Piše Ivan Mrđen: Orlovi u kengurovoj torbi

Iz nekadašnjeg Sovjetskog saveza, bez većih uspeha, u narednih 36 godina na finalnom turniru učestvovali su samo Rusija (1994, 2002, 2014 i 2018, kao domaćini) i jednom Ukrajina (2006). Posle razlaza, Slovaci su se plasirali jednom (2010), a Česi dva puta (2006 i na ovaj koji je upravo počeo u Severnoj Americi).

Za razliku od njih „jugoslovenska škola fudbala“ je od Mondijala 1998 u Francuskoj, gde su nastupili SR Jugoslavija i Hrvatska, na svakom narednom šampionatu bila zastupljena sa po dve reperezentacije. 2002 – Slovenija i Hrvatska, 2006 – Srbija i Crna Gora kao jedna ekipa i Hrvatska, 2010 – Srbija i Slovenija, 2014 – Bosna i Hercegovina i Hrvatska, 2018 i 2022 – Srbija i Hrvatska, a ove godine BiH i po sedmi put Hrvatska.

Sa jednim drugim mestom (2018 u Rusiji) i dve bronzane medalje (1998 Francuska i 2022 Katar) Hrvati su se svrstali među najuspešnije selekcije svih vremena, što ne mogu da im ospore ni najzagriženiji propagandisti po beogradskim sportskim rubrikama, redakcijama i portalima.

Za koje se ne zna da li im je veća muka kad se reprezentacija Srbije ne plasira na završni turnir ili kad tamo zastane već na prvom stepeniku i izneveri, uglavnom nerealna „očekivanja nacije“.

* * *

Koja su, ruku na srce, bila najmanja 2006 kad je po drugi put održan Weltmeisterschaft, jer je država pod čijom firmom su nastupali ovdašnji fudbaleri, Srbija i Crna Gora, brojala svoje poslednje dane.

Zato sam mogao da pre dve decenije u „Blicu“ objavim sledeći komentar: „Ovaj rezultat neće biti zabeležen u analima svetskih fudbalskih prvenstava, iako najbolje odražava stanje stvari: Nemačka, Gelzenkirhen, 16. jun 2006, Argentina – Atlantida 6:0!“

Toliko je bilo očigledno da selekcija koja je još izgubila i od Holandije (1:0) i Obale Slonovače (3:2) nije bila dorasla tom turniru, da čak nije bilo mnogo drvlja i kamenja na nesretnog selektora Iliju Petkovića, koji je na spisak uvrstio i sopstvenog sina.

* * *

Sasvim različita situacija bila je četiri godine kasnije kad je reprezentaciju Srbije u Južnu Afriku odveo legendarni Radomir Antić. Poraz od Gane (0:1) u prvoj utakmici je zaboravljen, kad su pobeđeni Nemci (i to sa igračem manje), a onda je usledilo euforično razmetanje, koje sam nešto kasnije analizirao pod naslovom „Orlovi u kengurovoj torbi”.

Napisan tako, bez navodnika, taj naslov je besmislen i kao prirodni fenomen, i kao metafora. Sa navodnicima još bi i mogao da “prođe” u onom delu najneinventivnijeg korpusa propagandista, pošto njima i nije najvažnija logika, a pitanje “da li je to moguće” postavljaju samo sa stanovišta činjenice da je (po ko zna koji put) “zec ostao u šumi”, a oni sve tako lepo pripremili.

Nikad taj “ražanj” nije bio toliko očigledan kao tog 23. juna 2010. godine, na dan odlučujuće utakmice reprezentacije Srbije sa Australijom.

Samo krajnje oprezni, poučeni činjenicom da je jedanaest dana ranije, na startu istog takmičenja, slična euforija okončana porazom u susretu sa selekcijom Gane (0:1) te srede nisu unapred “sredili” australijske fudbalere. Dno dna je, već po običaju, dotakao jedan tada dvadesetodinarski (da baš ne kažem petparački) list sa naslovom DANAS DEREMO KENGURE!

Zaista je za posebnu sociološko - antropološko - psihološku analizu to što je duh tog naslova bio preovlađajujući u ponašanju i razmišljanjima velikog broja takozvanih “običnih građana”.

U kafiće i na kolektivna gledanja prenosa iz Nelspruita odlazilo se kao na žurku, beogradske kladionice su tokom popodneva u više navrata smanjivale kvotu za pobedu reprezentacije Srbije, jednostavno rečeno, posle druge istorijske pobede nad Nemačkom sve je vraćeno na početnu samoobmanu o sopstvenoj veličini i vrednosti.

Ma koliko bili oprezni, takvoj atmosferi su kumovali i oni tobože umereniji propagandisti, jer su i naslovi “Megdan za osminu finala” (“Danas”) ili “Pobediti Australiju, pa na Ameriku” (”Blic”) jasno stavljali do znanja kakav ishod očekuju i jedino priznaju. Takvi naslovi su posebno došli do izražaja nekih dva sata pre početka te utakmice, kad je postalo jasno da će se drugoplasirana ekipa iz naše grupe u osmini finala sastati sa reprezentacijom SAD (a ne sa Engleskom), a u četvrtfinalu sa pobednikom iz tada već poznatog para Urugvaj - Južna Koreja.

“Nikad lakše do polufinala” - odjekivalo je elektronskim medijima, a da su takve mogućnosti istog trena bili svesni i reprezentativci Srbije potvrdili su i neki od njih i selektor Antić u izjavama posle utakmice.

Razumljivo, pad sa takvih (“orlovskih”) visina bio je više nego bolan. Umesto prebiranja po pepelu, kojim su se svi posipali dan posle poraza od Australijanaca (1:2, a za očekivani uspeh bio je dovoljan i nerešen rezultat), citirao sam komentatora londonskog “Tajmsa”, da je “nepojmljivo koliko je tim Srbije u stanju da svakog iznervira očitom klasom u igri i nemoći da od nje napravi bilo šta“, te da je „Srbija zaista igrala lepo, doterano i sređeno i kao da je bila na korak do narednog kruga takmičenja“, ali je, međutim, „pokazala da nije u stanju da bilo šta privede kraju“.

* * *

To se pokazalo i u Rusiji osam godina kasnije i na prethodnom World cupu kad je domaćin bio Katar. Nije prevashodno reč o nesreći da su najbolji fudbaleri Srbije oba puta imali u grupi Brazil i Švajcarsku, da im prvi put nije mnogo vredela pobeda nad Kostarikom, a u drugom nisu umeli da sačuvaju 3:1 protiv Kameruna, „orlovi“ su opet najviše problema imali u sopstvenom gnezdu.

Ekipu je u Rusiji predvodio „zec iz šešira“ Mladen Krstajić umesto mog prijatelja Slavoljuba Muslina koji je trijumfalno prošao kvalifikacije, između ostalog i zahvaljući činjenici da nije dozvolio da mu menadžeri sastavljaju tim. U Katar je otišla uglavnom ista ekipa, ali je tada i selektor Dragan Stojković pokazao da zna koga treba da sluša, pravivši promotivne izmene po sistemu „večernja revija želja“.

* * *

Fudbaleri Srbije ne učestvuju na 23. Svetskom prvenstvu, tako da ovde nema onog uzbuđenja, uglavnom izazvanog nerealnim očekivanjima da će oni na najvećoj fudbalskoj smotri opravdati davno stečeni i uglavnom nepotvrđeni epitet “evropski Brazilci”.

Ovaj feljton u šest nastavaka pod radnim naslovom “lična istorija svetskih fudbalskih šampionata”, za koje me vežu zaista zanimljive što navijačke, što profesionalne uspomene, završiću podsećanjem na jedinu utakmicu šampionata koju sam odgledao live, 28. novembra 2022. godine u glavnom gradu Katara Dohi, Srbija – Kamerun (3:3).

Na tu utakmicu smo išli kolektivno iz Dubaija, Mirini i moji unuci Petar i Filip, ćerke Milena i Marina, te zetovi Kameron i Anis i ja, a pet dana pre toga su dečaci, Marina i Anis istim putem otišli i vratili se zbog utakmice Brazil – Srbija (2:0). U Dohi smo se sjajno proveli, tim pre što smo sreli Ivana Zeljkovića i njegove prijatelje iz Dubaija, našeg zvezdarskog komšiju Đorđa Čurčića sa kolegama iz Nemačke, te našeg melburnškog prijatelja Vladu Anđelkovića i njegovog druga Dejana. Čitav svet na malom prostoru…

Tih dana sam napisao kako Vladu kamera baš voli, pa je dva puta tokom te sedmice ukadriran među posmatračima Svetskog fudbalskog prvenstva. U ponedeljak u dresu Srbije, u sredu u dresu Australije, što nije promaklo oštrom oku njegove supruge Vesne, pa je sve, kako je i red, okačeno na društvene mreže...

Beogradska adresa doktora Đorđa Čurčića, koji od početka 2020. radi u Bezirksklinikum u okolini Bamberga, gde su mu se prvog dana narednog proleća pridružili supruga Maja i sinovi Andrej i Aleksa, je kuća do naše, a Vlada je, što je posebno interesantno, deo detinjstva i mladosti proveo u zvezdarskoj uličici Luneta Milovanovića, odmah iza ugla…

Oba susreta ispred stadiona Al Džanub bila su posle onih tri - tri sa kamerunskim “lavovima”, zbog čega su moji prijatelji bili, da budem iskren, daleko tužniji od mene.

“Vi koji živite u Srbiji uspehe naših sportista možda gledate kroz prizmu političkih prilika kod kuće. Nama koji smo hiljadama kilometara daleko ovakvi događaji znače puno više, jer nam pružaju priliku da sačuvamo svoj identitet i ponos… Bez toga bismo zaista postali apatridi, a to je nešto što niko od nas ne želi”, možda ne baš tim rečima obojica su pozdravili “sve kod kuće”.

Ma gde bili…