Piše Ranko Pivljanin: Od 15. marta do 23. maja, Srbija u kružnom toku

Već četvrti put se narod, na poziv studenata, masovno okuplja na ovom mestu ( iz sećanja je iščileo protest u decembru prošle godine) i svaki od tih skupova, uz zajedničku odrednicu da se traže promene i da se od toga neće odustati, imao je svoje specifičnosti i različitu težinu. Protest od 15. marta 2025. bio je bunt nade koji je sublimisao višemesečnu energiju ljudi i masovnošću je dao legitimitet zahtevima koje je vlast uporno ignorisala. Tada je ulicama i trgom Slavija demonstrirana vera da je promena moguća i da brojnost sama po sebi može da pomeri političke zidove.

Vidovdanski protest po masovnosti je bio daleko iza onog martovskog, ali sa većom političkom težinom kada je artikulisan zahtev za raspisivanje izbora i uklanjanje paramilitarnog parka u Pionirskom parku. Sa njim je protest od akademskog bunta prerastao u širi građanski pokret i stvorio utisak da se iz faze simboličkog i pasivnog otpora prešlo u otvoreniju političku i svaku drugu konfrontaciju sa režimom. U martu se izlivala energija nade i masovnosti, na Vidovdan energija odlučnosti, frustracije, neodustajanja i spremnosti na duži sukob, uz mnogo više nervoze i kod demonstranata i kod režima. Martovski skup je slao poruku da se sistem može promeniti, Vidovdan je bio znak da sistem ne želi da se menja i da će sve uraditi da se zadrži status kvo, dok je 23. maj emitovao energiju iscrpljenog društva koje ulazi u produženu političku krizu.

Od 15. marta pa do subotnjeg protesta svedočili smo igri obostranog iscrpljivanja u kojem je studentsko-građanski pokret pokazao zavidnu kondiciju da se izdrži a režim odlučnost da opstane po svaku cenu. Studenti su se transformisali u politički faktor, režim skliznuo u otvorenu represiju potpomognutu artiljerijskom propagandom koja je tzv „obojenu revoluciju“, kako su to definisali u početku, predstavila i pojednostavila u crno-beloj slici: oni hoće da sruše Srbiju, mi je branimo. I tako se došlo do subotnjeg protesta koji je, verovatno, bio iznenađenje i za jedne i za druge. Iako po masovnosti nije dosegao onaj petnaestomartovski, broj okupljenih ljudi bio je iznad očekivanja i dovoljno moćan da i pored očiglednog zamora i deficita početnog zanosa, pokaže da se nije odustalo i na njemu je demonstrirana upornost ljudi koji su shvatili da ih niko ne čuje osim kada izađu na ulicu. U subotu nije okupila samo respektabilna masa ljudi, već sav nagomilani bes zemlje koja već dugo živi između straha i poniženja.

Ovaj 23. maj nije bio samo još jedan protest u nizu, nego čuvanje vatre i dokaz da se ona nije ugasila, ali i svojevrsni politički barometar. Vlast je htela da pokaže da kontroliše ulicu, a građani da strah više ne funkcioniše kao ranije. U takvim sudarima niko ne pobeđuje odmah, ali se jasno videlo kome opada samopouzdanje i ko je u defanzivi. Političku inferiornost vlast je pokušala da nadomesti, do sada neviđenim, angažovanjem aparata sile, otkrivajući tako da joj je upravo sila ostala kao poslednji i najjači argument i, po sebe bolnu činjenicu, da se ona mnogo više plaši građana, nego građani nje. I dok je prošle godine vlast još pokušavala da protest relativizuje podsmehom i medijskim spinovima, u subotu je posegla za demonstracijom gole sile, što je obično znak da propagandni anestetik slabi. Politika režima se svela na mobilizaciju ogromnih policijskih snaga i upotrebu pendreka i ostaje enigma sa kojim stvarnim ciljem je tolika sila držana u pripravnosti i potom angažovana da odgovori na potonji napad demonstranata za koji se ne zna koliko je bio autentičan, a koliko osmišljena provokacija kako bi se bacila senka na veličanstven i miran skup. Jer, onoliki broj policije nije se mogao stvoriti u trenutku, oni su, očigledno, bili spremni sve vreme i samo se čekalo da poleti prva kamenica i baklja, pa da se krene u „obračun“. U tom cilju je i „omasovljen“ kamp u Pionirskom parku koji je odigrao ulogu provokatora i crvene marame, pa je tako policijska intervencija manje bila bezbednosni potez već politička poruka. Za propagandne svrhe dovoljno, za političku borbu kontraproduktivno.

Jer, kada država pošalje „oklopnike“ na sopstvene građane, ona ne pokazuje snagu nego nervozu. Vlast posle ovakvih protesta neće pasti preko noći, ali neće se ni građani posle pendrečenja razbežati kućama zauvek. Svaki ovakav dan ostavlja trag: vlast postaje tvrđa i nervoznija, a društvo umornije i ljuće. To je ona opasna faza kada niko više nema iluzije, ali svi imaju dovoljno besa i zajedno povećavaju temperaturu ispod zaptivenog ekspres lonca. Problem Srbije više nije to što postoji sukob između vlasti i građana, nego to što obe strane sve manje veruju da se on može završiti razgovorom. Iako se i subotnji protest meri pitanjem koliko je bilo ljudi, to prebrojavanje je manje bitno od činjenice da se protestni talas pretvara u političku krizu dugog trajanja sa neizvesnom završnicom. A ako ćemo i o prebrojavanju, broj okupljenih je bio dovoljan da nedvosmisleno pokaže da studentsko-građanski protest i dalje ima kapacitet da izvede desetine hiljada ljudi na ulice, da je režimu na raspolaganju ostala samo sila i da se cela priča neumitno pomera ka otvorenom pitanju sve manjeg legitimiteta vlasti i neumitnih izbora. U tom smislu najnoviji protest nije izgledao kao finale, već samo još jedna epizoda u dugom maratonu u kojem niko nema nameru da ustukne. On je manje bio još jedan ulični događaj već, spontani početak političke kampanje za izbore studentskog pokreta od kojih vlast uporno beži, računajući i nadajući se da će se energija protesta rasuti kroz zamor, podele i pritisak svakodnevnog života. Na njihovu žalost, izvesnija je radikalizacija odnosa i permanentna konfrotacija. Srbija nije bliža raspletu političke i društvene krize, ali jeste još dalje od privida, koju vlast pokušava da poturi, kako je sve normalno. Protesti više nisu pojedinačni incidenti, već senka sistema koja ga prati na koju god stranu da krene i šta god da uradi. I dok je 15. mart postavio pitanje može li nešto da se promeni, 23. maj se zapitao koliko dugo ovako još može?