Siniša Mihajlović, jedan od najboljih srpskih fudbalera svih vremena, preminuo je ovog petka, a neke njegove izjave će biti zauvek zapamćene.
U velikom intervjuu za „Gazeto delo sport“ govorio je o brutalnoj životnoj priči i svemu što mu se dešavalo.
„U životu sam imao i prošao sve, želeo bih samo da je moj otac ovde. On je bio vozač kamiona, umro je sa 69 godina od raka pluća. Kada je umro, nisam bio tu. Mislim o tome svaki dan. Tokom rata preklinjao sam ga da dođe kod mene u Italiju, ali je želeo da ostane u svojoj zemlji. Želeo bih da može da vidi kako su porasle njegove unuke i unuci. Kada se priča o snovima ja ne sanjam da osvojim Ligu šampiona ili skudeto. Moj san je neostvariv, ja bih da zagrlim mog oca. Moja mama me i dalje gleda istim očima kao kada sam bio dete. Ona ne govori italijanski, moja deca ne znaju najbolje srpski. Ali svaki put kad nas poseti u Rimu, vidim kako ih gleda i shvatim da ljubav nema potrebe za rečima“, počeo je Mihajlović.
PROČITAJTE JOŠ
Zatim je govorio da ima utisak da je živeo nekoliko života.
„Sada mi je kosa osedela i proredila se. Branim svaku dlaku kao što sam nekada bio na brani mojih golmana. Nekad osećam energiju čoveka koji ima 20 godina manje, a nekad mi se čini da imam 150 godina zbog svega što sam proživeo. Mladost u Srbiji, karijera, Italija, gradovi, šestoro dece, siromaštvo, uspesi, blagostanje. Ali i dva rata, rane, suze… Danas kada gledam unazad mogu da kažem: Siniša, koliko si života živeo.“
„Pre samo nešto više od godinu dana Arijana i ja smo čekali još jedno dete. Nažalost, trudnoća je prekinuta. Imati dete sa 50 godina je slično početku, osetiš se ponovo mladim. Moja žena pati zbog toga, znam, vidim. U bolu, vidim da smo možda imali sve kao roditelji. Možda bi još jedno dete bio izazov vremena. Ali, pre nego što zaspiš, misli o tome su uvek tu“, pričao je Mihajlović pre tri godine.
Čuvena priča o banani.
„Danas kada idem u restoran biram najbolje i pijem dobra vina, ali ništa ne može da premaši taj ukus banane koju sam delio sa mojim bratom.“
Pojasnio je kako je spasao život ujaku od Željka Ražnatovića Arkana.
„Svi ratovi su odvratni, ali bratoubilaštvo koje smo mi proživeli u bivšoj Jugoslaviji je najgore što se može dogoditi. Prijatelji koji su pucali jedni na druge, slomljene porodice. Video sam kako moj narod pada, gradovi su uništeni, svi pobijeni. Moj najbolji prijatelj je uništio moj dom. Moj ujak, Hrvat i brat moje majke, hteo je da ubije mog oca Srbina rečima „Zaklaću te kao svinju. Našao ga je Arkan, trebalo je da ga ubiju, ali onda su mu pronašli broj mog telefona u mobilnom i to mu je spasilo život. Od čitulje za Arkana, koga sam poznavao pre rata, o mojoj osudi njegovih zločina i onoga što je predstavljao za Srbe u tom momentu, pričao sam mnogo puta. Moraju da prođu dve generacije pre nego što možemo da procenimo šta se dogodilo. To je bilo razarajuće za sve. Ono što ja kažem, mogu da kažu i Hrvat i Bosanac takođe. Iskusili smo ludilo istorije.“
Otkrio je kako je izgledao život u Vukovaru.
„Rođen sam u Vukovaru, koji je za mene bio najlepši grad na svetu. Zatim je postao simbol rata. Vratio sam se dve godine kasnije, posle 25 godina. Poslednji put je bio tokom rata 1991. godine. Sve je bilo sravnjeno sa zemljom. Nisam mogao da se orijentišem. Samo skeleti zgrada, nagomilani za stvaranje rovova. Ptice nisu letele, nije bilo pasa. Grad duhova. Sećam se izgleda dva desetogodišnja dečaka koji su uzeli svoje mitraljeze. Imali su muške oči u telima dece. Tužne oči koje su već videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao ko sam. Često mislim na to dete, da znam šta mu se desilo. Ako ga rat nije oduzeo, danas je muškarac, možda ima ženu i decu. Nadam se da su te oči koje su odrasle prerano, ponovo odrasle i okrile malo svetla.“
Uvek je ponosno isticao da je Srbin.
„Ja imam snažan karakter. Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Ali znam da priznam greške, da tražim izvninjenje i uvek sam spreman na dijalog. Smatraju me za tvrdog čoveka, to je istina. I bolje je da me ne provociraju. Ali i čovek sa mu**** može da bude dirnut. Meni se to događa kada mislim na osobe koje sam voleo, a više ih nema ili kada mislim na moje ćerke kada su daleko. Kada sam prvi put otišao u Međugorje, počeo sam da plačem kao dete, nisam uspeo da zaustavim suze. I osetio sam se jačim, i više sam bio taj dan čovek nego ikada u mom životu. To je bio prvi meč posle rata između dve reprezentacije u Zagrebu. Izborili smo plasman na Evropsko prvenstvo. Meč se završio 2:2 a ja sam asistirao za oba pogotka. Novine u Srbiji su mi dale 10.“
Malo je nedostajalo da sedne na klupu Juventusa.
„Sa Juveom sam se sve bio dogovorio. Bio sam u rezidenciji Anjelijevih, sa Marotom i Nedvedom. Onda je Konte odlučio da ostane da bi dao ostavku dva meseca kasnije. Ja sam ostao u Sampu, a u Torino je otišao Alegri… Sa Interom sam toliko puta bio u kontaktu da više i ne znam koliko sam puta bio blizu klupe „nerazura“.“
Život stao u tri fotografije.
„Prvi susret sa Arijanom i kako sam se izgubio u njenom osmehu. Dolazak na svet moje dece. Zalet, levica i lopta u rašljama.“
Otkrio da bi sve ponovio u životu.
„Sve bih opet isto radio. Čak i greške. Jer ne postoje savršeni životi. I oni bi takođe bili dosadni. Ako sam danas ovo što jesam, to je i zahvaljujući greškama. Živeo sam ovih 50 godina kao što sam i želeo“, završio je Mihajlović.
Mihajlović je imao teško detinjstvo, buran ljubavni život, ali je na terenu bio surovi profesionalac.
Rođen je 20. februara 1969. godine u Vukovaru. Otac Bogdan vozio je kamione, majka Viktorija je bila zaposlena u fabrici obuće i gume, a ima i četiri godine mlađeg brata Dražena.
„Moj otac je rođen u selu Kukujami, kod Laktaša, a majku Hrvaticu upoznao je u Vukovaru dok je radio u preduzeću ‘Građevinar’. Do rata 1991. svi u našoj kući su se izjašnjavali kao Jugosloveni“, rekao je svojevremeno Mihajlović.
Profesionalnu, fudbalsku karijeru počeo je 1988. godine u Vojvodini, a u decembru 1990. kupila ga je Crvena zvezda za milion maraka, što je bio apsolutni rekord u jugoslovenskom fudbalu.
U dresu crveno-belih je odigrao 38 utakmica, postigao je devet golova.
Nakon Zvezde obukao je dres Rome, posle koje je otišao u Sampdoriju. Usledio je angažman u Laciju, dok je igračku karijeru završio u Interu iz Milana.
Tokom karijere osvojio je 16 trofeja: pet prvenstvenih titula, Kup šampiona, Kup kupova Evrope, četiri kupa Italije, Interkontinentalni kup, Superkup Evrope i tri superkupa Italije.
Još uvek drži rekord u Seriji A sa 28 postignutih golova iz slobodnih udaraca, koje je postizao njegovom snažnom levicom, koja će se pamtiti.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 1991. godine u meču protiv Farskih Ostrva.
Mihajlović je uspeo da ubedi sve navijače da je nositi podignutu kragnu kul, što smo i svi prihvatili.
Gotovo celu trenersku karijeru proveo je u Italiji. Trenirao je ekipe kao što su Inter, Bolonja, Katanija, Fjorentina, Sampdorija, Milan, Torino i na kraju Bolonja.
Takođe, u periodu od 2012. do 2013. godine bio je selektor reprezentacije Srbije, a 2018. godine je imao kratak izlet u Portugal kada je bio trener Sportinga iz Lisabona.
BONUS VIDEO Kako je pričao Siniša Mihajlović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar