0
Pomalo mrko lice jednog vitkog momka na semaforu dok nosi torbu bilo je dobar znak da sam na pravom putu do utakmice kakvu do sada u životu nisam video.
Od kada je podno tvrđave izgrađen ogromni kompleks zgrada na Dorćolu, do stadiona istoimenog fudbalskog kluba vodi jedan mali prolaz, a kad ispred sebe nekih 300, 400 metara vidite Nebojšinu kulu, levo iznad sebe pogledate ka Kalemegdanu, a na kući desno ka liku Sinana Sakića sa cigaretom u ruci – znate da ste na pravom mestu.
PROČITAJTE JOŠ:
Svašta mi se motalo po glavi kad sam rešio da idem da gledam derbi koji se u Beogradu igrao još posle sredine prošlog veka.
Dok pretrčavam ulicu (nadam se da ovo ne čitaju saobraćajci) i pokušavam da održim korak za namrštenim i mršavim momkom, mislim se kako je moguće jedan zabavan derbi ima tradiciju staru skoro kao i onaj Zvezdin i Partizanov, samo što nije ni blizu ozbiljan.
Igranje debelih protiv mršavih zaživelo je šezdesetih ili sedamdesetih godina kao komšijska fudbalska priča, mada je poput neke priče dugo i skupljalo prašinu na polici.
Kad sam se provukao kroz prolaz do terena Poleta i Dorćola, slepljenih jedan uz drugi i video gomilu dece kako igraju, nakratko sam se pokolebao i zapitao: gde sam, bre, ja ovo došao?
Sreća te su dva krupna momka naišla u crnim majicama, pa su na kratko pitanje jesam li na dobrom tragu, rekli „samo pravo“, a onda u šali meni iza leđa i: „Kako li je pogodio da igramo za debele protiv mršavih“.
Dvoje starijih ljudi iz dvorišta pored gledaju kako klinci igraju dok im se mačka, jedna od mnogih u okolini, muva oko nogu. Jedna devojčica se propela koliko je mogla da bi što bolje videla kroz ogradu i viče „ajmo Vasile“, neki čovek bodri malog Iliju, a drugi kači natpis „Komšiluk je zakon“ na ivici terena. Na stočićima pored su poređane kesice flipsa i kokica, tu je i pivo, ništa manje i burgeri, uz koje stoji poruka „Treniraj“.
Mislim se, prijatelju, posle burgera bih samo mogao da prilegnem. Možda zato više odgovaram timu debelih, koji su prethodne četiri godine svaki put pobeđivali mršave.
Kojim čudom, to je bilo još jedno pitanje koje me je zanimalo. Bora, jedan od organizatora kaže mi da se igra na velikom terenu i u načelu 11 na 11, pravi veliki fudbal.
Cela fešta je ove godine upriličena za Viktora Samolova, dečaka od četiri godine koji zaslužuje svoju šansu za kvalitetniji život.
Mikrocefalija, izuzetno retka lobarna holoprozencefalija, kao i cerebralna paraliza sve to otežavaju, pa su mu potrebni rehabilitacija, specijalistički pregledi, fizikalne i logopedske terapije, tretmani matičnim ćelijama, kao i ortpopedska pomagala.
Ovog puta se nije igralo na terenu Dorćola, jer se radi, pa je morao da posluži teren Poleta. Poznati reper Mikri Maus se našao tu pored i mada više voli basket, pokazao je šta ume uzeo je da pimpluje loptu, u šali nazivajući sebe Romaldinjom.
„Četvrti put zaredom se igra, hoćemo da skupimo sredstva koja će značiti Viktoru Samolovu za njegov oporavak. Nema veze što ja izgledam ovako, mislim da će debeli pobediti mislim da smo im ušli u glavu. Svake godine ima prelaza iz ekipe mršavih u ekipu debelih, obrnutih slučajeva baš i nije bilo“, kaže Bora, očito dobro raspoložen kao i svi ostali.
U šali mi priča i kako nije morao da „razbija kasicu“ da bi opet s uspehom ispunjavao uslove da bude član tima „debelih“. Ima sreću pošto radi u pivari u Jerkoviću, pa tako može da „vežba“ i bez većih troškova.
„‘Ajde da se upišete, ime i prezime da mogu da pročitaju sastav“, viče sa strane čovek u mikrofon, dok igrači na terenu šilje plajvaz.
„Golman, a? Druže ne mogu da trčim, dve pakle dnevno“, kaže jedan od njih drugom, dok se na papiru i pored terena nalaze i neka poznata imena poput Škaba, Marka Bastaća, Konstantina Kostjukova, Mikrija, a tu su bili i neki od viđenijih navijača sa Partizanovog juga.
„Alo, vas dvojica, šta je, FIFA kaznila pa nema da igrate“, obraća se spiker Bori i meni dok stojimo pored igrališta i slušamo spisak igrača koji se čitao u trenutku kada je sudija već dunuo u pištaljku i pokazao da meč počne.
Urnebesno je što je pre toga morao da pokaže crveni karton jednom psu, kućnom ljubimcu koji se na terenu igrao sa svojim vlasnikom i energično žvakao plastičnu flašicu.
Kada se Maša, kako se crni ljubimac zvao, pomerio sa terena, počela je utakmica gde su već pale i prve prozivke igrača koji su vikali: „Sudija đubre“.
Već posle minut, dva je bilo 1:0 za „debele“, gde niti su svi bili punački, niti su svi tromi. I obrnuto. Ni u timu mršavih nisu svi tanki kao pritke, pa se utakmica samo nominalno zove kako se zove.
Sa strane je bilo šala da „ovi mršavi već imaju internacionalce“, zbog prezimena nekih od učesnika, a posle desetak minuta bilo je 3:1 za debele. Dotle je već, onako u hodu, dogovoreno da se utakmica igra na dva poluvremena od po pola sata, mada su organizatori rekli da su veće šanse da se igra „dok fudbaleri ne popadaju“.
Dok se okreneš i vidiš da na tribinama bar 100, 200 ljudi, uglavnom roditelja sa decom i kućnim ljubimcima gleda i uživa u atmosferi, pre nego u kvalitetu fudbalske predstave, „debeli“ su već vodili sa 5:1.
Igrač je šutnuo sa nekih petnaestak metara i lopta se odbila od bloka visoko i prebacila na gol liniji golmana mršavih.
Sudija je dotle već išao da gleda zamišljeni VAR i konsultuje se sa spikerom o tome da li je bio ofsajd, pa je malo dodavao loptu jednima, pa malo drugima u situacijama za gol.
Već do kraja prvog poluvremena se komentator pitao i odakle na terenu dete u crnoj opremi koje je poput Mesija prošlo do peterca i dalo gol za debele koji su na pauzi vodili 6:3, jer je jedan tata iz ekipe belih stomakom ublažio minus svoje ekipe.
Đole, kako se zvao golman „debelih“ briljirao je na svom golu kao Tibo Kurtoa, pa je zato iza njegovih leđa završila koja lopta manje, pre nego što je kiša počela da preti.
Jedan od klinaca u belim majicama je promašio penal, ali je onda dao zatresao mrežu i slavio opruženih ruku i zabačene glave, slično kao Vejn Runi nekada.
Do kraja su svi prestali i da broje golove, a sa strane je bilo povika: „Dajte debeli, pustite mršave malo, ne morate svaki put da pobeđujete“.
U igri na mahove, kako se ko umori i ko dalje može da ispuca loptu, dok njegov protivnik ne može baš da trči i napred i nazad, „debeli“ su bili bolji.
Penali su na kraju izvođeni samo da bi se zabava produžila još koji minut, a potrajala je od šest popodne, pa otprilike do osam uveče.
Viktor Samolov je dotle mogao da računa na dobru volju i humanost komšija koji su se zbog njega okupili i podsetili da neke sportske, posebno fudbalske tradicije ne treba prekidati. Vidimo se i dogodine.
BONUS VIDEO: Početak utakmice debelih protiv mršavih!
