da ga pomazi. I naravno, ja za njom. Svi smo znali za njenu ljubav prema mačoru Kristoferu, i psima Blekiju i Loli", priča velika šampionka o velikoj šampionki, a Jelena se nadovezuje:"Imala je ranije i velikog švajcarskog ovčara Grofa, koga je vodila na takmičenja sa sobom. Umela je da kaže kako joj cela stipendija ode na kuce, koliko ih je volela, vodila ih je i na odmor sa sobom. Ona bi ga donela Zorani 100 odsto za rođendan da se ovo nije desilo. To je bilo gotovo, govorila je 'samo ću da se pojavim sa njim i kad te pogleda onim okicama onda ne možeš ništa'. Nema kučeta koje na neki način nije udomila".

Životinje i kafa bili su ogroman deo njenog života, a obožavala je i cveće, ali više od svega je bila čovek i umela je nesebično da inspiriše druge."Bobanu sam upoznala pre osam godina a zbližile smo se 2018. kada sam ušla u seniorsku reprezentaciju. Od tada smo putovale zajedno na svako takmičenje. Imam veoma živa sećanja i teško mi je da izdvojim jednu ili dve upečatljive stvari. Bobana je u celini bila posebna i neprikosnovena. Volela sam da je gledam dok puca, nekih njenih finala se često setim, na liniji je uvek bila hrabra i odvažna što me je inspirisalo da i sama težim ka takvom stavu. Bila je pažljiva, kada bi videla da sam sama ili da mi treba razgovor, uvek mi je prilazila i često isticala da ako mi bilo šta treba da je 'ona tu'", priča reprezentativka Sanja Vukašinović i nastavlja:"Pre tačno godinu dana ostvarila sam kvotu za Olimpijske igre i tada sam bila sa Bobanom u sobi. Svako veče je razgovarala sa mnom, nakon mog takmičenja bila je presrećna i radovala se sa mnom. Sada saznajem da je nekim ljudima rekla da se zaista trudila da sa mnom razgovara što više kako bi me opustila pred meč. Delom zbog nje ostvarila sam jedan od svojih snova i moj život je tada zauvek izmenjen. Beskrajno sam joj zahvalna na tome".U priči sa damama, garderoba je nezaobilazna tema, pa stigosmo i do - tufni.

"Bobana je obožavala cvetni print. Da je neko mogao da nas vidi pre neke dve-tri godine, sve smo odjednom pod njenim uticajem počele da kupujemo odeću sa cvetnim printom i tufnama, naravno. Ja sam čak i na njenoj svadbi nosila crnu haljinu sa nekim diskretnim tufnama. Dotle je došlo", otkrila je Zorana Arunović, a na njene reči nadovezala se Sanja Vukašinović:"Volela sam da provodim slobodno vreme na takmičenjima sa njom, kad god bih mogla. Bobana je obožavala neobičnu garderobu, kao i ja, pa nam je to uvek bila jedna od omiljenih tema. Žena se venčala u starkama. Car".

A, u društvu dama logično je da su i kavaljeri, i to oni pravi, kakvi su Milutin Stefanović i Milenko Sebić, prijatelji iz reprezentacije."O Bobaninim sportskim uspesima čuli su širom sveta, najbolji je amabasador svog grada i zemlje. Njen privatni život bio je ispunjen ljubavlju prema Miši, porodici, životinjama i njenom Boru. Iako mlađa od mene, uvek bi me hrabrila i podržavala uz osmeh, smirenim tonom, baš kakva je bila. Ne sumnjam da će nas Boba bodriti sve sa nekog drugog mesta, a ja ću čuvati najlepše uspomene i sećanje na nju", kaže Stefanović.Sebić priznaje kako još uvek nije svestan da Bobe više nema..."Boba u mojim mislima još uvek živi, ništa se nije promenilo u mojoj glavi. Još uvek ne mogu da verujem da je kupila kartu u jednom smeru i da je neću videti dok se i sam jednog dana ne ukrcam na isti voz. Hvala Bobi što je bila iskrena, poštena, drugarčina i kada nije sve išlo kao po loju. Hvala joj što je u teškim trenucima uspela da me nasmeje i vrati na pravi put svojom pozitivnom energijom i predivnim osmehom. Srce mi se steže, svako ko je dobro poznaje njenim odlaskom gubi jedan deo sebe. Hvala joj za sve i izvinjavam joj se ako nekada nisam bio pravedan. Uvek ću je pamtiti kao predivnu osobu, čistog srca i šampionskog karaktera, uvek iskrenu i spremnu da oprosti".I svake reči isijava to nedostajanje... Kako je samo umela da omahne rukom i u svom stilu 'bože me sačuvaj' odreaguje na neke neprikladne poteze okoline, pa time i zasmeje sve.

"Bobana - uvek spremna za šalu. A kad počne da se smeje, i to tako zarazno, nema šanse da ne povuče za sobom i ljude oko nje. Jednom je bila neka konferencija za štampu, ona sedi u prvom redu i odjednom kreće napad smeha. Ničim izazvan napad smeha. Pokušava ona da se suzdrži, ali nema šanse, već su suze krenule... I onda kreće prvi do nje da se smeje i samo se nastavlja", setila se Jelena Arunović.Zorana se "vratila" na Evropske igre u Minsku..."Učila sam je da izgovara neki tekst na ruskom. I dan danas imam taj video kod sebe, gde ona čita i to ne liči ni na šta, i ona je svesna toga i plače od smeha... Ali i svi plačemo od smeha, jer je to zvučalo toliko grozno. Čak ni Jelena ne priča ruski toliko grozno".Za kraj, oproštaji koji šalju najlepše poruke ka nebu, a Bobana će sigurno nastaviti da živi u njihovim srcima.

Andrea Arsović: "Na našem zajedničkom poslednjem takmičenju, Evropskom prvenstvu u februaru u Poljskoj, kada smo slavile njenu zlatnu i moju bronzanu medalju, osvojene dan za danom, prisetile smo se da smo 2010. u Norveškoj i 2012. u Finskoj takođe osvojile medalje dan za danom, i momenata kako smo navijale jedna za drugu i bodrile da ako je jedna uspela, uspeće i druga. Od trenutka kada smo se upoznale i od prvih sportskih uspeha zajedno smo se radovele i bodrile, hrabrile, slavile, sanjale, da mi je teško da zamislim da na sledeće takmičenje nećemo ići zajedno. Hvala joj za nesebično prijateljstvo i za sve što je uradila za našu državu i reprezentaciju. Zauvek će biti u mojim mislima i srcu".Ivana Anđušić Maksimović: "Na prvi pogled možda hladna i nedostižna, ali toplog srca, puna podrške, radosti i života. Bila je i ostaće veliki šampion i jedna od meni dražih osoba koje mi je streljaštvo donelo. Bila je deo ove ekipe više od deset godina, ulepšavala nam dane svojim uspesima i osmesima. Svako od nas je izgubio mali delić sebe, ovaj tim više neće biti isti. Zaista verujem da će uvek biti tu sa nama, gledati na nas sa smeškom i davati nam tu snagu da se izborimo sa ovom tugom i prazninom koja je ostala. Videćemo se mi opet, na nekom lepšem mestu, da nastavimo tamo gde smo stale".Sanja Vukašinović: "Pročitala sam sva naša dopisivanja tri ili četiri puta. Sa Bobanom je otišlo nešto što u naš tim i u moj život nikada niko i ništa neće opet doneti. Mnogo je volim i nadam se da sam ja njoj pomogla barem malo, koliko je ona meni, i da su naši zajednički trenuci za nju bili lepi, jer su meni bili jedni od najsrećnijih od početka karijere".Jasmina Milovanović: "Čovek na ovo ostaje nem! Ostali smo bez naše Bobe, naše drugarice, timske koleginice, velikog borba, velikog čoveka. Ali, uvek će ona živeti u našim mislima, srcu, uspomenama. Pamtićemo je po njenom osmehu, po spremnosti da pomogne, po mogućnosti da u svakom trenutku iz rukava izvuče pregršt informacija, nebitno koja tema je u pitanju. Boba je bila ta koja je naš tim dizala kada je bilo potrebno. 'Ajde, devojke, možemo mi to', dovoljno je bilo od nje da se na finalu Evropskog prvenstva izborimo za zlato. Možemo, ali biće nam užasno teško bez tebe. Nedostajaćeš u svakom trenutku i u svakom trenutku ćemo se pitati da li je ovo samo san".

Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram