Srbi ovaj izraz stalno upotrebljavaju pogrešno, misle da je kompliment, a u stvari je velika uvreda: Prestanite da tako zovete hrabre majke

Pogrešna, izvitoperena i gotovo izopačena upotreba širokog spektra idioma i frazema, jedna je od neprikosnovenih i neizlečivih odlika savremenog srpskog jezika. Na vrhu liste najiritantnijih, koji u najmanju ruku izazivaju tikove svaki put kada se nađu u bolno nakaradnoj upotrebi, a u tesnoj konkurenciji sa „Sofijinim izborom“ ili „krokodilskim suzama“, jeste pojam preuzet iz naslova remek-dela nemačkog dramskog pisca Bertolta Brehta „Majka Hrabrost i njena deca“.

Ne samo da je „Majka Hrabrost“ postala jedna od najotrcanijih fraza, posebno među „jezičkim grobarima“ (čitaj: medijima), nego su ovim pojmom, iz nepoznatih razloga, u svakodnevnom govoru i ograničenom pisanju, počele da se označavaju sve majke koje su se zarad svoje dece upuštale u neki vid borbe s vetrenjačama i sistemom, te podnosile određene žrtve. Tačnije, „hrabre majke“ najednom su (da l‘ zbog milozvučnosti ili pak opšte pretenciozne nesvesti) postale „Majke Hrabrost“, koje u toj konotaciji i semantici, sa sve velikim „H“, ne mogu, a da ostanu nepovezane sa dramskim likom Bertolta Brehta. Ne samo da ovdašnje „hrabre majke“ nemaju ama baš ništa zajedničko za Brehtovom alegorijom nacističke Nemačke, nego bi svaka od njih imala pravo da se duboko uvredi svaki put kad bi je neko tako oslovio. Kako se ova sintagma, u „svoj svojoj pogrešnosti“ obrela u svakodnevnoj upotrebi, misterija je sama po sebi.

Počelo je, koliko se sećam, pre nekoliko godina, medijskim izveštavanjem o teško oboleloj ženi koja je rodila dete uprkos prognozama da zbog dijagnoze kancera (koje su se potom obistinile), neće stići ni mesec dana da bude majka svom novorođenčetu. Iz mesta je nazvana Majkom Hrabrost, što je nadalje bio slučaj sa apsolutno svakom majkom, koja je, boreći se za dobrobit i prava svog deteta, dospevala u javni prostor.

Ista fraza nije zaobišla ni hrabre majke iz Bačke Palanke koje su pre nekoliko dana krenule pešice ka Beogradu, kako bi izrazile protest zbog nezavršetka radova na izgradnji dnevnog boravka za njihovu decu s posebnim potrebama.

Zbog činjenice da pogrešna upotreba brehtovske sintagme, svakodnevno preti da iskonski uvredi svaku ženu i majku koju doista krase hrabrost i požrtvovanost, nije naodmet podsetiti na zaboravljeno ili ispušteno gradivo: Brehtova „Majka Hrabrost“ iliti Ana Firling je majka koju oslikava sve izuzev hrabrosti, požrtvovanosti, poštenja, a nadasve majčinstva.

Ana Firling je neuspela, bezosećajna ratna profiterka i trgovkinja, koja štiteći svoju decu od rata, zapravo pokušava da zaštiti sebe samu i svoj mutni profiterski biznis. Ana Firling je žena koja u manifestu sopstvene neljudskosti, iskonski skoncentrisane samo na novac i materijalni dobitak pod okriljem ratnog stradanja, gubi svu decu, a koja ironično, ginu jedno po jedno, svako od posledica sopstvene vrline. Ana Firling je majka, čije majčinstvo nije uspelo da nadvlada ono materijalno, te na kraju ostaje sama, upregnuta u svoja ispražnjena trgovačka kola, osuđena na soptveni - goli poraženi život. Naposletku, Brehtova Ana Firling je dramski lik koji alegorično predstavlja nacističku Nemačku, koja u vihoru rata, u trci za profitom, gubi ono najdragocenije što ima – svoju decu.

Dakle, nijedna od naših istinski „hrabrih majki“, ne sme se nazivati Majkom Hrabrost. Ta je uloga, po Brehtovoj izvornoj zamisli, u svakoj adaptacijii i glumačkoj podeli rezervisana – za državu. Uvek i zauvek. Bez alternacije. Državu koja je prosta i primitivna, koja bezsprizorno trguje i mešetari, neretko i na ljudskoj nesreći.

Država koja se uporno kotrlja na raspalim taljigama i srlja u soptvenu propast, preteći da na tom putu izgubi sve što ima. Država (Ana Firling, Majka Hrabrost) koju od konačnog uništenja deli još samo glasna pobuna i uzbuna njene dece i njihovih hrabrih majki.