Posle 44 godine napustio Nemačku i vratio se sa ženom i troje dece: "Ovo je istina - skup život, čekanje kod lekara i deca promenili računicu"

Glavni razlog povratka bio je osećaj pripadnosti. Kadunić kaže da su, kada su sagledali sve prednosti i mane, jednostavno zaključili da žele da se „vrate kući“. Bio je svestan problema u Bosni i Hercegovini, ali je smatrao da postoje i stvari koje ljudi koji tamo žive često uzimaju zdravo za gotovo.

Jedna od najvećih razlika koju je primetio jeste odnos među ljudima. U Sarajevu, kaže, oseća više bliskosti, topline i empatije nego što je imao u Nemačkoj. Posebno mu je važna svakodnevna komunikacija sa komšijama, prodavcima i roditeljima druge dece.

Njegovo troje dece takođe se brzo prilagodilo. Najmlađe dete krenulo je u osnovnu školu, a porodicu je iznenadilo koliko su ih drugi roditelji srdačno prihvatili. Kadunić kaže da takav odnos u Nemačkoj nisu imali.

Ovo mu, inače, nije prvi pokušaj života u Sarajevu. U Bosni i Hercegovini živeo je od 2004. do 2012. godine, ali se tada vratio u Nemačku jer je bio razočaran sporim promenama. Ovoga puta tvrdi da vidi napredak – bolju infrastrukturu, puteve, ulice, digitalizaciju i institucije koje neke svakodnevne poslove čine jednostavnijim.

Istovremeno, njegov utisak je da se situacija u Nemačkoj pogoršala. Kao primer navodi železnicu, koja je nekada bila sinonim za tačnost, dok su kašnjenja vozova danas česta. Ni zdravstveni sistem, prema njegovom iskustvu, više nije ono što mnogi sa Balkana zamišljaju na određene preglede, poput magnetne rezonance ili CT-a, može se čekati mesecima, rekao je za N1.

Važan faktor je i novac. Kadunić smatra da je život u Nemačkoj postao znatno skuplji i da ljudi imaju sve manje novca koji mogu da uštede. Nekadašnje generacije gastarbajtera mogle su od zarade u Nemačkoj da štede i grade kuće u domovini bez kredita. Danas je, kaže, takva računica mnogo teža.

On ne navodi koliko je lično zarađivao niti kolika mu je bila plata. Kao primer razlike u troškovima rada pominje podatak da radnik u nemačkoj industriji kompaniju može koštati oko 49 evra po satu, dok je, prema njegovim rečima, uporediv trošak u Mađarskoj oko 15 evra. Time objašnjava zašto pojedine nemačke kompanije deo proizvodnje sele u zemlje sa nižim troškovima rada.

Kadunić ne tvrdi da je Nemačka pred propadanjem. Naprotiv, smatra da zemlja prolazi kroz veliku ekonomsku i društvenu transformaciju, ali da njen nekadašnji model više ne funkcioniše na isti način. Troškovi energije su viši, industrija je pod pritiskom, a reforme su potrebne i u penzijskom i socijalnom sistemu.

Još jedan faktor koji kod dela ljudi poreklom sa Balkana može da utiče na odluku o povratku jeste jačanje desničarskog AfD-a. Kadunić ne smatra da Nemačka zbog toga postaje fašistička zemlja, ali kaže da političke promene mogu da navedu neke porodice da razmišljaju o tome gde žele da odgajaju decu i kako će njihov život izgledati u budućnosti.

Za njegovu porodicu, međutim, možda je najvažnije upravo iskustvo dece nakon preseljenja. Kadunić kaže da su mu rekli da u Sarajevu osećaju veću slobodu i opušteniju atmosferu.

„Nekako dišu punim plućima“, opisao je njihov život posle povratka.

Primećuje da su rasterećeniji, iako se njihovi roditelji i porodična pravila nisu promenili. Upravo je taj osećaj bio jedan od razloga zbog kojih su odlučili da novi život ponovo grade u Sarajevu.

Za Kadunića računica na kraju nije bila samo finansijska. Nemačka i dalje nudi uređeni sistem, posao i brojne mogućnosti, ali više, kako smatra, nema tako ogromnu prednost u odnosu na život u domovini kao pre nekoliko decenija. Sa druge strane, u Sarajevu porodica dobija ono što im je očigledno postalo važnije – bliskost sa ljudima, osećaj pripadnosti i opušteniji život za decu.