Odavno na pijacu ne idem samo da bih kupila sveže povrće ili jeftiniju kafu - šetnja između zelenih tezgi i osluškivanje razgovora postalo je vikend ritual koji mi uvek nabaci smešak. Zbog tih malih priča, gestova prodavaca i kupaca koji nam sve više nedostaju u gradskoj svakodnevici i brzini savremenog načina života.
“Molim vas, nemojte da se gurate, stanite lepo u red. Šta je ovo, ljudi moji, kao da samo ja prodajem jabuke“ – viče krupni neobrijan prodavac s nakrivljenom crnom kapom i narogušenim izrazom lica. Pred njegovom tezgom u tom trenutku zapravo nema nikog, a prodaju se samo jabuke.
„Može badem. A imam i manje slan. Ne? Dobro, dobro, ovaj je prvoklasni. A jeste probali ovo? Znate šta je? Dunja. Osušena. Ovo je dinja. A ovo su kajsije. A probali ste? Ali su to bile uvozne kajsije. A jeste probali domaće? Da vam kažem, to nije kandirano voće, nema šećera uopšte. Znate šta, staviću vam od svega po malo, pa da probate“.
„U, al si jeftina“, gunđa mladić nakon što je čuo cenu nekog zeleniša. „Ne prodajem se ja nego povrće“, odgovara mlada prodavačica, zabacujući kosu i stiskajući smešak. Momak se na trenutak zbunio, ali čini mi se da su nastavili razgovor.
Pročitajte još:
„Dali ste mi više“, kažem i vraćam novčanicu od deset dinara. „Ne, sine, pogrešno si me čula. Hvala, ali poštena ti, pošten i ja. Dvestačetrdeset je, ne dvestapedeset“.
***
Bonus video: Prva pijaca na beogradskoj kaldrmi
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
