0
Svetislav Pešić, trenerska legenda jugoslovenske, srpske i svetske košarke, za Nova.rs je evocirao uspomene na evropsko zlato u Istanbulu 2001.
PROĆITAJTE JOŠ
Tokom odmora u Marbelji, legendarni Kari se javio i podsetio se brojnih momenata iz Istanbula, u kom je Jugoslavija 2001. gazila bez milosti sve protivnike od prve do poslednje utakmice.
Postavljalo se samo pitanje kojom će se razlikom završavati mečevi, u grupnoj fazi nisu se štedeli Hrvati, Estonci i Nemci, u nokaut fazi su nastradali Letonci, Španci i Turci, koji su se držali dobrih 30 minuta, nošeni podrškom domaće publike.
I to je bio maksimum protiv kaznene ekspedicije Svetislava Pešića, koji je podsetio na brojne promene u samoj košarci tokom ove ere.
„Dvadeset godina je baš jedno ozbiljno vreme, u kome se dosta toga dogodilo i u košarci i u sportu, u svemu. Mi živimo jedan intenzivan život, sve to brzo prolazi, ali, uspesi i ta zadovoljstva se uvek pamte. Lično, pokušavam da ne živim u prošlosti, ali dragi su mi ti dani, ne samo zbog sportskih rezultata, nego i zbog svega ostalog što doprinosi tim uspesima. Druženje sa igračima, sa drugima koji su učestvovali u tom projektu Istanbul, pa i Indijanapolis. Drago je druženje sa navijačima tamo u Istanbulu. Kad se setim, to je bila jedna fantastična godina za nas, jer smo imali neuspeh u Sidneju, i onda se pričalo da igrači nisu hteli, pa i tada nisu hteli, ili nisu mogli. Ja bih više rekao da nisu mogli. Još uvek ne verujem da neko nije hteo da igra za reprezentaciju. Jednostavno, potrefi se tako da ima nekih drugih prioriteta, a navijači uvek kažu ‘da li je moguće’ da nisu hteli. Jesu, ali ima i drugih prioriteta. Mi smo tu malo promenili reprezentaciju i stvarno smo igrali izvanredno. Mi smo igrali tu neku novu košarku posle promene pravila, dešavalo se dosta toga, promenjen je napad na 24 sekundi, i tako dalje. To su neka sećanja na brzinu“, rekao je Pešić za Nova.rs.
Finale se posebno pamti.
„Sa aspekta rezultata bili smo ubedljivi, ali meni ostaje način na koji smo pobeđivali, i to finale, naravno, koje je odigrano u neviđenoj atmosferi, baš turskoj, da tako kažem. Oni su imali fantastičan tim sa 4-5 NBA igrača, to je bila najbolja turska reprezentacija svih vremena. Oni su i organizovali Evropsko prvenstvo jer su se nadali da bi možda mogli da osvoje medalju, i to čak zlatnu. To je bila generacija koja im je davala nadu za veliki rezultat. Ta utakmica je bila teška, kao i sva finala, neizvesna, ali mi smo bili u tako dobrom ritmu i takvom samopouzdanju, sigurnosti… To samopouzdanje se gradilo kroz pobede i način na koji smo igrali. Imali smo podršku koju smo osećali od svojih navijača, iz Srbije, sve se spojilo u jedan paket. Vrlo je teško bilo da ne osvojimo zlato.“
Većina igrača je tada bilo u naponu snage i u najboljim godinama.
„Imali su 27-28 godina, Tarlać, Bodiroga, Tomašević… Karakteristika je što su to igrači koji su na neki način poslednja generacija jugoslovenske škole košarke. Posle toga, sve se na neki način menja. Moramo da kažemo, Jugoslavija je imala 20 miliona ljudi, Srbija ima sedam miliona, koliko već stanovnika. Promenilo se dosta toga, nije se tada ni tako rano odlazilo u inostranstvo, pa je uticaj trenera bio drugačiji. Postojala je jedinstvena metodika, imali smo fantastične trenere od Slovenije do Makedonije, ali su oni pripadali poznatoj jugoslovenskoj metodici treninga, selekcije, i tako dalje. Imali smo jugoslovensku školu košarke. Svi su se pomalo razlikovali, ali su imali isti odnos prema treningu, razvoju mladih. Nije bilo puno stranih igrača, oni su ostajali dok nisu nešto osvojili, pa su onda išli u inostranstvo. To se sada sve prilično promenilo, iz raznih razloga, ne samo sportskih. Ima tu ekonomskih razloga, Jugoslavija ne postoji više. Rat, ekonomska blokada, bombardovanje, sve što je Srbija doživela, uz neke druge zemlje bivših republika, uticalo je i na sport, košarku. To je velika razlika. Ali to je na neki način bila poslednja generacija produkta neke ukupne jugoslovenske škole košarke.“
U arhivi se mogu pronaći izjave Ace Petrovića iz tabora Hrvatske, govorio je da „Jugoslavija i Nemačka kuju zaveru“ na priprema, verovatno da motiviše svoj tim, sećate li se toga?
„Hahaha, pa koje planove smo mogli da pravimo sa Nemcima? Ne, mi smo imali pripreme u Nemačkoj, tamo smo imali neki turnir, dugo godina sam bio u Nemačkoj i onda sam imao tu neku bazu, znao sam gde imamo najbolje uslove, to je ipak bilo leto, morali smo da se pomerimo negde gde na jednom mestu imamo dvoranu, hotel, sve što je neophodno za pripreme i za to takmičenje. Izabrali smo jedno mesto blizu Frankfurta gde sam išao sa Albom i reprezentacijom Nemačke. Tu smo se samo pripremali, nismo imali nikakve kontakte sa Nemcima. Samo smo se spremali, oni su bili na nekom drugom mestu, nemam pojma. Tamo je bio moj sin i Dirk Novicki i ostali, naravno, sve moji igrači koje sam ja vodio, bio sam dugo u Nemačkoj, trenirao sam ih pre svega u Albi, zatim u reprezentaciji. Mogli su da misle da imamo neke planove, ali mi smo igrali sa Hrvatskom u grupi i mi smo ih dobili. Tu Nemačka nije mogla ništa da nam pomogne, mi smo i njih pobedili. Nemamo šta da kujemo, pobedili smo i Nemačku i Hrvatsku. Verovatno je to bila neka šala, voli Aca da se šali.“
Kako pamtite duel sa Nemcima, tada je ukroćen Dirk Novicki, koji je rano ušao u problem sa faulovima?
„Sećam se dobro jer mi i dan-danas Marko, moj sin, prigovara kako sam namerno pravio taktiku da on ne dobije loptu, tada je postigao jedan koš ili nijedan, što je bilo neobično. Sa Novickim je bio jedan od najboljih strelaca, a mi smo pripremali meč da dobijemo, igrači su bili motivisani. Peđa je bio motivisan, veliki je prijatelj i sa Markom dan-danas. Peđa ga je čuvao i nisam ja rekao Peđi „uništi Marka“. On je samo izvršavao svoje zadatke, to je bilo isto i sa Novickim. On je na toj utakmici dao najmanji broj koševa. Ali eto, Marko i danas misli da sam spremao neku taktiku za njega. A meni je uvek bilo drago da Marko dobro igra, a da mi pobedimo.“
Nedavno ste najavili knjigu, da li će i ona imati detalje o Istanbulu?
„Knjiga je praktično gotova i data je za pripremu za štampanje, ona će ubrzo da izađe. Da ne otkrivamo detalje, hahaha. Mislim da će u oktobru da izađe. Biće interesantno.“
Sećate li se same proslave na Bosforu?
„Kako da se ne sećam, baš smo dobro proslavili, bili su navijači, bio je tu i pokojni Đinđić, sećam se. Naravno, slavlje se nastavilo u Beogradu, na čuvenom balkonu, to smo doživeli. Na neki način, nije bilo nekih rezultata neposredno pre toga, a mi smo uvek navikli da budu zlatne medalje. Najmanje što može je zlato. Bilo je ogromno zadovoljstvo, nekako, ja sam to uvek govorio, da nisam to doživeo, bio bih uskraćen za nešto veliko. Nekako kroz sve sportske ciljeve, ne razmišlja se o tom slavlju, ali kada ono dođe, onda stvarno pomisliš, šta bi bilo da ja to nisam doživeo? Bio bih uskraćen za nešto što ti fali. Sada meni praktično ništa ne fali, i tada i sada sam ponosan i srećan zbog te ekipe. Stvarno smo imali fantastičnu grupu, i mladih i starih, napravila se dobra atmosfera, imali smo dobar štab, trenere, organizaciju, imali smo podršku. Krenulo se bez dinara, i onda je Voja Đorđević, tada Sinalko i Voda Voda, postao naš generalni sponzor. Da on tu nije bio, ne znam da li bismo tada uopšte mogli da preživimo jer tada nije država pomagala kao što sada pomaže. Pomagalo se, ne mogu da kažem da ne, ali ne mogu da kažem da je to bilo na taj način kao sada. Ali morali smo da se snalazimo i da prihvatimo neki standard hotela, smeštaja, opreme, nije to bilo na takvom nivou kao što je sada. Moram da istaknem to. Dobro, mi jesmo imali sve, nismo mi spavali na železničkoj stanici, ali to je bilo dosta skromno. Ali to nas je još više motivisali, želeli smo žarko da dođemo do uspeha.“
Za kraj, mali omaž Acu Petroviću, koji Vam je bio desna ruka, a koji više nije sa nama. Kako ga pamtite?
„Šta da vam kažem, to je jedna velika nepravda. Da takvi ljudi, kakav je bio Aca… A ja sam Acu doživljavao kao nešto više nego trenera, i njegovu poziciju, i danas mi fali. Mi smo i pre i posle toga nastavili veliko prijateljstvo. Nažalost, desilo se to što se desilo, jednostavno – ja stalno kažem, kako baš njemu da se desi? Njemu, koji je bio jedan pozitivan lik u svakom smislu. Jedna krasna porodica, ali šta da vam kažem. Meni lično fali, a fali i mnogim drugima. Pošto se ja krećem u tim košarkaškim krugovima, uvek se setimo Ace, fali nam. Stvarno. Fali nam taj njegov vedar duh, taj njegov optimizam, koji je on uvek imao. Njegove zasluge za zlato su ogromne, on je tada bio trener kod Čovića u FMP-u. Zahvaljujući njemu i naravno, Nebojši, u to vreme je jedino dvorana FMP-a imala erkondišn. Pionir nije imao, i onda je nama Nebojša otvorio dvoranu i mi smo imali sve. Aca je bio trener FMP-a i možete da mislite kako je sve bilo, organizovano je na najvišem mogućem nivou zbog njega.“
BONUS VIDEO – Gurović posle 20 godina otkrio opkladu u trojke sa Šćepanovićem i Stojakovićem
Serijal „Istanbul 2001“ realizovan je u saradnji sa MaxBetom.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
