ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

Ima tome duže vremena kad sednem za kompjuter da pišem ovu kolumnu, kako se pre ijedne napisane reči prvo upitam ima li nešto lepo o čemu bi se moglo pisati, makar to samo njih dvoje pročitalo. I svaki put u toj potrazi za lepim, dobrim i plemenitim završim u dubokoj jami beznađa i bede sa čije ivice izmiče horizont koji je svaki put dalji i neuhvatljiviji.

Sve čega se dohvatim ili je otrov i smeće, gadluk i poganluk, lopovluk i prostaštvo, marifetluk i pokvarenjaštvo, politikanstvo i licemerje, laž i mimikrija, podele i goli interesi, grabež i lopovluk, glupost i nasilje, nezajažljivost i sebičnost, bes i mržnja, strasna svađa i strašna mržnja, polusvet i nesoji – što politički, što medijski, što oni za na ulici za volanom. Gledam u oči ljudi praznih pogleda i ispranih mozgova, udaraju te ramenima oni koji nekud bezglavo žure i ne vide nikog osim sebe, saplićem se o bolesno ambiciozne i nekompetentne, slušam maštanja o sumnjivoj slavi i lakom kešu…

Sve to od čoveka pravi beznadnog mizantropa, a to je poslednje što želim da mi se desi i zato sam se u subotu uputio u Kosjerić na poziv prijatelja i kolege Milenka Vasovića koji je zajedno sa dvojicom svojih Kosjerićana, istih plemenitih namera, pre tačno deset godina rešio da sve ovo o čemu sam govorio prezre i preskoči i da mu se dobrim delom suprotstavi.

PROČITAJTE JOŠ:

Ta čudesna kosjerićka MMM trojka, Milenko, Milan (Živković) i Miroslav (Paunović), osnovali su fondaciju „Evro za znanje“ sa ambicijom da animiraju neke slične ljude i pomognu da neka deca sa kapacitetom budućih pametnih, uspešnih i dobrih ljudi stanu na noge, uz pomoć nesebičnih koji su se kao takvi već ostvarili. Deset godina dodeljuju stipendije najuspešnijim i najtalentovanijim srednjoškolcima, a u subotu su ih podelili šesnaest.

Defilovala su skromna i pametna deca iz svih krajeva Srbije, bistrooka i čista srca, vukovci, najbolji đaci, pobednici raznih takmičenja, neki koji do škole putuju 60 kilometara, i uz iskrenu zahvalnost dobijali novac koji neće straćiti u kladionicama i kafeima, već da naprave korak dalje u školovanju i usavršavanju.

U toj hali skromnog kosjerićkog hotela srce se vratilo na mesto i shvatio sam da pored one imbecilne podele na takozvanu Prvu i Drugu Srbiju, koja nije ništa drugo nego ideološki konstrukt i čanak za glodanje golih koski, postoji jedna treća, prava i spasonosna Srbija. Nazovimo je Dobrom Srbijom. Ovi ljudi i ova deca su stanovnici i nada te Srbije. Oni su uzdanje i ove dve prve nesrećne i zaraćene Srbije da ih mogu pomiriti i usmeriti ka boljem i srećnijem ishodu.

I ne treba da se mi oslanjamo na tu decu – uprljaćemo ih svojom truleži i nemoći, već da im budemo nenametljiv oslonac dok se ne osove na sopstvene noge. Naše je da pokušamo da im oslobodimo klupe i mesta uzurpirane od loših đaka.

Naše je da sve učinimo da ova deca ovde ostanu, a ovi drugi da zauvek odu. Ako tako ne bude džabe je krečila kosjerićka trojka, a ovo što mi je probudilo nadu biće samo, prvo lepa, a onda bolna uspomena. Jer, citiraću lucidno zapažanje jednog čoveka na Tviteru, „Danas Srbijom vlada onaj koji je hteo da strelja 100 za jednoga, podržavaju ga oni koji su nas streljali 100 za jednoga, dok iz Srbije dnevno beži 100 zbog jednoga“. Sačuvajmo bar nekog od ovih šesnaest mladih ljudi.

Komentari

Svi komentari (5)