0
Treći dan Evrobasketa bio je prilično neobičan iz više razloga. Između prve dve utakmice košarkaša Srbije prošlo je 48 sati zbog slobodnog dana u četvrtak, a između druge i treće neće biti ni 20 sati razmaka.
Pokreni i podeli SUPER VAJB.
Sa Portugalom se meč završio nešto posle 23 časa, što znači da ekipa pre ponoći nije stigla u hotel, a već od 17.00 izlazi na megdan domaćinu Letoniji. Nije tako jednostavno ni otići na spavanje, jer ne može da se klikne dugme i to je rešeno.
Premalo je vremena između dve utakmice, što znači da će ekipa gotovo pravo iz kreveta opet na parket, zbog čega je bio otkazan i uobičajeni trening na dan utakmice (od 50 minuta).
Dodatno je čudno i da domaćin nije izabrao udarni, večernji termin za derbi grupe… Ipak, nema vremena ni za kukanje, „orlovi“ će tako opet put „Riga Arene“ na megdan jednom od četiri organizatora Evrobasketa.
PROČITAJTE JOŠ
To znači da ćemo i mi biti uz njih ceo dan, te je jučerašnji dan bio nešto sporovozniji i nadovezao se na četvrtak bez utakmica u Rigi. Nismo ni mi nešto jurcali po prestonici Letonije, druženje sa kolegama, drugovima i navijačima ispunilo je deo vremena…
I kao u filmu „Kad porastem biću Kengur“, kao da sam čekao da se nešto desi. Atmosfera među sve brojnijim navijačima bila je sjajna, prava, skandiralo se i „Portugal, Portugal“ kada je jedan njihov navijač želeo samo da nazdravi i da se slika sa našima.
Prava slika, zaista za ponos, kakva želimo da stalno stiže iz Rige. Naša muzika je okupila ljude, palo je i kolce, standarno skandiranje i onda se krenulo put hale. Do tada mi je nekoliko navijača, koji nisu bili na meču sa Estonijom na mestu okupljanja, privuklo pažnju.
Prethodno sam od našeg Marka iz Udruženja „Zemlja košarke“, čiji sam ponosni član, dobio kačket sa grbom, ali se kod mene zadržao svega nekoliko minuta. Jedan od navijača, Nenad, ogrnut u zastavu Srbije i u Denverovom dresu Jokića, pitao me je gde ima da se kupi.
Kako ta opcija nije moguća, rešio sam da mu ga poklonim. Najpre nije hteo ni da čuje, ali su nam se životne priče skoro nemoguće poklopile, pa je posustao. Nenad je poreklom iz Dalmacije, za koju sam ja posebno emotivno vezan od 2021. godine i znam koliko znači mojim najbližima. Naravno da on zna i za Bogatnik i za Žegar…
Inače živi u Norveškoj, došao je samo na dve utakmice, vraća se posle Letonije jer život ima druge planove, a život ga kada je u Srbiji vodi u Banovce i Novu Pazovu (da bi rekreativno igrao košarku između ostalog), što znači da smo i komšije na neki način.
Dalmacija, porodica, komšiluk, čista ljubav prema košarci i prilično neverovatan susret u Rigi. Sudbina je tako htela da jedan kačket „Zemlje košarke“ ode u prave ruke, tačnije baš na čiju glavu treba.
Zagrljaj, pozdrav i odosmo dalje, on ka tribini za koju je imao kartu, ja ka medijskim mestima u dvorani. I nekako nošen tim razgovorom pred halom sam sreo i jednog od trojice momaka sa kojima sam prethodno razgovarao. Glavna tema priče – legendarni Mića Berić i naš podcast „Pick and roll„.
„Je l’ vi radite podcast sa Mićom? Ma, radite sigurno“, upitali su me pre nego što smo se definitivno prepoznali. Da, radimo – persiranje je odmah moralo da nestane, a priča je krenula sama od sebe.
Prepoznali su momci kvalitetnu priču koju radimo, ćaskali smo o Mići (čekamo te), košarci, reprezentaciji i svemu što uz to ide, pa kad smo se opet slučajno sreli stigle su me reči koje se prosto urežu: „Ma, ti si legenda, moramo sad da se slikamo“.
Što bi se reklo – bio je to dobar dan na poslu, uz potvrdu da ono što radimo – radimo kako valja.
