Šta bi rekle moje patike za putovanja - da mogu da progovore

Uh, kako sam htela iste takve da bacim onda kad sam išla na Kubu. Morala sam da se izuvam na aerodromu i raspertlavanje je trajalo nekoliko vrlo neprijatnih i napetih minuta pošto smo jurili na avion i moji su već cupkali i pokušavali da me ubrzaju besnim pogledima. I onda sam s jednom patikom u rukama trčkala da bih ih stigla. Posle, u Havani, nisu mi ni bile potrebne. Tamo sam volela da budem bosa, tako sam bolje osećala ulicu, naučila sam da vrckam u ritmu salse i niko me nije čudno gledao kad bih nakon najboljeg mohita na svetu prljavih tabana zaplesala na sred trga...

Ipak, "tihotapke" su dobile priliku da se u punom sjaju dokažu tokom avanture po Tajlandu. Bila je to neka dvonedeljna varijanta u kojoj smo krenuli sa severa, iz grada Čang Mai, pa se spuštali preko Bangkoka ka ostrvima prolazeći kroz neke od najčudnijih predela, zip-lajnom, čamcima, kroz džungle i pećine i jezera i polja pirinča... Mnogo smo hodali i putovali, usput smo spavali i u nekim finim hotelima, ali i u nekim "egzotičnijim" smeštajima, kakav je kućica na drvetu u šumi mangruva ili ribarski splav na jezeru.E tad smo imali čas preživljavanja u džungli, nismo ni znali gde nas vode u svitanje preko nekih potoka i blata, kroz maglu i šiblje. Na rubu šume su nam pripremili pirinač u lišću na logorskoj vatri i panično jurili kako bi neko napravio korak ka dubini šume, jer tamo navodno i pečurka može da ti napravi haos od života. Mi smo samo neke pijavice pokupili, a ja sam nakon svega bila u fazonu da, posle svega što su prošle samo tog dana, frljnem te patike čim se domognem nekog betona. Ionako su se usput malo i pocepale, evo ovde, sa strane... Naravno da to nisam uradila, samo sam im dodelila titulu "patika za pitovanja". Znaš, one koje se lako pakuju, lagane su i udobne, zgodne za različite terene i vremenske prilike, a ako se usput raspadnu - neće mi biti žao da ih bacim.

I stvarno su svuda bile, te moje patike, vidi se i po njima. Upijale su znoj tokom pentranja po brdima kad bih, je li, tripovala da sam u kondiciji za planinarenje (a bez adekvatne opreme), klizale se po plažama, gulile se po betonu ogromne Moskve gde ništa nije dovoljno blizu, menjale boje po prašinama Azije...Ima u njima i onog zlatnog peska iz Sahare. Našli smo tad jeftine avio karte (povratna bila 70 evra, ej!) i nismo ni skapirali da smo ograničeni na ručni prtljag, a trebalo da ostanemo 20-ak dana. Pritom kretali iz kasne beogradske jeseni, a sletali u sunčani Marakeš. Jedva sam se kretala od slojeva odeće koju sam navukla na sebe, ali se posle ispostavilo da mi ni toliko nije bilo potrebno. Već prvog dana sam tamo kupila neke šalvare iz kojih maltene nisam ni izlazila, i sama sam sebi bila smešna kad je trebalo da se popnem na kamilu pred izlet u Saharu, pa se zaglavila u nekom idiotskom položaju. To s kamilama mi se ništa nije svidelo, ali veče u beduinskom logoru usred pustinje pod ogromnim nebom punim zvezda zaista je jedinstveno iskustvo...

Je l' mi se čini ili je ovo plava mrlja, plava kao Plavi grad?E, a ove roze fleke, one su iz Indije. S čuvenog Holi festivala, gde se gađaju bojama i koji sam proslavila u Puškaru. Holi je bio centralni deo tog neobičnog aranžmana koji me je u skoro mesec dana vodio kroz desetak gradova, tokom Gange od najplavlje do najcrnje boje, osmesima ljudi od kojih sam učila i s ojima sam još u kontaktu. I u ovim vremenima, zahvalna što mi je ta Indija bila poslednje veliko putovanje, jedno od tih s kojih se vraćam promenjena, s novim pogledom na život, svet i sebe u njemu, novom otvorenošću i smislom...

I sad još gledam te stare patike i smeškam se i znam da još neće u đubre. Svašta bi te patike mogle da ispričaju, mada sad ćute, jadne, izobličene, ćoškirane. Taman će im sledeće putovanje biti poslednje. Kad ga bude. I tad ću se sa zadovoljstvom potruditi da ih razvalim do kraja.

***Bonus video:https://www.youtube.com/watch?v=Yw82fpi8BQg&t=1075s&ab_channel=NOVAS***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram