Košarkaši Partizana narednih dana neće paliti televizore, a vesti će verovatno izbegavati u širokom luku, jer u njima neće videti druge epitete osim "najgori".
Crno-beli su ovog vikenda zaokružili najgoru sezonu koju nisu mogli ni da zamisle pre njenog početka jer: nemaju nijedno finale, bili su osrednji u ABA ligi i menjali su trenere kao na traci.
PROČITAJTE JOŠ:
Kako onda da očekuju nešto bolje od debakla…
Znate ono kad novinari posle dobre sezone ili turnira kažu nekom sportisti ili treneru: „Da vam je neko rekao da stižete do tu i tu, da li biste potpisali“?
Onda obično usledi ono „Da, definitivno!“. E ovakav Partizan kakav smo gledali ove sezone u košarci teško da je zaslužio i ovo polufinale Superlige u kom je u subotu uveče ispao od Mege.
S obzirom na to šta se sve dešavalo od početne tačke do sada, teško je početi pisanje u kom treba sabrati gde je pošlo po zlu u košarkaškoj sekciji kluba iz Humske.
Više puta su se novinari ove sezone osvrtali i čudili, krstili, šta se dešava sa ekipom, jer je Partizan srljao iz neuspeha u neuspeh.
To je samo začinjeno porazom od Mege 82:68, kada su „ružičasti“ definitivno stavili tačku na ovu tužnu sezonu Partizana i otišli u finale domaće košarkaške lige.
Od tima koji je nekada njome dominirao godinama, Partizan je sveden na to da ne može da prođe ni polufinale. Što bi, da je liga zapravo konkurentnija, bilo i ok.
Megi pripadaju sve zasluge za borbu i energiju koju je prikazala, dok je Partizanov horor na kraju samo uvećan povredama Erika Mike, Markusa Pejdža i Nemanje Dangubića.
Svi su, manje ili više imali svoje role, ali niko osim možda Ognjena Jaramaza i Rašona Tomasa ne zaslužuje prelaznu ocenu. To je bar sadašnji utisak.
A ako bi se gledali oni koji zaslužuju najgore ocene, tu bi se sasvim sigurno našao predsednik kluba Ostoja Mijailović.
Ljutio se, ili ne, on je prvi čovek kluba i onaj koji treba da bude njegov stub. A čini se da mu je baš on izmakao potporu.
Tako je počela sezona – odlaskom Andree Trinkijerija. Italijan otišao u Bajern sa svojim „tradicione di familija“ fazonom.
Opisan kao baron, kritikovan da je bio tu samo zbog para, a tamo napravi uspeh i uvede Nemce u plej-of Evrolige.
Za vreme dok je Trinkijeri pravio uspehe i nizao tesne pobede, Partizan je promenio četiri trenera.
Vlado Šćepanović je počeo sezonu, zamenio ga je Milivoje Lazić koji je poslužio samo kao privremena zamena dok se ne nađe bolje rešenje.
Ako su u Humskoj to bolje rešenje zamišljali u liku ekscentričnog Saša Filipovskog, vrlo brzo je postalo jasno da su se grdno prevarili.
Filipovski je možda imao neke korektne utakmice, nekako je ugurao ekipu u Top 16 Evrokupa, ali je totalno podbacio u Kupu Radvoja Koraća.
Partizan koji je prethodnih godina osvajao taj trofej, zaustavljen je u polufinalu, a Crvena zvezda je bez petorice važnih igrača vratila pehar u svoje vitrine. Filipovskog je zamenio Aleksandar Matović i samo bio poslednji kapetan razlupanog broda.
Promene na klupi pratile su i neke u ekipi, pa su crno-beli iz njima znanih razloga oterali usred sezone najboljeg strelca, Kodija Miler-Mekintajera.
Pričalo se, „kancer je za ekipu“, a šuškalo se u Partizanu i da bi čak „platili da ode“. Kakav da je, istrpi ga sezonu, umesto da se nameštaš na penal za kritiku navijaču koji je bio spreman da plati, a gleda ovu muku.
Kada je reč o pojačanjima, doveden je Nemanja Dangubić, koji je više delovao kao „osveta“ Zvezdi za odvođenje Korija Voldena, nego kao željeno rešenje.
„Želim da imam odličnu godinu individualno i naročito timski. Šta očekujem? Očekujem da pobeđujem. Ne bih dolazio da ne očekujem da mnogo pobeđujemo. Imamo dobru grupu momaka i odličnu hemiju. Partizan je igrao vrlo dobro prošle godine. Želim da pomognem da dođemo u istu poziciju, da budemo prvi u svim takmičenjima, da dođemo do završnice svega“, rekao je prošlog avgusta Erik Mika kada je došao u Humsku.
Baš on je proradio kasno, Trej Dreksel je priključen na kraju sezone, Džoš Perkins se ispostavio kao loše pojačanje. I jedino zimus.
Nemanja Gordić je pušten da ode u Mornar, a dok je Partizan tavorio na sredini ABA lige, Barani su ušli u doigravanje. Jesu izgubili od Budućnosti, ali bar nisu bili sedmi.
Rade Zagorac koji je tu već neko vreme, nije pokazao napredak, naprotiv.
Usred svega toga, desilo se i standardno natezanje sa Crvenom zvezdom koja se pravila blesava na mere borbe protiv koronavirusa.
Zvezda pusti navijače, pa onda to isto uradi i Partizan. Kao da ne treba da ima više razuma.
Kao da je klub pogubio sve one konce koje je držao do pre godinu i nešto malo više dana.
WIN over @PartizanBC for the @KLSrbije Finals and the History! We are not done yet ??
Istorijski uspeh za #malivelikiklub – prolaz u finale nacionalnog šampionata! ?? #megaiznadsvega pic.twitter.com/z1QjlImxEw
— KK Mega (@KKMegaBasket) June 5, 2021
I dalje kad se kaže da je Partizan bio prvi u ABA ligi i da je bio jedan od favorita za osvajanje Evrokupa, sada to deluje kao naučna fantastika.
Nemoguće je da se toliko naglavačke sve okrenulo za godinu dana? Moguće je. I gore je od toga.
Katanac na sezonu bile su i povrede. Samo u majstorici protiv Mege, Partizan je izgubio trojicu igrača. Mika, Dangubić i Pejdž su se povredili.
Naravno, pitanje je da li će ti momci i posle leta igrati u istom dresu, posebno ako se vratimo nekoliko redove gore i vidimo šta je rekao Mika.
Ko je Partizan kleo, nije dangubio, reklo bi se. Zato će pred sledeću sezonu i Mijailović i Zoran Savić koji je došao kao novi sportski operativac, morati temeljno da razmisle šta će sve menjati.
Za početak će morati pažljivije da biraju trenere, pa onda i igrače, jer ovosezonski tim navijačima Partizana nije doneo trofeje, ali jeste mučninu i crvenilo kad god se nađu u društvu prijatelja zvezdaša.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar