Pronašli smo ženu o kojoj priča Srbija: Gordana je vozila mašince sa protesta u Novom Pazaru, a sad otkriva šta im se usput desilo

Piše: Gordana Milosavljević Stojanović

Sveti gral Srbije u blokadi

Videvši da se u centru grada, na trotoaru gde sam kao školarac slikala kredom i dočekivala decu Evrope, razapinju vašarske šatre i najavljuje Baja Mali Knindža, planirano putovanje nije bilo samo podrška studentima već i evakuacija. Nisam ni slutila da će mi bekstvo od prostakluka doneti neverovatno iskustvo i prosvetljenje.

Putovanje Dolinom jorgovana nikada nije bio lepše i inspirativnije nego 12. aprila, kada sam sa tri studenta krenula u Novi Pazar. Usput smo se mimoilazili sa autobusima koji su vozili neke namrštene ljude na miting u Beograd i sustigli vesele studente na biciklima. Osmesi i neverovatna spontanost isceliteljski su uticali na mene.

U Pazar smo ušli (moji saputnici prvi put, a ja kao da mi je prvi) opušteno i bez ikakvog plana - danas Sloboda vlada čaršijom. A ta sloboda koju su ustanovili studenti pretvorila je mali grad u prestonicu, jer grad ne čine zdanja nego ljudi.

Pazarci koji su nas dočekali nasmejani i spremni da nas ugoste poklanjali su studentima bedževe, služili nas odabranom hranom, iznosili stolice iz podruma u bašte kafića kako bi bilo mesta za sve. Studenti su se grlili, razgovarali, devojke sa hidžabima i kačketima, okićene bedževima kao ordenjem, jedne kraj drugih muvale su se oko bine sa koje su naizmenično odzvanjali anđeoski glasovi hora i muzika di džeja. Žena sa šajkačom zagrlila je nepoznatog muškaraca sa fesom na glavi. Šetalica sa natpisom „Alo Požega“ bučno je prolazila ulicom. U instalaciji na točkovima koju su gurali studenti krčkala su se prepoznatljiva lica. Vijorile su se zastave vojvođanskih i šumadijskih gradova. Nestvarni prizori stvarne slobode smenjivali su se na svakom koraku.

Moja ćerka jede urme koje joj daje dečak iako ih ne voli, jer ljubav se ne može odbiti. Žena sa invalidskom hodalicom nam pokazuje gde su najbolje mantije i pita za utiske, srećna je, kaže, što smo došli. Srećna su i dva starija gospodina koja nas zaustavljaju na ulici u želji da saznaju odakle smo i kako nam se dopada Novi Pazar. Jedan od njih nas poziva u svoju kafanu jer je, kako reče, najbolja u gradu.

Stižemo do Trga znanja na kome su škola, gimnazija i Državni univerzitet. Na jednom od bilborda je Ruzveltova misao „Verujte da možete i već ste na pola puta“. Studenti su ovaj savet prihvatili i već mesecima odolevaju pritiscima istrajni u svojim zahtevima. Nasmejana devojka prelepog lica uokvirenog maramom, u žutom prsluku, pregleda indekse na vratima univerziteta. Pustila me je u pratnji mojih studenata da zavirim u zgradu.

Atmosfera je opuštena, a zidovi ukrašeni transparentima. I na tvrđavi su zastave fakulteta i transparenti u rukama studenata. Poruke na njima su duhovite, visprene i oštre. Ipak jedan je uvek u centru pažnje - onaj koji nose mašinci. Ogroman je i vidljiv sa svakog mesta. Nose ga dva studenta, te je možda baš u tome njegova simbolika. Ne možeš sam, potrebna je podrška, zajedništvo, solidarnost. To se 12. aprila snažno oseća i u čaršiji. A i dan kasnije dok sabiramo utiske. Žena u poslastičarnici kuva mi kafu i započinje razgovor. Saglasne smo da je jučerašnji dan bio nezaboravan. Hvali studente i otkriva mi da su strepeli kako će sve proći, jer se na ranijim skupovima često dešavalo da se sukobe oko pesme ili zastave. Uvek ima ekstrema i provokatora u mešovitoj sredini, ali ova mladost je uspela čak i njih da urazumi, ushićeno mi govori nova prijateljica dok se opraštamo.

Pred polazak moj saputnik – apsolvent Mašinskog fakulteta pita da li bih mogla da prevezem njihov transparent do Beograda. Smotano platno između dve dugačke motke provukli smo kroz sredinu kola i krenuli kući.

Nisam u tom momentu razumela uzbuđenje moje kćeri koja je smišljala plan kako da transparent prenoći na njenom fakultetu. Želela sam studente da povedem u najstariju srpsku kafanu koja je već osam generacija porodični biznis i svedok naše prošlosti. Kafana je bila puna, pa su mi predložili da iznesemo transparent uvereni da će nam njegova harizma pomoći. Pomislila sam da nije loša ideja da se sa legendarnim transparentom fotografišemo ispred legendarne kafane. Razvili smo ga i potvrdilo se da su studenti ponovo u pravu.

Usledili su ovacije, aplauzi, vrisak. Gosti su ustali da se fotografišu sa transparentom. Ne samo da smo dobili sto, već smo bili počasni gosti najmlađeg gazde – studenta arhitekture koji je dolazak „Mašinaca protiv mašinerije“ prokomentarisao kao istorijski momenat koji će se naći na zidu sećanja.

Mašinac Uroš se skromno smeškao, a ja sam konačno shvatila da vozim sveti gral blokada koji je sakupljao žuljeve tokom hodočašća po Srbiji i ujedno napajao snagom studente jer se nalazi na svakom protestu, u svakoj šetnji, na svakom okupljanju. Njegova snaga je upravo u tome što je samo jedan, a ima ga svuda. I nije mitska priča, već jasna poruka u tri reči – Mašinci protiv mašinerije.

U nastavku puta potrudila sam se da saznam kako je sveti gral blokada nastao. Uroš je čuo od kolega da su na prvi protest želeli da pođu sa transparentom. Na fakultetu su našli čaršaf i na njemu ispisali slogan koji je u tom trenutku smislio jedan od studenata. Pričvrstili su ga za dve drvene motke, krenuli bučno i ušli u legendu. Najgenijalnije stvari su najčešće jednostavne.

Na proteste sam obično odlazila sa svojom generacijom. Okovani sopstvenim iskustvima razočaranjima i kompromisima kroz razgovor smo sagledavali prošlost, pokušavali da previdimo budućnost, teoretisali, analizirali i skeptično se pitali šta dalje, dok smo se deklarativno divili studentima. Putovanje i razgovor sa studentima su me osvestili i iscelili poput proviđenja.

To da su pametni, obrazovani, pravdoljubivi, neustrašivi, plemeniti i vaspitani, već smo hiljadu puta ponovili. Ali ono što sam spoznala je da su tačni, jasni i jednostavni poput mudraca.  Direktno i koncizno, bez dvoumljenja zaključuju i govore o akcijama koje organizuju. Oni su generacija koja se fokusirano kreće korak po korak do cilja. Reaguje se u trenutku i bez oklevanja, jer samo tako se stiže do sledećeg nivoa igrice. Valjda su na tik toku naučili šta su realni izazovi i koliko je besmisleno ponavljati tuđe gluposti. A kada se ne slažu odlučuje plenum, glasa se i poštuje većinski stav. Nema tu više rasprave i ubeđivanja. I o ručku u kafanu Kod Mira odlučio je plenum u automobilu. Ostalo je priča sa tvitera. A oni su već danas stigli pešice u Kraljevo.

Nema tu mnogo mudrovanja. Njima je sve lagano jer znaju cilj. Nadam se da će i nas tome naučiti.