Dan kad je otišao legendarni čika Bora Stanković

Košarka 20. mar. 202111:00 > 11:03
Podeli:

Prošla je godina od kada nas je napustio legendarni Borislav Stanković, počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije i počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA).

Čuveni čika Bora Stanković rođen je 9. jula 1925. u Bihaću, gde je živeo do treće godine, a onda se s roditeljima preselio u Novi Sad, zbog njihovog zaposlenja. Iako postoji razlika u jednom slovu, ime je dobio po jednom od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma, piscu „Koštane“ i „Nečiste krvi“ Borisavu Stankoviću.

Prvi sport mu je bio tenis, u kojem je kao srednjoškolac u Novom Sadu stigao do polufinala državnog prvenstva u tom uzrastu. Tenisom je nastavio da se bavi rekreativno sve dok su ga noge služile, ne zaboravljajući da na mnoga putovanja širom sveta ponese i teniski pribor. Da nije bilo Drugog svetskog rata, verovatno bi imao uspeha i u seniorskoj konkurenciji. Pod okupacijom je silom prilika prešao na stoni tenis i bio prvak Beograda 1943. i 1946.

PROČITAJTE JOŠ

Za vreme okupacije prvi put je video košarku, na Tašmajdanu, kada mu je bilo 17 godina. Tada se upoznao sa ostalim pionirima košarke u Srbiji i Jugoslaviji, među kojima su najznačajniji bili Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Sa njima je decenijama činio „veliku četvorku” jugoslovenske i svetske košarke, pomerajući granice u ovom sportu na raznim meridijanima.

Bio je sve u košarci. Igrao je za prvu, najtrofejniju generaciju Crvene zvezde (1946–48) i sa njom osvojio tri prvenstva, zatim za Železničar (1949–50) i Partizan (1950–53). Sa državnim timom je učestvovao na Prvom svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Ajresu i na Evropskom šampionatu u Moskvi 1953. Kao trener OKK Beograda (1953–65) osvojio je tri prvenstva, tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona, a sa Oransodom iz Kantua (1966–69) postao prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968). U tom timu je trenirao i neka slavna imena italijanske košarke, poput Pjerluiđija Marcoratija i budućeg selektora Karla Rekalkatija.

U prvoj posleratnoj godini osvojio je titule u dva različita sporta. Bio je prvak Beograda u stonom tenisu i prvak Jugoslavije u košarci, oba puta sa Crvenom zvezdom. Sve dok nije seo na klupu OKK Beograda, faktički je bio igrač-trener, jer je još u Crvenoj zvezdi trenirao njen mladi tim. Isto je bilo i sa Partizanom, ali u seniorskom sastavu. U ekipi OKK Beograda lansirao je Radivoja Koraća kao prvu zvezdu u istoriji jugoslovenske košarke. Sve vreme, do prelaska u kancelariju FIBA u Minhenu 1969, radio je kao veterinar.

Paralelno sa trenerskom karijerom sticao je iskustva i u košarkaškoj administraciji. U KSJ je došao 1953. a zatim je od 1956. do 1966, sve do odlaska u Oransodu, bio generalni sekretar. U to vreme bio je i „tehniko” u nacionalnom timu, dajući nemerljiv doprinos u razvitku reprezentacije i radu saveznog kapitena Aleksandra Nikolića.

Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Preloman trenutak u njegovoj diplomatsko-sportskoj karijeri bila je ponuda prvog generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa da mu bude zamenik. Do te ponude došlo je na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. Na Igrama u Meksiko Sitiju 1968, Džons mu je poverio da vodi košarkaški turnir. Nekoliko meseci pre toga postao je italijanski prvak s Oransodom, s kojom se naredne godine rastao zbog ponude da se preseli u kancelariju FIBA u Minhenu. Džons ga je doživljavao kao čoveka koji može da uspostavi mir u sportu, imajući u vidu hladni rat i činjenicu da je diplomatija bila pred velikim izazovima. Prepustio mu je kormilo na kongresu FIBA u Montrealu, za vreme Olimpijskih igara 1976.

PROČITAJTE JOŠ

Bora Stanković je uradio mnogo toga za košarku što mu obezbeđuje jedno od najviših mesta u njenoj istoriji. S njim na čelu, FIBA je ušla u svoje zlatno doba, podižući ugled i u olimpijskom pokretu i među ljubiteljima košarke, privukavši pod svoj krov više od 200 država. Ali, ako nešto od toga zaslužuje da bude nazvano revolucionarnim, to je svakako ujedinjenje američke profesionalne košarke s ostatkom sveta. Šansu da se obračuna sa lažnim amaterizmom (kako je isticao), protiv koga se iz sve snage borio, video je prilikom upoznavanja s komesarom NBA Dejvidom Šternom, u Milanu 1984. Osvojio ga je svojim stavovima, pa su tako zajedničkim snagama postepeno otvorili vrata FIBA takmičenja za igrače iz najbolje lige na svetu.

Kad su se američki profesionalci, predvođeni Majklom Džordanom, pojavili na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, košarka je ušla u svoju novu eru. Ujedinjenje NBA i FIBA bio je, gledajući globalno, najveći potez u Stankovićevoj karijeri, iako su ga mnogi kritikovali zbog velikog jaza između „Drim tima” i ostalih reprezentacija. Međutim, on se držao toga da „možeš da napreduješ samo ako igraš protiv boljih od sebe”. I bio je u pravu.

Već na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, Amerikanci su doživeli tri poraza, redom od Argentine, Jugoslavije i Španije, i zauzeli tek šesto mesto. Iste godine, Stanković je ulogu generalnog sekretara FIBA prepustio Patriku Baumanu. Od tog trenutka bio je počasni generalni sekretar FIBA, a u Košarkaškom savezu Srbije preuzeo je ulogu počasnog predsednika.

Foto: Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Kao član Komisije FIBA za evrokupove od njenog osnivanja, posle i njen predsednik, zatim kao direktor najvećih košarkaških događaja, ostvario je neverovatan uticaj na košarku. Kada je osnovan Kup šampiona (danas Evroliga) 1957. godine, bio je jedan od petorice osnivača.
Za vreme Olimpijskih igara u Seulu 1988. izabran je za člana Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), na predlog tadašnjeg predsednika MOK Huana Antonija Samarana. Jedno u nizu velikih svetskih priznanja dobio je na stoti rođendan košarke 1991, kada je uvršten u Nejsmitovu “Kuću slavnih” u Springfildu.

Za vreme Evropskog prvenstva 2007, u madridskom predgrađu Alkobendasu, primljen je u FIBA „Kuću slavnih“ (danas se nalazi u Ženevi), koja je tada i otvorena. Odlikovan je desetinama domaćih i međunarodnih priznanja. Pored ostalog, francuskim Ordenom Legije časti, Ordenom MOK, Nagradom „Svetski sportski lider“ Sportske akademije SAD, Oktobarskom nagradom grada Beograda…

Do kraja života ostao je veran košarci i posvećen napretku košarkaške organizacije u kojoj je potekao. Kao počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije učestvovao je u donošenju nekih vitalnih odluka za srpsku košarku u prethodnoj deceniji.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar