"Kad odem u Ameriku, kao da sam okružen vanzemaljcima": Nova u Sarajevu na kafi s oskarovcem Pavelom Pavlikovskim

Otuda se slavni poljski sineasta, čijim je filmom "Otadžbina" sinoć otvoren 32. Sarajevo film festival, danas družio s publikom na Festivalskom trgu kraj Narodnog pozorišta. U programu Sarajevo film festivala prigodno nazvanim "Na kafi sa…".

Druženje, uz kafu, pod vedrim nebom u vrelom Sarajevu Pavel Pavlikovski počeo je reminiscencijama na prethodne boravke u bosanskoj prestonici:

- Moj razvoj kao reditelja povezan je sa Sarajevom. I osećam se ovde kao kod kuće. Svaki put kada dođem, uočavam promene, kako u arhitekturi tako i u životnom stilu. Ponekad mi nedostaje ono staro Sarajevo, iz doba pre rata, ali život ide dalje. Snimao sam dokumentarac ovde 1992. godine, na samom početku rata. Bilo je to veoma intenzivno vreme. A kasnije, dolazeći u Sarajevo, imao sam lepa iskustva ovde sa "Idom" i "Hladnim ratom", sa mojim filmovima o istoriji u ovom gradu koji je prožet istorijom - prisetio se Pavlikovski.

I, zaista, još na počecima Sarajevo film festivala, daleke 1992. prikazan je dokumentarac Pavlikovskog "Srpska epika", da bi 2018. još jedno njegovo ostvarenje - "Hladni rat" otvorilo 24. smotru u Sarajevu. Već naredne godine Pavel Pavlikovski ovenčan je Počasnim srcem Sarajeva i organizovana je retrospektiva njegovih filmova.

A poljski reditelj i scenarista, koji je započeo karijeru režirajući nagrađivane dokumentarne filmove, već za prva igrana ostvarenja "Poslednje utočište" i "Moje leto ljubavi" osvojio je Bafta priznanja.

Oskara za najbolji strani film dobio je za ostvarenje "Ida", koje je ovenčano i s pet nagrada Evropske filmske akademije. Dramu "Hladni rat" premijerno je svetu predstavio 2018. u Kanu, dobivši nagradu za najboljeg reditelja. I za "Hladni rat" Pavlikovski je dobio pet nagrada Evropske filmske akademije.

I sada je u Sarajevu, nakon što je u Kanu ovenčan nagradom za najbolju režiju, predstavio novo ostvarenje "Otadžbina" kojim je zaokružio svoju trilogiju o Hladnom ratu. Ova istorijska drama "Otadžbina", koja se odvija tokom samo pet dana, fokusira se na odnos nobelovca Tomasa Mana, kog igra Hans Cišler i ćerke mu Erike, glumice, spisateljice i reli vozačice, koju tumači Sandra Hiler. Leta 1949, na vrhuncu Hladnog rata, otac i ćerka kreću na emotivno putovanje crnim "bjuikom" kroz razorenu Nemačku - od Frankfurta pod američkom dominacijom gde prima jednu nagradu, do Vajmara pod sovjetskom kontrolom, gde biva ovenčan drugom. Vraćajući se kući nakon 16 godina egzila u Americi, pisac Tomas Man ne suočava se samo s podeljenom domovinom, nego i s dubokim rascepom unutar sopstvene porodice.

Taj povratak Mana iz SAD u Evropu bio je ključ, kazao je Pavlikovski, da ispriča priču i o Starom kontinentu.

- Živeo sam u mnogim zemljama, Poljska je moja domovina, tamo sam odrastao i onda otišao odande, ali pre 14 godina sam se vratio. I čitavo to evropsko okruženje mi je poznato. S ovim svetom koji se tako brzo menja, bliska mi je ideja Evrope. Ideja Evrope kakva je u mojoj glavi. Nisam siguran da je to objektivna slika, ali moja je. Tužno mi je što vidim da ideja Evrope propada. Dugo sam razmišljao kako da naslovim film. Kada mi se prvi put ukazala reč "otadžbina" savetovali su me da je ne koristim. Neki Nemci su mi čak rekli da je to pogrdna reč. A ja Evropu vidim kao otadžbinu. Osim toga, kada je 1949. godine Tomas Man došao u Nemačku iz Amerike gde je živeo, i borio se protiv nacista, upotrebio je baš tu reč želeći da je rehabilituje - objasnio je Pavel Pavlikovski.

Iako je Evropa čak i danas tlo koje je podeljeno, iako je za mnoge simbol konflikta, istovremeno simboliše, po sudu reditelja, i mogućnost da se taj konflikt prevaziđe:

- Uvek kada odem u Španiju ili Grčku imam osećaj da mi je tu sve poznato. U Americi taj osećaj imam samo kad su posredi filmovi, ali sve ostalo - način na koji ljudi komuniciraju, kako žive, posluju, deluje mi strano. Kao da sam okružen vanzemaljcima.

Sineasta je studirao filozofiju, a školovanje na Oksfordu je, po sopstvenom priznanju, napustio. Iako nažalost, kako je konstatovao kroz smeh, nije postao akademac, oduvek je bio okružen knjigama i obožava da čita. Ubijao je vreme čitajući knjige, i obožava ih:

- Ubijao sam vreme često čitajući knjige. Koristio sam ih kao neki ključ za svet. Jer, literatura nam i pomaže da razumemo svet. Otvara ga pred našim očima iz nekog drugog ugla. I često su pisci bili neka vrsta lajmotiva u mojim filmovima, poput Dostojevskog. On mi je samo otvorio put da ispričam nešto potpuno drugačije - objasnio je reditelj, dodavši da ni u novom filmu nije bio zainteresovan za opus Tomasa Mana, iako voli njegove knjige:

- Bila mi je interesantna njegova biografija, a najviše taj trenutak kada je posle 16 godina provedenih u egzilu u SAD bio pozvan u Nemačku da primi nagradu povodom godišnjice rođenja Getea. Iako nije želeo da ide u Nemačku, shvatio je da je to važno, jer je zemlja podeljena. Ta zemlja je bila kao minsko polje. Obe strane su tvrdile da je Nemačka njihova, a Man je smatrao da te podele treba prevazići. I s velikom hrabrošću je došao u Nemačku. A to me podseća na današnje vreme, gde ti neko drugi, na primer algoritam sugeriše šta treba da misliš o životu.

Podsetio je, čega se dotiče i u filmu, da je nekoliko meseci pre dolaska u Nemačku pisac imao problem sa svojim sinom, takođe književnikom Klausom Manom, koji jednostavno nije više mogao da se snađe u životu. I pod pritiskom svega izvršio je samoubistvo:

- Tu je i ćerka Erika, koju je više voleo od Klausa. Ali, Erika i Klaus su imali neku vrstu intimne veze i taj emotivni trougao mi se učinio kao dobra stvar za film. Poput grčke tragedije, ovde je jedna žena podeljena između dva muškarca u svom životu. A uz sve to imamo i istorijsku dramu. Uvek volim da moje priče budu emotivne, pune kompleksnosti, ambiguiteta.

Iako se podrobno pripremao za film, čitajući romane Klausa Mana, izveštaje s tog četvoromesečnog putovanja oca i ćerke u Nemačku, pa dnevnike Tomasa Mana koji na jednom mestu i pominje taj povratak u Nemačku, preslušavao kniževnikov govor na dodeli nagrade u Frankfurtu, i imao pregršt materijala ispred sebe, želeo je da film pojednostavi.

- Nije mi bilo bitno na kom mestu na licu Man treba da ima mladež. Nikada nemam gotov scenario ispred sebe, već ga stalno dopisujem. Što duže živiš sa scenarijem, više ti se dobrih ideja ukazuje. Scenario je za mene otvoren koncept. Srž je u drami.

I ovaj, kao i mnogi njegovi filmovi, fokusiraju se na drame dvoje junaka. A imao je sreću, kako je priznao, da sarađuje sa sjajnim glumcima, Hansom Cišlerom, koji igra Mana i Sandrom Hiler, koja tumači Eriku.

- Sandru Hiler sam imao na umu odmah, jer je divna glumica. S obzirom da je Erika tako kompleksna ličnost, puna intimne drame, previranja, znao sam da je idealna za rolu. Nisam odmah znao ko bi mogao da igra Mana. I nakon što sam se susreo s nekoliko glumaca, usledio je kontakt s Hansom Cišlerm. A on nije samo sjajan glumac, već pravi intelektualac, koji piše i knjige. On ni ne mora ništa da igra, ima u sebi taj osećaj za ironiju, pa toplinu, a odlikuje ga i neka aura. Pride je divna osoba. Tek nakon što smo se dogovorili da igra Tomasa, otkrio sam da je za jedan podkast čitao Manove dnevnike. Bio je zaista pravi izbor - priznao je reditelj.

I za kraj ovog filma, kao i za prethodne - "Hladni rat" i "Ida", odabrao je Bahovu muziku. I dok scenario uvek dorađuje, postoji jedna konstanta, a to je muzika:

- Svaka kompozicija iskorišćena u filmu bila je u scenariju od početka. I Bah na kraju - o, da. Svaka pesma je deo priče. I daje energiju, poseban šmek svakoj sceni, junaku. Uživam kad dramu u filmu potcrta muzika.

Pavlikovski je poseban i po tome što se drži pravila da svoje filmove ne pravi na "industrijski način".

- Volim sve da radim sam, da pišem, režiram, pa i montiram. Volim da sve držim u svojim rukama. Kada odlučim da nekom filmu posvetim dve-tri godine svoga života, onda moram zaista da imam sjajnu ideju. Imam svoj način stvaranja filma. Kad imam ideju, onda jurim pare. Naravno da neće svi pohrlii da mi daju novac za projekat. I kada ga dobijem, pitanje je da li mogu da snimim film za taj novac. Pa za "Otadžbinu" sam imao inicijalni budžet od 10 miliona evra… To je malo. Ali, što ti je jeftiniji film, to je nezavisnost veća - naglasio je Pavlikovski.

I kada sumira srž "Otadžbine" ispostavlja se da se čitav film vrti oko pitanja - zašto ići dalje?

- Odgovara zapravo na ono šekspirovsko pitanje - Biti ili ne biti... Sve je tu, i istorija, i život, i ljubav i drama, ali je suština u dilemi - vredi li nastaviti dalje?

Na kraju je Pavel Pavlikovski objasnio i da li je, možda, uvideo neku analogiju između svog života i onog velikog književnika i nobelovca Tomasa Mana:

- Man je bio monumentalna osoba, genije. Ali ta situacija u kojoj se našao kada je već bio star i nije shvatao kuda ide svet mi je veoma poznata. Ali, naravno, ja nemam opus kakav ima Man, niti ću ikada moći da imam. Pa, Ajzenhauer je u jednom trenutku Tomasa Mana video kao budućeg predsednika Zapadne Nemačke. A ja sam daleko od toga, živim između zemalja, na margini i to mi odgovara.