Od Beograda do Grocke nekim skrnavim prevozom iz pretprošlog veka, otprilike toliko traje put od Dohe do stadiona Al Bajt, a i kvalitet fudbala je bio sličan kao u manjim sredinama.
Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.
Mundijal u Kataru je svečano otvoren, organizatori su doveli neku zvezdu korejske pop muzike i da se ne uvrede oni što znaju, ali svi mi na stadionu ogrnuti bojama Srbije pitali smo se – ko je bre ovaj?
A nekoliko desetina minuta kasnije i – je l’ moguće da su ovi iz Katara ovako slabi? Ok, bilo je tu drugačijih epiteta, ali nisu za novine.
PROČITAJTE JOŠ:
Ako se parafrazira i malo izmeni ona poznata priča Zvezdana Terzića o Milanu Pavkovu: da ne uvredim Katrane, igra Davida i Golijata. Takav sudar moći i nemoći. Ekvadorac se zagradi, pa glava, pa otrese, pa zgazi, pa pretrči…
I na kraju dobije 2:0. Jedan od nas Srba iz ekipe „Džentlmena“ hvatao se za glavu na šta je bacio sto evra, jer je kvota na Katar bila primamljiva.
Društvene mreže su vrvele od fora na račun domaćina Mundijala, pa su se ljudi sprdali pišući da su šeici zaboravili da podmite Enera Valensiju sa 25 miliona evra.
I stvarno da se čovek zapita, pa ljudi moji, ako već dajete 200 i nešto milijardi evra da biste organizovali Mundijal, i realizovali na stotine projekata, zašto za 12 godina od reprezentacije niste napravili još jedan projekat?
Pa onda dovedete deset top perspektivnih trenera da rade sa talentovanijom decom, usmeravaju ih, spremaju i onda vam na teren ne izađu igrači koji ne mogu da sastave dva normalna pasa.
Onda VAR ne mora da uleće i spasava koristeći pravilo koje mnogi nisu ni znali, čisto da ne bi, što bi mlađi rekli, „izgasirali“ Katar već posle tri minuta.
Rečju, kuku majko. Šta ono bi? Od 75 minuta je već bila borba da se ostane na stadionu, iako bi za otvaranje Mundijala trebalo da vlada posebna energija.
I vladala je kad smo oko dva sata popodne krenuli iz smeštaja u grupi od četrdesetak ljudi, srpskih navijača.
Priđu Kamerunci tu u dvorištu, jedan počne da svira nešto i peva nam na francuskom, mislimo se – šta li nam ovaj psuje sada a da to ne znamo? Nismo ni saznali, verovatno i bolje.
Krene pesma usput, navijači poskakuju, metro se trese, ljudi okolo snimaju, zanimljivo im, pitaju odakle smo.
Jednom od srpskih navijača je prišla i devojka iz Gane, počela da tverkuje, pa je neko u šali kasnije dobacio: „1:0 za nas protiv Kameruna“!
Naši su u jednom trenutku iz zezanja počeli da skandiraju i „Ekvador, Ekvador“.
Sa Ekvadorcima smo delili zajedničku muku: pešačenje do besvesti od jednog do drugog prevoza, pa onda kroz one „zmijice“ i kordone redara i do stadiona.
Ispred Al Bajta koji spolja pomalo liči na svadbarski šator (bez uvrede) ima poveća livada sa nikad mekšom travom gde može da se slika, pa nije valjalo da se propusti prilika za poneku fotografiju.
Neki Rusi su prišli i počeli da viču kako će navijati za Srbiju, pedesetak metara dalje grupa Japanaca je skandirala Piksijevo prezime i nadimak.
Karneval jedan opšti. Na ulazu me pretresaju kao kriminalca, konfiskuju punjač za telefon i selfi štap, kažu da je predugačak.
„Zapinje“ čovek i tvrdi da punjačem mogu da gađam nekog na terenu. A u torbici mi lagano ostane tri puta teži „pauerbenk“ koji sa one visine može da ubije čoveka.
Smešno. Ne popušta obezbeđenje, vraća nazad, kaže: druže imaš 200 metara odavde mesto gde ostavljaš zabranjene stvari.
Kad sam nekako konačno prošao tu kontrolu, priđem do stadiona, a on spolja izgleda potpuno obično, kao nekakav sportski centar u Požarevcu.
Sve dok se ne uđe unutra, pa se vide detalji i šare na tavanici, unutrašnji VIP saloni koji pucaju od pogodnosti, dok se „obični smrtnici“ penju stepenicama do krova.
Na terenu gomila dioda, sablji, svega i svačega, program je trajao sat i 20 minuta pre početka utakmice.
Dok ona nije počela, sve je bilo nekako pod „pozitivnim naponom“, a vrlo brzo je postalo jasno zašto Katar nikad nije mogao da se kvalifikuje za Mundijal, pre nego što je dobio organizaciju.
Splasnula nam je svima energija kao tačnost i učestalost gradskog prevoza u Beogradu poslednjih godina. Inače, GSP-om, samo katarskim, se i stiže do stadiona.
Prvo metroom do Lusaila, a onda odatle idu gradski autobusi. To traje tri dana jahanja, pa ne čudi što su se na terenu tokom svečane ceremonije otvaranja, pojavile i kamile.
Šalu na stranu, dok se od grada stigne do tamo, onako „narodski“, besplatno uz „Hayya“ karticu, prođe bar sat i 40 minuta.
Onaj ko ima sreće pa dođe sopstvenim prevozom, može da prođe brže. I da se brže-bolje vrati nazad u Dohu dok čeka neke bolje utakmice i bolje ekipe, pa makar i tu usred pustinjetine gde je Al Bajt.
Shodno kvalitetu fudbala domaćeg tima, ima i ravno nula fotografija sa uspavanke od prve utakmice takmičenja.
Što se mene tiče, čekam Srbiju, da potezima Dušana Vlahovića, Aleksandra Mitrovića, Dušana Tadića i ostalih probam da „sperem iz očiju“ dodavanja katarskih igrača, ali ću nastaviti da ih podržavam, onako sportski, jer je ok podržati slabijeg.
Mada je to teško priznati naglas, ali neka drugi nas tako podrže protiv Brazila – ako je to uslov da dobijemo, prihvatamo ulogu autsajdera.
BONUS VIDEO: Podrška Orlovima sa Kule Beograd
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar