Radoš Bajić: Kad sam odbio da uđem u JUL, izbrisan sam iz struke, bilo mi je zabranjeno da radim deset godina. Slično je i danas

Umetnik, koji je letos, na Festivalu evropskog filma Palić ovenčan nagradom "Aleksandar Lifka" za doprinos evropskoj kinematografiji, igra glavnu rolu u ostvarenju "Čuvar ikone Svetog Đorđa" koje je od 10. septembra u bioskopskoj distribuciji širom Srbije. Osim što igra glavnu ulogu u filmu, kog je režirala Jelena Bajić Jočić, potpisao je i scenario za ovo ostvarenje, koje je inspirisano istinitim događajima.

Naime, radnja filma "Čuvar ikone Svetog Đorđa", čija se svetska premijera desila krajem jula na Palićkom festivalu, smeštena je u zabačeno selo Mala Braina na jugu Srbije. Tu Stanoje, ponosni seljak vezan za pradedovsko ognjište na planini Radan, živi sam sa bolesnim ocem, odolevajući pritiscima bande koja pljačka njegovu šumu i preti da mu otme zemlju. Nakon očeve smrti ostaje potpuno sam. Jedne noći, pokušavajući da se odbrani, puca na siluetu u mraku i otkriva da je usmrtio medveda pod zaštitom države, obeleženog dži-pi-es uređajem. Odjednom, čovek koga sistem godinama nije uspeo da zaštiti postaje osumnjičeni koga isti taj sistem progoni. Dok istražuje slučaj, mlada policijska inspektorka Sonja, koju igra Miona Marković, počinje da preispituje granicu između zakona i pravde...

Novi film, kao i nagrada za doprinos kinematografiji na Paliću glumca, scenaristu i reditelja ponukali su, kako Radoš Bajić ukazuje za Nova.rs, na promišljanje o toj bogatoj karijeri dugoj više od pet decenija:

- Poslednjih tridesetak godina imam komplementaran pristup ovom poslu - ja sam i glumac, i scenarista i reditelj. Nije to zato bih to hteo da budem, već jesam. I prvih nekih godina možete da napravite veoma dobre rezultate, da vam ljudi aplaudiraju i govore kako ste perspektivni… To se desilo i sa mnom. Jer, osim debitantskih nagrada u Nišu, nagrade su me zaobilazile. Nisam lažno neskroman, ali poslednjih 20 godina, što je valjda i normalno, dobio sam sve najrelevantnije i najznačajnije nagrade u srpskoj kulturi. Jedino nisim dobio Sretenjsku nagradu. Vrlo mi je teško zbog toga (smeh). Među tih sijaset priznanja koje sam dobio su uskoprofesionalna, kao što je nagrada za životno delo "Pavle Vuisić", ili ona za vrhunski doprinos srpskoj kulturi. I ova, poslednja "Lifka" spada u te nagrade koje doživljavam kao jedno od najvećih profesionalnih priznanja - ističe Bajić.

Arsenovi stihovi

Naglašava i da "Lifka" ima dobru biografiju, naročito ukoliko se pogleda ko je sve do sada dobio tu nagradu. Među laureatima su, dodaje Bajić, najznačajniji evropski i domaći autori:

- Zato sam, moram da priznam, bio malo iznenađen, naročito s obzirom da je priznanje za doprinos evropskoj kinematografiji. Ja sam se, pogotovo u autorskom smislu, primarno bavio nacionalnim temama. I zato sam tu nagradu shvatio kao potvrdu da smo i mi, koji smo se bavili nacionalnim temama, postali deo evropskog ambijenta. Ne govorim to samo sa stanovišta vrednosti koje tretiramo u svojim delima, već i zbog rezultata koje smo postigli.

Kada se osvrne na život i karijeru, u sećanje priziva jedan stih Arsena Dedića kog naziva, pre svega, pesnikom. Pominje i kako je veliki Igor Mandić Arsena nazvao "pjesnikom povratka":

- Jedan od Arsenovih stihova je: "S kim ću ostati mlad, ako svi ostarite?2 Zašto to pominjem? Pa, ja nemam nikakvo osećanje žala za mladošću. Ako bi mi neko sada rekao da se vratim mesec ili godinu dana unazad, što će možda jednoga dana biti moguće s obzirom na genetski inženjering kojim smo okruženi, i kažem: "Eh, gde mi je ova pamet bila tad" - odbio bih. Uopšte nemam tu vrstu osećanja. Mene zanima današnji dan i onaj sutrašnji. Ali moram da priznam da je tih 50 godina moje karijere prošlo "dlanom o dlan". To je prosto neverovatno - konstatuje umetnik.

Kazuje i kako ima osećaj da "kao da je juče bilo" kada je snimao film "Sarajevski atentat":

- Eh, ja snimam sa 23 godine. Igram u filmu Veljka Bulajića Nedeljka Čabrinovića i bacam bombu na velikog glumca Kristofera Plamera. Na vrunskog glumca bacam bombu i skačem u Miljacku. I tamo me povređuje jedan kaskader, udara me pravim pištoljem u glavu i istoga dana ja završavam u sarajevskoj bolnici... A relativno nedavno sam bio u Sarajevu posle 30 godina i obišao sam grob Šibe Krvavca. I bio sam na mestu odakle sam "bacio bombu".

Vraća mu se u um i da su tu scenu snimali 28. juna, na Vidovdan, što za ono vreme real-socijalizma, nije baš bilo, objašnjava, uobičajeno:

- Kao što je potpuno nejasno da još 1965. godine Žika Mitrović uspeva da snimi "Marš na Drinu"… Iako sam pun digresija, zaista kada se osvrnem na taj profesionalni život - kao da je dlanom o dlan prošao. I kada sve sagledam, vidim da je mnogo toga iza mene. Pa snimio sam toliko filmova, odigrao više od 100 uloga. Tu je i moj autorski rad, a prirodno je da to neko ne poštuje i ne voli - pa zar nije Čarli Čaplin rekao da se u film i u sport svi razumeju? I opstojavanje svih tih dela, koje sam napravio, određuje sudbinu. Ponekad mi se čini da je toliko toga bilo. Zato sebi nekada kažem: "Radoše, možda je zgodan trenutak da okačiš rukavice o klin". Čak sam razmišljao o tome i dok smo snimali film "Čuvar ikone svetog Đorđa". Hvala bogu, ja sam zdrav i nalazim se u mentalnom optimumu - a da li je to u pitanju moj seljački gen ili nešto drugo, ne znam šta, ali tako je. Mislim da još nisam rekao poslednju reč, ali svakako ima refleksije.

Dečja radoznalost

Otuda sećanje glumca, reditelja i scenariste na jedan letošnji trenutak:

- Iako vrlo retko idem, prihvatio da odem u crkvenu portu u jedno selo pored Žabara, kod Velike Plane, na tamošnje duhovno-kulturne svečanosti. I bilo je mnogo sveta. Došli su i seljaci, i intelektualci, puno je bilo dece, omladine, dakle onih različitih socijalnih struktura. A bile su tamo i neke javne ličnosti, čija imena ne želim da pominjem. I bilo mi je neprijatno... Jer, običan narod mi je prilazio non-stop, a neki ljudi iz obezbeđenja su to hteli da spreče. Zabranio sam im da zabranjuju tom narodu da mi prilazi. I fotografisao sam se s ljudima, decom, starijima, ženama, bakama, dekama sat i po vremena. A tim ljudima, koji su eksponirane javne ličnosti - niko nije prišao.

Vraća se Bajić potom na onu svoju pomisao da je možda vreme da okači rukavice o klin:

- Postoji ono staro pravilo da je bolje reći dosta onda kada si najveći. A drugo - moguće je da je stvarno dosta. Mada mi, objektivno, nemamo baš mnogo očuvanih glumaca moje generacije. Tu ima troje-četvoro ljudi. Opet, ne gubim volju, snagu, energiju, čak mi ne nedostaje ni entuzijazam. Još uvek u sebi imam onu dečju radoznalost. Uskoro završavamo snimanje filma "Kuća pored mora", po seriji "Azbuka našeg života", koji takođe režira Jelena Bajić Jočić. Snimali smo letos u Istri, pa u Beogradu, a jednu od uloga u filmu je trebalo da igra Rade Šerbedžija, koji je moj veliki prijatelj. Pre nego što sam mu poslao scenario, rekao mi je: "Čuj stari, ja volim da pročitam ceo scenario, a ne samo svoju ulogu. Bez obzira što su me pritisle godine, ja još uvek imam to…" Dakle, još uvek ima tu dečju radoznalost u sebi i zato i traje. I ja, takođe, imam to u sebi - iskren je naš sagovornik.

No, Radoš Bajić, bez obzira na svu tu energiju, radoznalost upozorava da su se pogoršale stvari u "značajno raspolućenom srpskom društvu".

- Jedno vreme je kultura, naročito kinematografija bila ostavljena po strani. Sada je sve pod totalnim nadzorom države. I zamorno je to postalo. Ja nikada nisam koketirao s nekim. Navešću primer producentske kuće "Contrast Studios", koja postoji više od 20 godina. Za to vreme mi smo uradili dosta, i možda smo jedna od najozbiljnijih producentskih kuća u Srbiji. A danas imate producente koji su, takozvani, pečat producenti. Dakle, imaju pečate u najlon kesama. Delovodni pečat drže u nekom svom regalu i kada se s nekim, ko ima moć, spetljaju, onda kažu - Evo mi smo producenti. A drugo, upliv države u to ko će snimati i šta će se snimati je toliko veliki da već posustajem. Nije da više nemam snage, ali dođe mi da kažem - Evo vam, snimajte. Radite samo vi i niko drugi.

Mirkovićev poziv

A to što, kako naglašava, nikada nije želeo da "očijuka" s vlašću, s političarima obrazlaže jednim primerom iz sopstvenog života:

- Možda nije toliko poznato, ali ja sam 1996. godine dobio poziv s najvišeg mesta u državi. Zvao me je general Stevan Mirković, osnivač Jugoslovenske levice da dođem u CK Srbije. Bio sam tada mlad, visok, lep, oženjen, imao dvoje dece. Dakle, bez mrlja. I na sastanku mi je Mirković rekao: "Druže Radoše, na najvišem vrhu je odlučeno da vi postanete član JUL-a. I to direkcije JUL-a u osnivanju". Na to sam mu uzvratio da se "zahvaljujem na časti", ali da mi dopusti da razmislim dan-dva, iako sam odmah znao da to neću prihvatiti. I posle dva dana sam mu javio da ne želim da prihvatim funkciju. Nakon toga, istog momenta bio sam i bukvalno izbrisan sa svih mogućih spiskova. A trebalo je tada da igram veliku ulogu u jednoj televizijskoj seriji koju je režirao Aca Đorđević. Zove me Đorđević posle nekog vremena i pita me: "Šta si to uradio?" Znate, ja sam deset godina bio, praktično, van struke, bilo mi je zabranjeno da radim. Dešavalo se to od 1996. do 2026. a nešto slično se događa i danas - zaključuje Radoš Bajić.