Sve vreme živimo u zabludi: Psihološkinja kaže da su ovo zapravo najgore godine života i da treba da prestanemo da govorimo da su najbolje

Profesorka psihologije i osnivač Stanford centra za dugovečnost, Laura Karstensen, ističe da ne samo da su tinejdžerski uzrast i dvadesete godine najgore vreme u našim životima – sa najvišim stopama usamljenosti, anksioznosti i depresije – već i da grešimo kada govorimo mladim ljudim da su im to najbolje godine, prenosi RTS.

Profesorkina istraživanja dosledno govore da ljudi, počevši od sredine dvadesetih godina, počinju da doživljavaju manje negativnih emocija. To ne znači da imaju češće ili intenzivnije pozitivne emocije, već da se njihova emocionalna ravnoteža poboljšava kako stare.

Treba li se radovati starosti

Mnogo toga se ne može voleti kod starenja, napominje prof. Karstensen u intervjuu koji je dala za časopis Tajm. Fizički nije prijatno, ali emocionalno jeste.

„Ne postoji savršena faza u životu – uvek postoje kompromisi. Kada ste mladi i jadni, takođe ste na svom fizičkom vrhuncu, i to je divno. Imati neograničenu budućnost je takođe uzbudljivo. Stariji ljudi to nemaju, ali imaju osećaj fokusa i onoga što im je važno u životu. Postoji ta suprotstavljenost fizičke vitalnosti i emocionalnog bogatstva, i to se dešava u različitim fazama na različite načine“, objašnjava profesorka.

S godinama gradimo bolje emocionalno iskustvo. Zadovoljniji smo svojim vezama i mirniji smo sami sa sobom. Takođe, kako starimo, prestajemo toliko da marimo za trivijalne stvari koje nas izluđuju u ranijim fazama života.

„Pored toga, što se tiče kognitivne obrade, bukvalno smo skloniji da vidimo, čujemo i pamtimo pozitivne informacije više nego negativne“, dodaje profesorka.

Stariji ljudi nisu srećniji, ali beleži se značajno smanjenje besa, tuge, straha i anksioznosti. Zato se kaže da se emocionalna ravnoteža poboljšava sa godinama – nismo srećniji, već nam emocionalni život postaje bogatiji.

Kada dolazi do ove promene

Urađena je velika longitudinalna studija koja se bavi ovim problemom i rezultati pokazuju da su dvadesete godine najgore. Zatim se beleži izvesno smanjenje negativnih emocija do četrdesetih i pedesetih godina.

Emocionalno gledano, šezdesete i sedamdesete godine su vrhunac života. Tako da se smatra da je glavna promena između 40. i 60. godine.

Još jedan pouzdan nalaz ima veze sa onim što nazivamo prosocijalnim ponašanjem – u osnovi davanje i činjenje stvari za druge ljude. Stariji ljudi su skloniji prosocijalnom ponašanju i osećaju se bolje kada to čine, tako da daju više i zauzvrat dobijaju više.

Mit o sukobu generacija

Jedan od iznenađujućih uvida o starenju do kojih je došla profesorka Karstensen, je i taj da stariji ljudi vole mlađe ljude i po prvi put u ljudskoj istoriji, zato što živimo duže, imamo relativno ravnomernu raspodelu starosti u populaciji, što omogućava da se kombinuju veštine, snaga i ambicije mladih sa prosocijalnošću, iskustvom i emocionalnom ravnotežom starijih ljudi.

Postoji velika zabrinutost zbog starenja društava: da će stariji ljudi smanjiti produktivnost, da će biti teret i tako dalje.

„Za ovo postoji vrlo malo dokaza“, ističe profesorka, „Ali ne može se poreći da postoji nesklad između načina na koji živimo, društvenih politika i struktura koje nas vode kroz život i dužine našeg života.“

Svet su izgradili mladi za mlade

Sadašnje generacije se rađaju u svetu koje su bukvalno izgradili mladi ljudi za mlade ljude, od znanja koje se nalazi u bibliotekama medicinskih fakulteta do visine stepenica kojima se svakodnevno penjemo. Pretpostavljeni korisnik je mlada osoba i to je jedan od razloga zašto postoji toliko problema vezanih za starenje.

„Kako bi trebalo da izgleda obrazovanje kada doživimo 100 godina i radimo do 80? Kako bi porodice trebalo da razmišljaju o definiciji porodice, koja se dugo smatrala nuklearnom porodicom? Sada većina porodica ima najmanje tri ili čak četiri generacije koje žive u isto vreme. Ko je kome odgovoran i kada dajemo finansijsku podršku našoj deci? Da li bi trebalo da čekamo dok ne umremo? Pa, ako ćete umreti sa 100 godina, vaša deca moraju da čekaju dok ne napune 80 godina da bi nasledili porodičnu imovinu, na primer“, naglašava profesorka.

Međugeneracijska saradnja

Međugeneracijska saradnja je nešto o čemu ne razmišljamo dovoljno, napominje dr Laura Karstensen. Uglavnom smo segregirani po godinama, tako da mladi ljudi nemaju starije ljude koji su im prijatelji. Imamo rođake, tako da jedino komuniciramo kroz generacije unutar porodica.

Jedan od načina da se uspostave ove veze je da ljudi različite starosne dobi rade zajedno na nečemu što treba rešiti – da postoji neka vrsta zajedničkog izazova, bilo da se radi o distribuciji hrane, izgradnji društvenog centra ili nečemu gde se ljudi okupljaju da zajedno rade na projektu.