„Jeo sam svašta, ali najbolji je jazavac pečen u blatu“ 

Lifestyle 24. jun. 202022:27 > 10:05
Podeli:
Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Aleksandar Vasović radio je kao novinar za Radio B92, The Associated Press, BIRN, Reuters. Tokom dugogodišnjih izveštavanja iz ratnih područja, ali i sa planinarenja, iz lova, iz sopstvenog dvorišta, skupljao je mirise i ukuse koje je potom pretočio na papir. Pričao nam je kada mu je zalogaj doslovno zastao u grlu, gde je obrok najveći luksuz, na šta miriše detinjstvo.  

Tokom njegovog višegodišnjeg iskustva često su se preplitale ljubav prema novinarstvu i kulinarstvu.

„Ja volim da jedem. Ne volim da pijem. Nije da ne cenim dobro vino ili pivo, ali baš volim da jedem. Ako se čovek zbog posla nađe u naopakoj situaciji, pristojna hrana mu pomaže da ostane normalan, pribran. Znate ono o lučenju serotonina… Ako jedete kojekakvo đubre, možete da budete siti, ali ćete se osećati loše.“

hrana u ratu
Foto: Privatna arhiva/Aleksandar Vasović

Priča i kako ga je kuvanje oduvek zanimalo.

„Moja majka je dobro kuvala, niko nije umeo da spremi divljač kao ona, pa moja tetka, baba… Ako pitate, detinjstvo miriše na faširane šnicle, rinflajš, kavurmu, dunje i jabuke kablarke i neku tortu sa filom od griza. I na šnenokle.“

Njegov odnos prema hrani oblikovali su i mirisi i ukusi s planinarenja, iz lova, iz sopstvenog dvorišta. I nije mu lako da izdvoji jedno najčudnije jelo koje je ikad probao.

„Jeo sam svašta… Dok sam se kao klinac bavio planinarenjem, išli smo na preživljavanje u prašumu Perućicu, pa smo jeli zmije i puževe i mravlja jaja, sremuš i brašnjenik, što je jedna divna biljka puna skroba i vitamina. Najbolji je bio jazavac kog smo ispekli u blatu. Ispao je taman kao prasence ispod sača.“

Kaže i da su zmije odlične…

Pročitajte još:

„Što deblji poskok, to bolji roštilj. Samo mora da se pazi da se glava od zmije zakopa jer u žlezdama i zubima i dalje ima otrova. Jednom su lovci iz Italije doneli casu-marzu ili casu-frazigu, to je onaj crvljivi sir sa Sardinije – po njemu gmižu sitni crvići. Iseče se komad i onako sa crvićima metne se na hleb i pojede. Bude malo neobično, pa se posle čovek navikne i divan je. Jeo sam jednom haringu prevrelu u nekoj posebnoj salamuri i, što se mene tiče, sasvim polutrulu. To je bilo grozno i sasvim nejestivo.“

O hrani je video i naučio mnogo i dok je izveštavao o ratnim sukobima, od Bosne, preko Avganistana do Iraka, Ipak, napominje kako ne voli da sebe zove ratnim reporterom.

hrana u ratu
Foto: Privatna arhiva

„Šta uopšte znači ratni reporter? Neko ko ide u rat? Rat je priča, baš kao i poplava i epidemija i kamatne stope i izbori, a posao novinara je da izveštava. Neko zna koliko ima šrafova u motoru aviona MIG-29 ili tenka T-55? Ja ne znam.  Ima knjiga gde to piše, pa pročitam. Neko ko ume da razlikuje topovsku od minobacačke vatre i četu od bataljona, a rov od zemunice? Pa to zna svaki desetar… Ja sam novinar koji je karijeru započeo nekako uz raspad bivše Jugoslavije i sve nakon toga je išlo samo od sebe. Tada je u toku bila najveća priča na svetu i trebalo ju je ispratiti do kraja, a odvijala se svuda okolo…“

Tada je video i šta čine jednostavne sitnice.

Pročitajte još:

„Čovek počne da ceni kad hrane uopšte ima, kad je ukusna i shvati koliko je malo potrebno da se od nečega sasvim nejestivog napravi nešto sasvim jestivo. Dodajte najjednostavnijim stvarima malo i dobićete divotu. Recimo, isecite krompir na komade, metnite ih u pleh, posolite, prelijte maslinovim uljem, dodajte ozgo malo ruzmarina, malo belog luka, malo bibera i zapecite u rerni. Još ako ima nekog sira da se izmrvi i pospe preko… A i ne mora…“, kaže kako je naučio da uvek ima neku malecnu rezervu u kući, za par dana.

Aleksandar Vasović priča i kako glad ne zna za pravu situaciju, niti da li ljudi oko vas ginu.

„Glad je stvar fiziologije i ne može se niko osećati loše zbog toga. Čovek jako voli kad je živ, a glad je dokaz da ste živi. Jeo sam kad sam mogao i ono čega je bilo i uvek sam se trudio da barem probam da to nešto napravim makar malo ukusnijim. Gladan čovek ne može da radi, a onda je njegovo postojanje na mestu takvom-i-takvom sasvim izlišno. Traći vreme i napor.“

hrana u ratu
Foto: Privatna arhiva

Dešavalo se i da mu zalogaj doslovno zastane u grlu zbog situacije u kojoj se našao.

„Pred kraj 1994. hrvatske snage krenu u nastupanje ka Bosanskom Grahovu, a mi se zatekli u nekom selu Kazanci, sad da li su Gornji ili Donji, zaboravio sam. Elem, sklonimo se od artiljerije sa sve vojskom u neki podrum. Dva tenka su nas tukla direktnom vatrom i sve pogađaju u onu kuću ispod koje smo mi u podrumu. Ona vojska sebi i nama poslužila hleb, meso i neko vruće mleko. Odakle im vruće mleko, bog će znati. I kako nagnem lonče da popijem gutljaj, granata lupi, a meni ono mleko grune na nos… Preselo mi sve…“, seća se.

Pamti ipak i najslađe zalogaje sa terena.

„U Ukrajini smo 2004. išli da gledamo kako kod neke Novobogdanovke blizu Melitopolja gori ogromno vojno skladište municije, pa nas jedan deda-šumar pohapsio kao špijune jer smo gledali vojni požar. Odveo nas kući dok nas ne preda miliciji, a onda nam je njegova žena spremila boršč i ništa toliko ukusno nisam pojeo godinama“, priseća se Vasović.

Zato je mnogo puta rekao – čovek može da pije sa kim god, ali može da jede samo sa prijateljem.

„Kad vam neko da hranu ili vas pusti u kujnu, pustio vas je i u sopstveni život.“

Vasović je video i gde je hrana najveći luksuz.

„Tamo gde je nema. Video sam izbegličke logore gde je onaj koji je imao da jede zaista bio bogat. Hrana je bila ozbiljan luksuz u opkoljenom Sarajevu devedesetih. Bila je luksuz i na nekoliko mesta u Avganistanu i Iraku. Nemanje hrane je užasna stvar i, kad je čovek nema, pa ima, nauči da je ceni. Znao sam neke logoraše iz Mauthauzena. Jedan je celog veka posle po džepovima vukao komade hleba. Za svaki slučaj.“

S tako velikim iskustvom pitanje je šta danas Aleksandar Vasović najradije kuva prijateljima i poznancima, a šta za sebe.

„Sebi kuvam paste, salate, supe, lagane paprikaše, a prijateljima stvari koje se kuvaju dugo i pažljivo. Volim da im spremam razne pilave, gulaše, divljač kad ulovim, tako nešto… Kolače ne umem da spremam. Znam da napravim mađarsku slatku pitu sa sirom i tiramisu i to je to…“, kaže za kraj.

„Birtija kod poslednjeg zalogaja“

Aleksandar Vasović je prošle godine sa koleginicom Vesnom Almog za Samizdat B92 objavio zbirku priča „Birtija kod poslednjeg zalogaja“.

„Nisu to klasični recepti, niti je to klasičan kuvar, a tek nije kuvar za početnike. Ko hoće da skuva jela iz knjige, naravno da može jer su svi recepti sasvim upotrebljivi, ali to su zapravo priče o našim životima kroz hranu“, priča Aleksandar, koji je prethodno u izdanju Balkanskog književnog glasnika objavio i dnevnik iz rata o Ukrajini pod nazivm „Slučaj frižidera iz Elenovke.“

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

 

Komentari

Vaš komentar