"Ko je od nas rođen sa 100 hiljada evra i da li bismo mogli bez struje? E, pa toliko vrede ovce junaka mog filma, koji žive bez struje, i znaju da tih sto hiljada umnože"

I dok su u Beogradu nedavno okončani Dani slovenačkog filma, kao i Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldoks jedna od čestih gošći obe filmske smotre proteklih godina bila je sineastkinja Petra Seliškar. Pre dve godine na Beldoksu srpsku premijeru imao je njen zapažen dokumentarac "Telo", koji je viđen i na tradicionalnoj slovenačkoj filmskoj reviji u Beogradu. A pre nešto više od mesec dana s poslednjim ostvarenjem trijumfovala je u Zagrebu. Naime, na uglednom ZagrebDox film festivalu dokumentarac Petre Seliškar "Planina se neće pomeriti" ovenčan je nagradom Veliki pečat u Regionalnoj konkurenciji.

"Dok polako razotkriva tradiciju koja nestaje u savremenom društvu, rediteljka atmosferično beleži i surovi planinski krajolik i nežne veze među glavnim likovima, braćom koja se međusobno oslovljavaju kao direktor, heroj, kauboj i šegrt. Kroz često duhovite ali i prerano odrasle a povremeno i ljute interakcije, bratska bliskost prelazi platno i postaje opipljiva. Ovi su likovi morali odrasti prebrzo, provodeći mesece tamo gore, učeći se kako da psuju, puše i budu kauboji. Bez signala, puteva, škole i s vrlo malo drugih ljudskih kontakata, čini se da su poslednji koji su ostali. I kao takvi, prisiljeni su pronaći svoje mesto u svetu. Očaravajući vizuelni jezik i zvučni krajolik filma odvodi nas u meditativno stanje, dok istovremeno duboko propituje napetost života uhvaćenog između slobode i svrhe vlastitog postojanja", obrazložio je žiri nagradu koju je Seliškar dobila na 22. izdanju festivala u Zagrebu.

Ali, nije to jedino priznanje za ovaj vizuelno impresivan film. Prošle jeseni na 28. izdanju Festivala slovenskog filma Portorož Petra Seliškar ovenčana je nagradom Vesna za režiju dokumentarca "Planina se neće pomeriti", kao i priznanjem AKMS.

I u svetlu još jedne, nedavne nagrade u hrvatskoj prestonici za dokumentarac, koji je tokom prošle i ove godine učestvovao na brojnim festivalima širom sveta, slovenačka rediteljka kroz smeh za Nova.rs priča da je trebalo nekako snimiti "više od 600 ovaca, tridesetak pasa, pa onoliko konja"… Sve te silne predivne životinje "skupila" je rediteljka i koscenaristkinja u filmu "Planina se neće pomeriti" (The Mountain Won't Move) koji donosi storiju kakvu oni koji su rođeni i žive u gradovima verovatno nikada nisu čuli.

A kako je Petra Seliškar došla do tri brata koji u planinama Severne Makedonije, sa svojim pastirskim psima održavaju vekovnu tradiciju, i pride su rastrzani između svog načina života i snova o, možda, nekoj drugačijoj budućnosti, rediteljka odgovara:

- To je bio dug put. Ali fascinantno je koliko su te planine, gde smo snimali, zapravo blizu Skoplja. Pa to je samo 40 kilometara vazdušnom linijom, a potrebno je čak šest sati da se do tamo stigne. Uopšte nije prohodno. Čak je brže doći pešaka nego bilo kojim drugim prevozom (smeh). Pre mnogo godina jedna producentkinja došla je na festival Makedoks s idejom da vidi kako se ponašaju psi u prirodnoj sredini, u njihovom bazičnom okruženju. Otišla je na konju gore, u planinu i ugledala Zarifa Zakirova, jednog od braće koji se pojavljuje u mom dokumentarcu. Stajao je s psom na planini i držao štap u jednoj ruci. Kad mi je sve to rekla, bila sam impresionirana i odmah sam znala da ću o tome uraditi film. Iako ja ne volim puno planine, niti me privlači taj svet, ta tri brata koji žive drugačijim životom bili su ti koji su "povukli nogu". Zahvaljujući njima počela sam da razmišljam da i danas, u ovom digitalnom, modernom svetu postoji taj neki paralelni svet - otkriva rediteljka.

Nije bila zainteresovana, dodaje, za pastirstvo ili stočarstvo u antropološkom smislu, već kako ta braća - Zekir, Zarif i Zani razmišljaju u odnosu na, primera radi, njenu decu:

- Imam ćerku od 19 i sina od 11 godina. I htela sam da vidim gde smo mi u odnosu na njih, da li smo i koliko otišli daleko… No, shvatila sam da, ako njima nestane struja, ništa im se u životu neće promeniti, jer imaju solarne panele, vodu iz prirodnih resursa, sami prave hranu. A mi? Šta bi se nama desilo kad bismo bili bez struje? Promislite... Meni je to bilo fascinantno.

Čuvari tradicije

Iako žive u skladu s prirodom, braća se, kako naša sagovornica "slika" u filmu, povremeno bore s premišljanjem da li da ostanu tu - u planinama ili da krenu putem nekog drugog, njima stranog života…

- Da, to je tako. Ali, to je i priča o odgovornosti i o tome da li ti možeš i dokle da izdržiš nešto što ima tradiciju dugu 500 godina, i funkcioniše samo u zajednici - dakle, ako braća zajedno rade. Moji junaci su svesni da su rođeni u kući koja ima stotinu ovaca. Ko je od nas rođen sa 100 hiljada evra? Toliko vrede te ovce. I svesni su da tih sto hiljada evra treba da umnože. Takođe, svesni su da je sve to samo njihovo - nemaju šefa, niti tatu, nekog ko će da im kaže: "Znaš, nisi dobro uložio pare, lenj si". Dakle, rođeni su s nekom odgovornošću koju će ili ostaviti onakvom kakva jeste, ili produžiti, odnosno razmnožiti. Imaju odgovornost spram sveta i svoje unikatne sredine - objašnjava naša sagovornica.

Naravno, braća u dokumentarcu Seliškarove ne razmišljaju o svojim životinjama kroz prizmu novčane vrednosti od stotinu hiljada evra. Doduše, u jednom trenu dokumentarca ističu kako samo oni imaju još i stotinu kučića, i niko drugi ih nema toliko…

- Da, to je njima jako bitno. Oni stvarno vole te pse, vide ih kao prijatelje. Ta povezanost je stvarna. Njima te brojne ovce nisu toliko bitne, već su im izvor prihoda, ili biznis model, što bi neki rekli. Ali oni znaju da sa svim tim psima ne mogu doći u selo da žive. Pa, ne možeš s toliko pasa živeti nigde, te su usamljeni na vrhu planine. Svesni su da moraju da budu s ovcama, i to ih vodi kroz život. Opsesija im je da održe nešto svoje.

U filmu "Planina se neće pomeriti” igraju sve sami naturščici. Tumače, naravno, sebe. I zato se nameće pitanje koliko je bilo izazovno raditi s njima?

- Oni su prirodni, i takvi su bili od samog početka. S obzirom da je film prikazan na dosta inostranih festivala publika mi je govorila da sve izgleda kao "uigran film". Pitali su me i koliko je toga stejdžovano, namešteno? A nije apsolutno ništa. Koristili smo samo dve kamere i jako puno vremena smo proveli s njima. Oni svakoga dana imaju iste rituale, život im je jedan cikličan krug koji se iznova ponavlja. A kada shvatiš da si na pravom mestu u pravo vreme, ne treba ništa da nameštaš. Ali, to je to - njihov život.

I dok je film ovenčan s nekoliko nagrada Petri Seliškar su od priznanja, kako napominje, bile možda i bitnije reakcije publike širom sveta.

- Interesantno mi je bilo da su u Meksiku ili Alžiru doživeli film kao da je to njihova priča. "Ma, kakva Evropa, pa kod nas je isto tako", govorili su mi. I meni je bilo drago da čujem to. Ljudi su se povezali s filmom. Jedan dečko u Rumuniji mi je priznao da je na istovetan način odrastao. Shvatila sam tek nakon premijere koliko je ta priča univerzalna. Nismo mi uopšte toliko različiti, koliko mislimo. Kada ideš u Latinsku Ameriku ili Afriku, uvek kažu kako mi dolazimo iz neke tamo Evrope, u kojoj imamo sve, te smo neminovno drugačiji. A nemamo baš sve, ovde u Evropi, zar ne? U stvari, za neke stvari je puno bolje živeti u Meksiku. Te pogrešne pretpostavke su opasne - tvrdi rediteljka.

Kvalitet je najbitniji

U poslednjem filmu slovenačke sineastkinje sve je univerzalno, ne priča se ni o ratu, niti o nekim trenutnim geopolitičkim pitanjima...

- Poenta filma jeste da možemo da izgubimo nešto što je jako vredno - a to se ne može naučiti iz nekog priručnika. Pa ne možeš da naučiš na nekom fakultetu sve što je vezano za stočarstvo, ili da poznaješ vetar, da znaš kada će da padne kiša, ili da će, kada svici počnu da nose hranu unutra, sneg pasti. Oni sve to znaju i mogu da prežive. Ko sam ja da sam odem na planinu i kažem im da treba da idu u školu, da diplomiraju, ili da se bave ekostabilnošću? Ne, mi treba da učimo od njih i da njihova znanja primenimo na naše sisteme koje je pravio neko ko nikad nije izašao iz kancelarije. Ako samo ta poruka dopre do nekog, onda sam nešto uradila s ovim filmom - odsečna je Seliškar.

S obzirom da su u prošlogodišnjoj slovenačkoj produkciji dominirale dame, Petra Seliškar priča i o tome kako je njoj, kao sineastkinji u Sloveniji:

- Ovo je moj sedmi fim. Radila sam i kada okruženje nije bilo toliko naklonjeno ženama. Meni je jednostavno bio okej, uvek sam se vodila parolom da ću raditi pa makar šta... Otvorila su se sada neka vrata, dosta žena radi filmove. Dobile smo više mogućnosti, ali treba raditi dobro i kvalitetno. Taj rodni balans nikada nisam shvatala ozbiljno jer sam uvek radila samo s muškarcima, dok se u jednom momentu nije napravila statistika. I kada je urađena, tek sam onda shvatila da imamo ozbiljan problem, bila sam poražena. Jer ja sam treća generacija žena koja radi. Moja baka je imala firmu za drvo, moja mama je imala svoju firmu, zapošljavala je radnike tako da ja nisam imala tu feminističku potrebu za borbom. Jer, ja sam treća generacija jakih žena koje su nosile kuću i donosile novac. I znala sam da ću se baviti filmom, iako sam bila svesna da je to težak posao. I, eto, čitav život radim ono što želim i volim. Sve ovo što se sada dešava u slovenačkoj kinematografiji je dobro, ali kvalitet je najbitniji - smatra rediteljka Petra Seliškar.

Razvijati bioskope

Film je bio na gotovo četrdesetak festivala, ali i u bioskopskoj distribuciji u Francuskoj, s obzirom da je slovenačko-makedonsko-francuska koprodukcija, što je našoj sagovornici posebno važno.

- Najveći problem u Sloveniji jeste da filmovi kroz bioskope dopru do ljudi. Trebalo bi puno više novca uložiti u bioskopsku distribuciju. Jer, nismo mi Francuska ili Češka i moramo da radimo na građenju bioskopske publike. Kad već stvaramo filmove, onda ljudi treba i da ih gledaju. To je najbitnije.

I za kraj je neizbežno pitanje - ako se planina neće pomeriti, hoće li ljudi?

- Pa ima tu nekih malih promena... Što se tiče mojih pastira, oni su ostali na planini, ali su u međuvremenu prodali krave što znači da se kraj bliži. Nije ovaj film naterao Vladu Makedonije da uloži u održivost prirodnih staništa. Ljudi kao da su programirano slepi za neke stvari. Naša misija jeste da otvaramo oči, da ljudima prikažemo neku ljubavnu priču kako bi bolje razumeli prirodu, a da li će se pomeriti - to je individualna stvar. Ali ja sam uvek optimista.