Prošlo je 20 godina od poslednje evropske titule naše reprezentacije - Vlado Šćepanović dobro se seća kako je utišao Turke u finalu.
PROČITAJTE JOŠ
U idealnim igračkim godinama bio je Vlado Šćepanović 2001, a najbolji dan karijere bio je, bez dileme, 9. septembar. Ove godine navršava se 20. godišnjica od istanbulskog zlata, koje je osvojeno na dominantan način. Jugoslavija je gazila sve rivale do finala, u kom je Šćepanović sa 19 poena ugasio nadu Turcima da mogu do zlata pred krcatim tirbinama Abdi Ipekči Arene.
Za Nova.rs, evocirao je uspomene na kaznenu ekspediciju Svetislava Pešića, koja je deklasirala Hrvatsku, Nemačku, Estoniju, Letoniju i Španiju na putu do finala.
„Iskreno da kažem, mislim da je taj turnir nešto najbolje što sam odigrao u reprezentaciji, i sa tom završnom finalnom utakmicom, to je bilo najkompletnije i igrački najzrelije nešto što sam pružio. Nije lako vratiti film 20 godina unazad, do sitnih detalja, rastao sam uz tu reprezentaciju od 1998. godine, da bih te 2001. doživeo kulminaciju, tada sam odigrao i najbolje i najzrelije. Imao sam ja tu već pozamašno reprezentativno iskustvo, jer sam ja već 1998. godine igrao prvenstvo u Atini i tada sam prvi put igrao za A reprezentaciju, sa 22 godine. Onda sam igrao 1999. i uzeo bronzu u Francuskoj, pa su igrale Olimpijske igre u Sidneju. Eto, u Istanbulu sam imao iza sebe već tri godine velikog iskustva sa A reprezentacijom“, kaže Šćepanović za Nova.rs.
Posebno pamti anegdote sa selektorom, koji je ego zvezda stavio pod tepih.
„Sa Karijem je uvek bilo smeha. On je neko ko ima smisla za humor, a svaki jezik zna, dosta ih zna, ali nijedan do kraja pravilno. I onda ima tih situacija kada on izmeša sve, nemački, srpski, španski, engleski, i onda na sastancima bude zanimljivo. Neko je ko ume da napravi štimung i kada ima šale, i kada se radi ozbiljno. I te godine, bilo je vidljivo sa strane da ta ekipa živi kao jedan, da se svako podredio kolektivu i svojoj ulozi u ekipi. Košarka je timski sport, vrhunske rezultate možete napraviti jedino kao tim, nikako drugačije. I Kari je znao, stari je mag i znao je šta je ključ uspeha, dobro se pripremio već za same pripreme. Kari je takav kakav jeste i mnogo je to bitno u trenerskom poslu, naročito kada imate ovakvu reprezentaciju, gde svako ima svoj ego, svako sebe doživljava kao najboljeg i nije to uopšte lako posložiti. Ko uspe sa takvim igračima da napravi tim, taj je praktično unapred uspeo. Ne igraju imena, nego tim.“
Finale je posebno bilo slatko za Vlada, nije bio dovoljno cenjen u Efesu i to je umeo da kazni kroz reprezentaciju – presudio je Turcima kao najbolji akter utakmice.
„To je bila moja prva sezona u inostranstvu, kojom nisam ni bio do kraja zadovoljan. Upoznavanje, loše i dobre partije, bilo je toplo-hladno… Posle te sezone sam otišao u Partizan, u suštini, i pre Evropskog sam ja potpisao za Partizan. Ali kad se završilo sve to… Nikako im nije bilo prijatno, eto, na kraju sam ja bio taj koji im je presudio u finalu, na njihovom terenu, posle godine u Efesu, znajući i da sam otišao već iz kluba. Kada se sve skupi, nije im bilo prijatno, a svakako je meni to bio motiv više, naravno. Uvek je tako sa sportistima kada idete iz jednog kluba, imate motiv više da pokažete da više vredite nego što neko u određenom momentu misli. U suštini, bilo je nacrtano kako najbolje može da bude.“
Posebno je upečatljiv bio kraj utakmice – Tomašević baca loptu preko celog terena, Šćepanović zakucava za 78:69 i sa podignutim rukama uživa u tišini 10.000 Turaka.
„To je bio neki pečat nakon te dominacije, jednostavno, od prve do poslednje utakmice. Osim one ekipe koju sam ja gledao kao klinac, Dražena Petrovića, Divca i drugih koji su gazili, posle te generacije, ovo prvenstvo je bilo toliko dominantno sa naše strane, jednostavno, moralo je da se završi i dominacijom protiv Turske, koja je u tom momentu važila za favorita gledajući imena i prezimena na papiru. Ali vraćam se na to da ne dobijaju imena, nego timovi. Jednostavno, to simbolično zakucavanje je bilo zakucavanje poslednjeg eksera u nešto što smo dugo gradili. Takva dominacija stvarno nije odavno pre toga viđena na nekom Evropskom prvenstvu.“
Bilo je i provokacija u finalu, dobar deo turske reprezentacije znao je srpski jezik.
„Ma bilo je, Hido odlično priča, Husein Bešok, koji je bio u Efesu, razume odlično dosta stvari… Manje-više, svi oni razumeju, neko može da priča, neko ne, ali razumeju dosta toga, pa je i na utakmici bilo malo provokacije. Mirza Jahović je bio tu, rođen je u Novom Pazaru i on je bio neko ko inicira sukobe i prljavi rečnik na utakmici, ali eto. Sve su probali, ali ništa nije prošlo. Uvek ima i domaćinskog suđenja, pa se podlegne pritisku, Turci su i poznati po tome da umeju da naprave atmosferu i pritisak, ali kada naiđete na tako kvalitetnu i kompaktnu ekipu kao što smo mi bili tada, onda je sve džabe!“
Peđa je bio MVP, ali je meč sa Turskom rešila petorka bez njega. Vi ste bili u glavnoj ulozi, kako iz tog ugla deluje moć ekipe čak i kad Stojakovića nije bilo na parketu?
„To dovoljno govori, ekipa je imala takav cilj i bila je takva da je mogla bez najboljeg igrača da dobije utakmicu i da pobedi. To je ono što potvrđuje moje reči da samo tim osvaja medalje. Peđa, koji je moj veliki drug i vrhunski igrač na vrhunskom nivou, nije pokazao ego u tom momentu. To je bila ta ljudska osobina, nije bilo tu ni milimetra sujete, zašto on nije bio tu na kraju. Jednostavno, to je bio čovek koji je dao maksimum i možemo da kažemo da je imao najveću ulogu u tome da se osvoji zlato. Sa ljudske strane, mi smo bili tim i podredili smo sve osvajanju zlata.“
Kari ništa nije prepustio slučaju, redovno je obilazio igrače u svim gradovima i klubovima.
„Ja sam pred prvenstvo bio u Efesu, on je baš dolazio u Istanbul i videli smo se, dolazio je da vidi mene i Drobnjaka, jer smo tada bili potencijalni reprezentativci. Kari je verovatno najviše zbog tog neočekivanog rezultata na Igrama 2000. preuzeo na sebe veliku obavezu, nije hteo ništa da prepusti slučaju, obišao je sve reprezentativce, upoznavao ih sa svim narednim koracima koji su bili mnogo bitni za pripreme za tu 2001. godinu i Eurobasket. Same pripreme bile su vrlo naporne, u Rotenburgu ako se dobro sećam, u Nemačkoj. To je bilo hotel-šuma-sala, ništa oko toga, podređen si tom cilju, jednostavno, kompletna koncentracija i fokus su na treninzima i pripremama, nisi imao ništa mimo toga. U tom periodu, to je najbitniji deo priprema, fizička sprema, a Kari je neko ko je poznat po tome, insistira na tome da bi mogao da primeni svoju filozofiju. Tu ima puno presinga, odbrana je na prvom mestu. Jednostavno, ušli smo u takmičarski deo fizički spremni i to je po mom mišljenju bio ključ priprema u Nemačkoj. Nije bilo lako, nisu nijedne pripreme lake, ali su te bile bitne jako i na psihičkom planu. Jer kad ste na mestu gde nema ničeg okolo, gde je sve podređeno treningu, nije lako ni glavu pripremiti za sve to. Nemate izduvni ventil, ali kada si profesionalac, kada imaš cilj ispred sebe, sve može da se uradi. Moram da dodam, fizički se može spremiti svako, ali taj karakter, rad na psihi, može biti može bitniji. I te pripreme su pomogle sa psihološke strane, da budemo još spremniji nego što to obično biva.“
Da li je bolelo nepozivanje na Svetsko prvenstvo 2002?
„Jeste, to je ispričana priča, ja nisam zlopamtilo, spreman sam da prihvatim jedan deo svoje krivice. Kada se nešto desi, nije samo jedna strana kriva, uvek imate splet okolnosti na dve strane. Jedan deo krivice sam prihvatio na sebe, iako i danas mislim da nije bilo potrebe za tako rigoroznom odlukom. Ali Bože moj, to je sport, ne ide tu uvek sve glatko. Svi imamo svoje ponose, dostojanstva, neke stvari do kojih držimo, neko više, neko manje, ali u suštini, kao sportisti mi je krivo. Pobednik sam i nedostaje mi to jedno svetsko zlato. Opet, kažem, nisam zlopamtilo, sa Karijem sam se dosta puta posle toga video, pili smo kafu, pričali na tu temu, nema tu ničeg loše da je ostalo između nas.“
Ima li žala što je taj Eurobasket malo pao u senku Indijanapolisa?
„Kada ljudi gledaju, veće je i važnije takmičenje Svetsko prvenstvo, ali generalno, kada se pogledaju utakmice i igre koje su se pružale od prve do poslednje, ne postoji prvenstvo na kom je neka reprezentacija tako dominirala. Čak i Španci u najboljim godinama nisu tako dominantno osvajali kao što smo mi te 2001. godine.“
Pamtite li slavlje u čuvenoj istanbulskoj diskoteci?
„Svako je došao, navijači, igrači, trubači, to je bio haos potpuni. Pričao se samo naš jezik, čuli su svi da je slavlje tu, svi su nagrnuli da dođu. Bilo je trubača i sve je bilo nezaboravno, dosta navijača je bilo i u hali. Kroz čitavo prvenstvo, bodrili su nas dosta ljudi. Istanbul je dobro povezan avioprevozom sa Beogradom, pa je bilo mnogo naših navijača, od prve do poslednje utakmice. U finalu, Turci su kao domaćini imali veliku podršku, ali sigurno je 30 posto hale bilo popunjeno našima. To je mnogo kada znaš da domaćin igra finale, ali su ljudi nalazili načine da dođu do karte“, prisetio se Vlado.
U narednim danima, čekaju vas još intervjui sa Svetislavom Pešićem, Milanom Gurovićem, Dejanom Tomaševićem, Igorom Rakočevićem i Veselinom Petrovićem, specijal je realizovan u saradnji sa MaxBetom.
BONUS VIDEO – Gurović otkrio kako se kladio sa Šćepanovićem i Stojakovićem: Ko da najmanje trojki u četvrtfinalu, plaća večeru
Pratite nas i na društvenim mrežama:
