0
Kad ljudski um i volja nadmaše granice mogućeg - priča Dragane Rajblović.
Kada čovek ima volju, sve što se nađe pred njim moguće je savladati, jer gde postoji volja, postoji i način – govorili su stari. Ako tu volju pomešate sa mnogo upornosti, odricanja i dodate u mešavinu i dozu sreće, kao krajnji rezultat dobijete podvig koji će zauvek ostati upisan u istoriji ne samo vaše zemlje, ili samo oblasti kojom se bavite, već čitavog sveta.
PROČITAJTE JOŠ...
Ukoliko pogledate listu ljudi koji su se popeli na Mont Everest, pod brojem 2.240 (od ukupno 6.664 osobe prema informacijama baze podatak Himalaja) nalazi se Dragana Rajblović.
Rođena Beograđanka je u 39. godini tog 20. maja 2007. godine postala prva žena iz Srbije koja se popela na krov sveta.
U razgovoru za Nova.rs, ona je otkrila kako je uopšte došlo do ideje da krene put Himalaja:
„Do te priče je došlo spontano, nisam ni sanjala da će se to dogoditi, pošto je to veoma skupo. Kada je vođa ekspedicije Dragam Jaćimović, inače prvi čovek iz Srbije koji se popeo na Mont Everest, video da to volim i da mi ide od ruke, odlučio je da budem deo ekspedicije, pošto je želeo da tu bude više ljudi za uspon, a želeo je da tu bude i neka ženska osoba. Pre toga sam dugo planinarila, prijavila sam se da idem na Kavkaz i Elbrus, najviši vrh Evrope, i tamo, pošto je visina od 5.600 metara visine, i mislila sam da će to zadovoljiti moje želje. Upravo tada, tokom uspona na Elbrus, dok je vodio ekspediciju, pitao me je da li bih želela da budem deo tima koji će se popeti na vrh sveta“, rekla je Dragana, koja i 17 godina kasnije ističe da je Jaćimović bio jedan od najzaslužnijih ljudi za njen podvig:
„Kada nisam verovala u sebe, on je verovao. Pre uspona na Everest, dva puta sam išla na Himalaje, na pripreme, išli smo postepeno na sve veće visine. Ja sam prvi put išla na neki vrh od 6.200, što se vodi kao trekerski vrh, potom na Čo Oju, šesti vrh po visini na svetu, i sledeće godine na Mont Everest, kao vrh sveta. Uspon na svih 14 vrhova Himalaja je ekspedicijski, što znači da se vrši aklimatizacija, i traju oko dva meseca.“
A tokom trajanja ekspedicije, na pitanje čega se najviše seća, Dragana nije mogla da izdvoji jednu stvar, već je govorila o iskustvu kao celini:
„Ne sećam se samo jedne stvari, sećam se svih trenutaka provedenih tamo, druženja sa ljudima, boravka u vanrednim uslovima, jer smo dva meseca bili u šatorima, jeli oskudnu hranu, bukvalno odvojeni od sveta… Morali smo da budemo izdržljivi, dobro pripremljeni, ja sam bila spremna da žrtvujem i lepu hranu i bila sam svesna da će da bude veoma hladno, ali to je ukupni doživljaj.“
Kako je istakla, ključni faktor je bila psihička priprema, ali i spoznaja sopstvenih limita – jer bi njihov prelazak bio ravan katastrofi:
„Pre polaska na put sam rekla sebi da ne smem da pređem limite jer to može da bude katastrofalno, možda se ne bih ni vratila. Da idem dokle mogu, da se ne opterećujem, i da ne prelazim te granice. Ako izdržim, izdržim, ako ne, dobiću priliku da odem na nju ako budem želela. To je najbitnije, ne raditi bilo šta preko svojih mogućnosti.“
U suprotnom, posledice mogu biti kobne. Oni koji krenu put vrha sveta, na njemu mogu da uživaju u spektakularnim prizorima prirode, ali i da prisustvuju potresnim scenama u vidu brojnih tela onih koji nisu uspeli da se sa ekspedicije vrate živi. Tako kroz istoriju ona ostaju da služe kao opomena drugima, ali i svojevrstan putokaz, poput čuvenih „Zelenih čizama“ (Tsevang Paljor iz Indije) ili „Uspavane lepotice“ (Fransis Arsentijev iz SAD).
„Oni koji su išli preko svoje mogućnosti, viđali smo pored staze. Ili su umrli od visinske bolesti, ili su stradali, poginuli, pali sa litica… Tako da, gledajući sve to na stazi kojom smo prolazili, to je velika opomena, da pazimo, da budemo fokusirani na svaki korak i ne prelazimo granice.“
Ni njen uspon nije protekao bez problema, izazova…:
„Bilo je mnogo momenata koji su me uplašili, kada bi se vreme pogoršavalo, ako odemo do kraja šta nas očekuje… Ni šatori vas tu ne čine mnogo bezbednijim, kako ideš ka gore postaje sve neizvesnije. Morali smo da prelazimo preko glečerskih pukotina koristeći metalne merdevine, gde je potrebno imati ravnotežu a velika visina i nedostatak kiseonika čoveka čine dekoncentrisanim. Sve to je potrebno proći bez greške jer Himalaji ne praštaju greške, jedna greška ako se desi – nema pomoći, ne postoje spasilački timovi koji mogu da pomognu. Bilo mi je teško i kada smo gledali zaleđena tela onih koji su poginuli ili umrli, to ne ostavlja prijatno sećanje. Bilo je još dosta stvari, ali ovoga se sećam na prvu loptu. Sve su to opasnosti koje nose ekspedicije. Na jednoj pre Everesta, na šestom vrhu na svetu, sneg je toliko napadao da nismo mogli da se mrdnemo iz baznog kampa sedam dana. Čovek mora da ostane pribran. Mi smo imali sreću da smo se svi iz ekspedicije i na Čo Oju i na Everest vratili nepovređeni i zdravi.“
Sam trenutak uspona i dolaska na sam krov sveta predstavljao je vrhunac, što je i sama Dragana tako doživela, uz doduše jedno „ali“:
„Mi smo tamo proveli mesec i po dana aklimatizacije, priprema za uspon, i sve to je bilo podređeno tom trenutku na vrhu, a tamo smo mogli da budemo pola sata otprilike. Ka vrhu smo krenuli oko 22-23 časa, peli smo se celu noć, od poslednjeg visinskog kampa koji je na 8,300 na 8,850 smo išli“, započela je priču o samom usponu.
„U nekim normalnim uslovima tu visinu bismo prešli za sat i po. Onda ujutru, kada smo stigli na vrh, svi smo bili… Nismo verovali gde smo, gde se nalazimo. Prave emocije su usledile tek kada smo sišli dole, u danima i mesecima posle. Dok smo bili gore, taj trenutak je nekako bio da smo…
Malo smo bili zbunjeni, nismo verovali gde se nalazimo, a sa druge strane, tu može da stane najviše desetak ljudi, tako da svako pomeranje iziskuje pomeranje i nekog drugog, pa je nastalo komešanje, guranje… kada smo shvatili da nema potrebe na to da gubimo vreme, već da moramo da upijemo svaki trenutak u sebe, u sećanje. Imali smo sreće da je bilo vedro, pa smo videli daleko koliko pogled može da seže odatle, oko 200 kilometara u daljinu… Videlo se da je zemlja okrugla, videla se oblina. Bilo je… da kažemo super, ali ono najlepše je došlo posle“, istakla je Dragana.
Ipak, avanturi tu nije bio kraj. Tek je sledio najopasniji deo puta – silazak u civilizaciju:
„Potrebno je mnogo koncentracije i za silazak, jer najviše nesreća se i dešava tokom silaska. Ljudi su srećni jer su se popeli na vrh… Onda su u povratku samouvereni, a s obzirom na to da nisu spavali celu noć to znači i manjak koncentracije zbog umora, pa se najveći broj nesreća dešava u spuštanju, pa smo morali da budemo veoma oprezni i nije bilo opuštanja sve dok se nismo spustili u bazu kampa. Bili smo veoma umorni nakon 17 sati konstantnog hodanja. Na toj visini je vrlo, vrlo teško. Tek po povratku je došlo do sabiranja utisaka, a onda i gledanje fotografija, snimaka… “
Dragana Rajblović je tako postala prva žena iz Srbije koja se popela na krov sveta, a oduševljenje zbog toga ne jenjava ni gotovo dve decenije kasnije:
„Posledica toga što sam prva je što 17 godina posle uspona pričam o tome, držim tribine… Ljudi se mnogo interesuju na to. Danas je uspon na Everest mnogo skuplji nego što je bio tada. Znam da ima devojaka koje mogu da se popnu na Everest, ja mogu da im poručim samo da slede svoje snove. Da teže tome. Ni ja nisam sanjala da će mi se ukazati prilika, ali sam mnogo gledala, slušala, čitala o tome… bez pretenzija da odem jer je bilo skupo i bilo je potrebno mnogo novca. No, ipak mi se ostvarilo.“
Svoje kompletno iskustvo zabeležila je u knjizi „Moj Everest, san i java“, a za kraj je, sa ove distance onima koji bi poželeli da krenu njenim stopama bi poručila:
„Ako bi nekome palo na pamet da ide na Everest i da me pita za savet, za početak bih mu predložila da pročita moju knjigu. U njoj sam sve opisala detaljno, svi detalji… bitno je da se neko edukuje, ali pre toga mora da se penje na vrhove u Srbiji, i sve više, više, sve veće visine, da vežba, da stiče kondiciju, i dođe trenutak kad čovek sazri za najveći vrh sveta.“
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
