Dvadeset godina je prošlo od osvojene zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u Istanbulu, a Igor Rakočević, jedan od najboljih bekova u istoriji srpske košarke, prvi veliki uspeh u svojoj bogatoj karijeri napravio je upravo u ovom gradu.
U razgovoru za portal Nova.rs Rakočević je evocirao uspomene na takmičenje na kom je nastupio kao izuzetno mlad igrač, koji je praktično tek započeo put ka vrhunskoj košarci.
PROČITAJTE JOŠ...
Dve decenije kasnije, na pomen zlata u Istanbulu, čega se prvo setiš?
„Pa, što se tiče konkretno prvenstva 2001. godine, meni je bilo najupečatljivije koliko smo mi bili dominantni. Mislim da je to bila najjača ekipa u poslednjih 20 godina, ne toliko po imenima koliko po kvalitetu igre. Sem poluvremena te prve utakmice, nijednog trenutka nije bilo pitanje ko će pobediti. Bukvalno smo mleli svakog protivnika, i to je bilo baš onako karakteristično za tu ekipu. To mi je ostalo najupečatljivije.“
Bio si mlad, praktično na početku, pored tebe asovi poput Dejana Bodiroge, Predraga Stojakovića… Koliko je to uticalo na tebe?
„Ja sam uvek imao taj takmičarski duh, mentalitet borca, da li je ispred mene Majkl Džordan, Dejan Bodiroga, nema veze, ja sam uvek želeo da igram više, mislio da zaslužujem više, ali to se nije manifestovalo na moje ponašanje. Svaki igrač koji nema neku ulogu, sigurno je da mu to ne pada lako. U neku ruku mi je bilo teško što nisam dobio tu minutažu koju sam mislio da zaslužujem i na koju sam navikao u klubu, ali pravi profesionalac to neće pokazati ni na terenu ni u svlačionici već će svojim ponašanjem biti primer.
To je bilo tako i u mom slučaju, naporno sam radio i tokom samog prvenstva. Nagrada je stigla, iako sam bio tu među najmlađima i to mi je bila tek druga godina u reprezentaciji, posle Sidneja. Svaki mlad igrač koji želi da napravi nešto više u karijeri i koji se nađe u situaciji da nema neku minutažu, to nadoknadi kroz rad i da se spremi za ulogu koja mu predstoji.“
Pored te dominacije, šta ti je još upečatljivo sa samog turnira? Da li postoji neka situacija?
„Pa, dugo sam razmišljao… Tih priča uvek ima. Meni je za 2001. godinu ostalo zanimljivo da su svi turski igrači govorili srpski, pa su nas pred finale upozoravali da ne pričamo srpski i ne koristimo košarkaški žargon jer će da razumeju, pa smo morali da se snalazimo, da šapućemo… Tu su bili Mirsad Jahović, Erden, Tunčeri, Hidajet Turkoglu zbog Vlada Divca i Predraga Stojakovića… Morali smo da se snalazimo da oni to ne bi razumeli. Nije nam to previše smetalo, jer ako znaš košarku i ako imaš dobre saigrače kao što su bili u reprezentaciji možeš očima i pogledom da se razumeš, nije potrebno verbalno izražavanje. Jeste otežana komunikacija, ali svakako možeš da se razumeš.“
Jednom prilikom si u intervjuu za Nova.rs rekao da ti je posebno draga uspomena iz NBA lige, kada si igrao protiv Majkla Džordana. Da li je ova ekipa možda svojevrsni evropski „drim tim“?
„Pa, kao što sam spomenuo ranije, stvarno je bio evrospki ‘drim tim’. Ne toliko po imenima, bilo je verovatno i većih, ali po igri koju smo imali te godine, nijednog momenta se nije dovodilo u pitanje da li možemo da osvojimo to takmičenje. Meni je to bila prva medalja sa reprezentacijom, prva od dve zlatne medalje koje sam osvojio, i stvarno je bilo neverovatno iskustvo za mene. To je dosta uticalo na moju karijeru i filozofiju razmišljanja.“
Da li si u kontaktu sa nekim od bivših saigrača, i da li uopšte razgovarate o tim momentima?
„Svi smo manje-više rasuti po svetu, vrlo je teško okupiti sve igrače, to bi morao Košarkaški savez Srbije, ovako mi jedan sa drugim teško da možemo da se uskladimo. Ali bio bi veoma lep događaj, kao što su imali priliku igrači iz 1995. godine. Ponekad se sretnemo, pričamo, recimo sa Dejanom Bodirogom sam u kontaktu, do skora sa Dejanom Koturovićem, Dejanom Tomaševićem, Dejanom Milojevićem, ponekad sretnem i Predraga Drobnjaka pa porazgovaramo… Mada nismo pričali o tome. Nekako život ide dalje, sećamo se tog osvajanja, te medalje, ali nekako ljudi sa strane misle da su ljudi koji igraju košarku non-stop u tome, zasiti se čovek. Meni je smešno kad uđem u taksi i recimo taksista počinje da me ispituje, pa moram da zamolim da ništa oko košarke ne bude, jer me svi konstantno pitaju…“
Dve decenije posle čuvenog zlata reprezentacija je pala na poslednjem koraku pred Olimpijske igre. Šta je glavna razlika između te ekipe i današnje generacije?
„Moja generacija, nekako za nas je bilo tako da kad god bi stigao poziv u reprezentaciju, za pripreme kadeta, juniora, koja god, jedina dva pitanja koja smo postavljali bila su „kad“ i „gde“. Nekako, u mojoj generaciji niko nije odbijao da igra za reprezentaciju zbog nekog NBA kampa, letnje lige, individualnih priprema ili saveta menadžera. Danas igrači imaju mnogo više utakmica, mi smo tad igrali samo domaću ligu, danas je mnogo otvoreniji košarkaški svet, ima mnogo više kampova, i danas igrači mnogo češće, zbog želje da reše egzistenciju ili nekakvog menadžerskog interesa, odlučuju da se ne odazovu pozivu u reprezentaciju. Imate neke igrače koji su uvek tu, koji se uvek odazivaju i da ju primer, ali je meni mnogo teško kad vidim da ima mnogo mlađih igrača koji se ne odazivaju za reprezentaciju.
Ne postoji nijedan kamp, letnja liga, privatni trening koji može da donese napredak jednom mladom igraču koji dođe da se bori sa još 20 igrača za mesto među 12 najboljih igrača iz svoje zemlje, a onda se bori protiv 12 najboljih igrača iz ostalih reprezentacija sa kojima se takmiči. Ne može niko da me ubedi da postoji nešto kvalitetnije od toga. Pritom, imaš taj nacionalni momenat, neku dunost i ponos da se pojaviš i odigraš.“
Kakav stav imaš povodom mogućeg povratka Svetislava Pešića na klupu reprezentacije?
„On je trener koji je tih godina kada je vodio reprezentaciju znao da izvuče maksimum iz svih igrača. Izuzetno je iscrpan, organizuje veliki broj sastanaka, aktivnosti i van terena i pokušava da napravi tim. Nije lako, moraš dosta da se potrudiš, ali rezultati koje pravi su fantastični, i meni je veoma drago jer sam bio deo toga. Imam jedno veoma lepo sećanje na 2002. godinu. Imao sam sjajnu sezonu, bio sam izuzetno spreman igrački, želeo da doprinesem, ali nisam imao minutažu, što mi je teško palo. Pogubili smo neke utakmice u Indijanapolisu, a onda je na nekom sastanku pogledao na mene i rekao ‘Pogledajte ovog momka. Ne igra, a radi kao pas, ćuti i trenira’.
Meni je to značilo više nego da sam igrao svih 40 minuta. Sva ta muka koja se skupila jer nisam igrao je nestala. Smirio me je, i mnogo mi je to značilo. Mislim da on ima taj šmek, jako je zabavan, harizmatičan, uleti na teren i ispali neku foru, svi popadaju od smeha. Digne atmosferu. Nije lako u smislu treninga, sastanaka, ali posle svega dolazi rezultat. Meni je krivo što nisam u klupskoj košarci sarađivao sa njim.“
Spomenuli smo ranije Dejana Bodirogu, Predraga Stojakovića… Da li se sećaš neke zanimljivosti vezane za njih, za saigrače?
„Imam jednu za Bodirogu. Posle svakog treninga Bodiroga me je, kao jednog od najmlađih, uzimao da igramo „jedan na jedan“ posle treninga. I stalno je ponavljao njegovu fintu, i ja znam da će da je napravi, i uvek sam nasedao na tu njegovu sporu fintu. I uvek me je dobijao na tu istu foru. To je meni uvek bilo onako zanimljivo, ja kao mlad i zelen igrač jednostavno nisam uspevao da pronađem „ključ“ i da ga zaustavim.“
Poznat si kao veliki fan benda Iron Maiden, da li se sećaš šta si tada koristio kao motivaciju, šta ti je tad bilo na slušalicama?
„Nije tada bilo toliko aktuelno nositi vokmene i slično, nisam tada toliko ni polagao na te stvari, to je došlo kasnije, taj opušteniji fazon, negde 2005-2006. godine, kada smo to „pokupili“ od Amerikanaca. U Istanbulu sam slušao ono što su poštali u hali i pokušavao da se fokusiram.“
I za kraj, ako bi morao da da ih rangiraš, gde bi stavio ovo zlato u poređenju sa drugim uspesima u karijeri?
„Istanbul bi zauzeo drugo mesto. Prvo mesto je bez konkurencije zlato iz Indijanapolisa. Jedino što je to moglo da nadjača je olimpijsko zlato, ali zlato sa Svetskog prvenstva je definitivno kruna moje karijere“, zaključio je Rakočević.
Specijal „Istanbul 2001“ realizovan je u saradnji sa MaxBetom.
SPECIJAL „ISTANBUL 2001“
Vesa Petrović za Nova.rs: Tim iz 2001. je bez zagrevanja mogao da „rasturi“ sve
Tomašević za Nova.rs o kroćenju Dirka, uvođenju trubača, istorijskoj dominaciji
Pešić za Nova.rs o kultnoj 2001: Krenuli bez dinara, završili na tronu
Gurović za Nova.rs: Kari je „namazan“, izolovao nas u šumi i spremio za zlato
Tomaševićeva kultna anegdota iz 2001: Kari je otišao kod nemačkog doktora i…
Šćepa za Nova.rs o provokacijama Turaka na srpskom
Gurović posle 20 godina otkrio: Kladili se u poluvremenu, pa dobili s +36 VIDEO
Bonus video: Milan Gurović o kultnoj anegdoti sa Svetislavom Pešićem
Specijal „Istanbul 2001“ realizovan je u saradnji sa MaxBetom.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
