Milan Gurović, član legendarne istanbulske selekcije Jugoslavije iz 2001. godine, za Nova.rs je evocirao uspomene na veliku dominaciju našeg tima.
PROČITAJTE JOŠ
Jugoslavija je deklasirala sve ekipe do finala, u kom su se Turci držali dobrih 30 minuta i to je bio maksimum protiv šuterske mašinerije Karija Pešića.
Važan deo tog tima bio je Milan Gurović, bio je u naponu snage, što je krunisao i u Indijanapolisu godinu dana kasnije.
Na naš telefonski poziv, iznenadio se, priznavši da je i zaboravio da je 9. septembar godišnjica jednog od najvećih uspeha karijere.
„Stvarno, kad si me podsetio… Ja sam i zaboravio da je prošlo 20 godina od tada i ostaju neka sećanja, ali nisam verovao da je toliko prošlo. Negde je zabačeno i bačeno na stranu. Ne znam odakle bih krenuo, naša ekspedicija je sa Pešićem na čelu napravila čudo. Najupečatljivije je da smo krenuli pripreme sve prijateljske utakmice odigrali smo bez poraza, prvenstvo smo završili bez poraza. Možda je to neki blagi vid dominacije, stvarno sam imao vrhunske saigrače i vrhunskog trenera, čast i zadovoljstvo je biti deo tog tima“, kaže Gurović za Nova.rs.
Kako su tekle pripreme?
„Vidi, mislim da smo imali najviše sedam dana odmora, plafon. Prvi smo se pojavili, ostalo znaš. Kari nas je dobro izolovao u Nemačkoj, čini mi se da je to bila banja u šumi, i da smo hteli da izađemo, nismo mogli. Bio je namazan Kari što se toga tiče, radili smo dobro, spremali se.“
Da li je kod Karija bilo igranja na toj liniji između šale i strogoće, gde vas posle opuštene atmosfere odmah „naelektriše“ autoritetom?
„Tako je, resetuje nas odmah, pokušavali smo mi da mu se približimo, međutim, Kari kao Kari, sekao je to u korenu odmah“, kroz smeh će Gurović.
„Mislim da je tada Kari, pošto nije bio klupski trener, obišao sve nas i da je gledao naše klupske utakmice uživo. Bio je dobro raspoložen, pošto zna da skrene i na drugu stranu. Ali obišao je sve igrače na koje je računao.“
Koja utakmica je najupečatljivija?
„Ja to uvek ponavljam, najupečatljivija je utakmica protiv Letonije. Iz kog razloga? Mi smo na poluvremenu već vodili puno, slagaću te, da li je bilo 30 razlike, ne znam. To je bilo četvrtfinale. Zamisli koliko smo bili dominantni kad smo se na poluvremenu dogovorili Peđa, Šćepa i ja da se takmičimo ko će više trojki da ubaci, pošto nas Letonci više nisu zanimali. Ko izgubi, vodi na večeru. Vlada je vodio na večeru jer je dao šest, ja sedam, Peđa osam. Stvarno smo bili dominantni jer smo imali jednog Dejana Bodirogu koji je tada u to vreme bio sigurno najbolji, pa i sada najbolji evropski igrač ikada. Imao si šutere kao što su Stojaković, Šćepa, Rakočević… Plejada vrhunskih igrača koji u svakom momentu mogu da ti daju koš, za tri i dva, šta god. Jednostavno, kada spustiš Dejanu loptu, on to reši, a ako ga udvoje, neko od mojih saigrača je sam. Bili smo i generacijski u naponu snage, Sale Obrad je tu bio najiskusniji, mi ostali smo bili tu na 26-27 godina, Sale je možda bio malo stariji, ostali smo bili tu negde, generacijski, malo mlađi. Jarić je bio tu negde, sa 23 godine, uz Rakočevića“, prisetio se Gurović.
Ima li žala što je ova titula malo u senci Indijanapolisa?
„Nije ovo malo, nego malo više u senci Indijanapolisa. To je ipak Svetsko prvenstvo. Globalna stvar, jednostavno, Istanbul je pao u zapećak Indijanapolisa. Ali ja se uvek rado vraćam na taj Istanbul jer smo izdominirali i bez poraza završili turnir. Baš zato što smo i turnire završili bez poraza.“
Postoji li anegdota koju posebno pamtite?
„Ima jedna anegdota sa Vesom Petrovićem, bilo je toplo vreme u Istanbulu, 40 stepeni napolju, mi smo bili u hotelu koji je imao akva park. I onda je pitao Vesa da li može da ide, pošto ima slobodan dan, a nije se skidao da igra. A Kari ga je razumeo da idu zajedno i rekao: e pa nisam poneo kupaće gaće, ne mogu da idem s tobom.“
Tim je bio takav da je svaki put neko drugi iskakao u prvi plan, koliko pamtite te momente i činjenicu da je Vlado Šćepanović dotukao Turke?
„Šćepa je rešio taj meč u finalu, znaš kako, nas je krasilo to što od svih 12 igrača, ili 10 koliko je više imao za rotaciju, svaki je rešio bar jednu utakmicu. Neki cilj je bio da se tako desi, ti nekad moraš da istrpiš saigrača, da šutne pet lopti zaredom, a ti ćeš da odigraš odbranu, da stigneš i pomogneš. To je posledica tog zajedništva, a ono nas je krasilo i na terenu i van njega.“
Vlado nam je ispričao i da je bilo provokacija Turaka koji dobro znaju srpski jezik, sećate li se toga?
„Turkoglu, Bešok, Mirsad, svi su poreklom iz Novog Pazara i tako dalje, mogu ti reći da dobro pričaju i znaju srpski. E sad, provokacija se ne sećam, ali malih čarki je bilo, što je i normalno za ovakve utakmice.“
Ovo je prilika da se setimo i Aleksandra Petrovića, trenera koji je bio desna ruka Svetislava Pešića, a koji nas je prerano napustio 2014. Kako ga pamtite?
„On je bio jedan izuzetan čovek, vrlo dobar i pošten, radan čovek, vrhunski trener. Svima nam je žao što ga nema, a bio je važan šraf našeg tima. Savetovao nas je pored Karija, davao je neke smernice i energiju je posedovao. Žao nam je što smo ga prerano izgubili. Igrači su mogli da mu se poveravaju sigurno, i on to nije prenosio Kariju. Aca je bio stvarno fenomen.“
Početak karijere obeležila je selidba u Grčku, gde su se menjala prezimena, kako pamtite taj period pod imenom Milan Malatras?
„Kad smo odlazili u Grčku, imali smo prezimena koja smo morali da bismo dobili državljanstvo. Da budemo domaći igrači, menjala su se prezimena, ali nije mi smetalo. Znam ko sam. Ali 1998. je usledio prvi poziv Željka Obradovića, tada sam imao 23 godine i odradio sam pripreme do kraja. Poslednjeg dana ili pretposlednjeg dana priprema, potpredsednik FIBA Jorgos Vasilakopulos, zabranio je meni, Peđi i Tarlaću, čini mi se, da igramo. Tada je propala prilika da igram.“
Čuvena je epizoda iz 2000. kada je Željko Obradović precrtao sa spiska, ali je pozvao u klub. Da li žalite i dalje što ste odbili Panatinaikos?
„Da, 2000. nisam ušao na spisak za Sidnej, međutim, Željko kao Željko, vrhunski, po meni najbolji trener svih vremena, uradio je jednu vrhunsku stvar za mene, zvao me je da te godine pređem u Panatinaikos. Ali dobro, tada sam bio mlad, ponos moj je radio i odbio sam. Naravno, sa ove tačke gledišta sigurno to ne bih uradio, ali objasniti momku od 23-24 godine da nisu baš tako stvari crne, bilo je teško. Onda sam išao zaobilaznim putem, otišao sam u Trst, tu je i dolazio Kari Pešić da me gleda, imao sam lepu sezonicu i eto, desilo se to što se desilo pre 20 godina.“
Bili ste deo tima koji je imao vrhunsku harmoniju, ali je doživeo rasulo 2005. Šta je uticalo da sve pođe naopako?
„Loša atmosfera je uticala na to. Nije to baš bila ekipa iz Indijanapolisa i Istanbula, bio je to miks mladosti i iskustva, gde je bilo 4-5 mlađih koji su ušli u tim. Sad zašto nismo osvojili, mislim samo zbog loše atmosfere u ekipi. Ništa više. Sad, da je ovo ili ono, to je druga tema.“
Da li vas je šokirao Obradovićev nastup na konferenciji?
„Nije nas šokiralo, ali čovek je bio u pravu. Neću ja da imenujem nikoga, to je već daleka prošlost, ali 100 posto je u pravu za sve što je rekao.“
Deo ste generacije igrača koji nisu pomišljali na otkazivanje, da li boli sve veći broj odgovora „ne“ kada su u pitanju aktuelni i mladi igrači?
„Jako, ali znaš kako, moramo i njih da razumemo u jednu ruku. Imaju dosta utakmica, povrede, gledaju da se obezbede, egzistenciju svoju. Ali sa druge strane, iz mog ugla, nedopustivo je kad dođeš na taj nivo da imaš čast da braniš boje svoje zemlje, da odbiješ. Malo mi je bezveze.“
Ranije je bilo i više igrača koji su iz Budućnosti, Zvezde ili Partizana direktno bili deo reprezentacije, sada se to čini kao teža opcija?
„Ja bih to voleo, mene tuga uhvati kad Zvezda i Partizan igraju derbi, do prošle godine čini mi se, kad vidim da petorke izlaze… Nemam ništa protiv stranaca, majke mi. To je čist profesionalizam, ali me uhvati tuga kad vidim da nema naših u rosteru, petorci, da se oni razvijaju, da oni rešavaju utakmice, a ne da ga pustiš na 30 razlike. Pusti ga da reši utakmicu, onda ćeš ga dobiti i sutra za reprezentaciju. Ali to ja već ne vidim, nažalost.“
Sada radite individualno sa mladim talentima, nedostaje li njima fanatičnog rada?
„Da, tako je. Nedostaje to sada, radna etika je kod mladih igrača jako loša. Oni misle da je sve njima podređeno i da njih nešto čeka, pa ih čeka. Nije tako, oni moraju da se nametnu treneru, da budu lideri, jednostavno, da dokažu da sa 20 godina mogu da igraju. Da klub može da računa na njih, ali ne vidim žar, volju, želju, htenje da uspeju. Nema toga, obiđite Beograd i Srbiju, i retkost je da ćete videti nekoga da šutira 300-400 puta, da ubaci. Po meni… Znaš kako, ja se nekad šalim, pa svi su šuteri. Jesu, moj brat je šuter, moji kumovi su šuteri, svako može da šutne. Ja bih to definisao kao ubacivač. Ali glupo je da kažeš ubacivač, nije za uvo baš pogodno“, našalio se Gurović.
Ima li ova reprezentacija Srbije kalibar da napadne evropsko zlato sledeće godine, kompletna sa Jokićem, Bogdanovićem, Micićem, nadolazećim igračima koji će se afirmisati poput Pokuševskog?
„Da, znaš kako, mi volimo, pogotovo vi novinari volite malo da dosolite. Opasni ste. Mi jesmo zemlja košarke, ali sve nas je manje i manje, jedan grad ‘ladno ode iz Srbije svake godine… Dobro je čudo da smo sa ovom srebrnom generacijom Eurobasketa, da smo i to osvojili. Ne zaboravimo da nas ima sedam miliona naspram Amerike, Rusije i da ne nabrajam druge zemlje. Stvarno, i to je veliki uspeh, ali mi smo navikli generacijama unazad ljude na zlato, malo je sada situacija da srebro sija kao zlato. Meni je dobra ta generacija gde dolazi Pokuševski mali, gde imamo Vasu, MVP-ja Evrolige, Jokića… Mislim da Bobi može da pomogne, ne znam šta će biti sa Bjelicom, ali ljudi, to su vrhunski svetski asovi, ako se okupimo na vreme… O Bogdanu da ne pričam. Ako se okupimo na vreme, možemo konačno da uzmemo to zlato. Tu smo uvek, ali stalno nešto fali.“
Za kraj, da li ste u kontaktu sa bivšim saigračima iz nacionalnog tima?
„Ne čujemo se, imam svoju akademiju, bavim se klincima, napredujemo svaki dan, iz te naše generacije je svako otišao svojim putem. Što se kaže, bilo jednom u Americi“, zaključio je Gurović.
Na Nova.rs, čekaju vas još intervjui sa Svetislavom Pešićem, Dejanom Tomaševićem, Veselinom Petrovićem i Igorom Rakočevićem, u specijalu realizovanom u saradnji sa MaxBetom.
BONUS VIDEO: Milan Gurović o opkladi u trojke na Eurobasketu 2001. godine
Pratite nas i na društvenim mrežama:
