Ovo zanimanje je nekada postojalo u gotovo svakoj velikoj zgradi u Beogradu: Danas ga se malo ko seća

Sve su to stvari koje stanari podrazumevaju. A još je lakše kada postoji jedna osoba kojoj mogu da pokucaju na vrata čim nešto krene po zlu.

Danas bi ta uloga možda podsećala na kombinaciju upravnika, domara i majstora za hitne intervencije. Nekada je, međutim, postojalo posebno zanimanje – nastojnik zgrade.

Nije bio predsednik kućnog saveta niti današnji profesionalni upravnik. Nastojnik je bio čovek koji je živeo u zgradi o kojoj se brinuo i kome su stanari prijavljivali gotovo svaki problem koji je imao veze sa zajedničkim prostorijama, instalacijama i kućnim redom.

Za taj posao dobijao je platu iz budžeta kućnog saveta, ali se od njega očekivalo mnogo.

Prema Odluci o nastojničkoj službi iz 1968. godine, koja se odnosila na stambene zgrade u društvenoj svojini na području gradskih opština, njegov posao bio je veoma široko definisan.

„Zadatak nastojnika zgrade jeste da se neposredno stara o ispravnosti zgrade kao celine, o ispravnosti i pravilnom korišćenju zajedničkih delova i prostorija, instalacija, uređaja i zemljišta koje pripada zgradi i da obavlja druge dužnosti u vezi sa održavanjem čistoće, kućnih uređaja i kućnog reda“, stajalo je u Odluci.

Drugim rečima, nastojnik je trebalo da zna gotovo sve što se događa u zgradi i da reaguje kada nešto nije kako treba.

U velikim zgradama ipak nije mogao baš sve sam. Odluka je predviđala da se poslovi čišćenja posebno organizuju tamo gde je obim posla bio prevelik za jednog čoveka.

Jedan čovek za celu zgradu

Zgrada sa 100 ili više stanova morala je da ima nastojnika zaposlenog puno radno vreme. Ako je zgrada bila manja, isti čovek mogao je da bude zadužen za više objekata.

Skupština stanara mogla je te poslove, zajedno sa održavanjem čistoće, da poveri i stambenom preduzeću, a odnosi su uređivani posebnim ugovorom.

Propisi su išli toliko daleko da je u većim zgradama postojala mogućnost da nastojnik dobije i stan u objektu o kojem se brine.

Na papiru je sistem delovao logično. Stanari su imali čoveka koji je stalno bio tu, poznavao zgradu i mogao brzo da reaguje.

U praksi je, međutim, nastajao drugi problem – gotovo sve se prelamalo preko jednog čoveka.

Nastojnici su počeli da se organizuju i bune protiv uslova rada. Gradske vlasti, međutim, nisu bile spremne da prihvate da je problem u samom sistemu.

U propagandnom listu „Novosti za stanare“ kao primer je predstavljen „skromni Nikola“, nastojnik zgrada od broja 86 do 92 u tadašnjoj Ulici 29. novembra, današnjem Bulevaru despota Stefana.

Nikola je pričao da je pre prelaska pod nadležnost kućnog saveta radio u Gradskom stambenom preduzeću.

„Plata od 67.850 starih dinara koju sam imao u Gradskom stambenom preduzeću ostala mi je i kod kućnog saveta, ali je povećana za 10.000 starih dinara. Ovu platu imam već četiri godine i ne mogu reći da sam nezadovoljan mada sve troškove stanovanja plaćam kao i ostali stanari“, govorio je.

Imao je pravo na godišnji odmor i formalno radno vreme od osam sati dnevno.

Ali posao nastojnika teško je mogao da se završi posle osam sati.

„Stanari ne vode računa o mom radnom vremenu i zovu me za svaku sitnicu. Ja sam navikao na njih pa mi to ne pada teško“, pričao je Nikola.

Izdržavao je suprugu i dvoje dece, pa je radio i dodatni posao. Za to je morao da dobije odobrenje, uz uslov da dodatni angažman ne utiče na njegove obaveze nastojnika.

Postojala je čak mogućnost da stanari za njega izdvajaju dodatnih 500 dinara, ali je Nikola, prema tadašnjem tekstu, tu mogućnost odbio.

„Protiv odluke mogu da se bune samo loši nastojnici“

Nikolina priča nije objavljena slučajno.

Njegova uloga bila je da posluži kao dokaz da problem navodno nije u Odluci o nastojničkoj službi, već u pojedincima koji se protiv nje bune.

„Smatram da je ova odluka potpuno ispravna i ne vidim šta bi to nastojnicima trebalo da smeta. Dobili smo prava koja nismo imali i protiv ove odluke mogu da se bune, verujem, samo loši nastojnici. Ne vidim razloga ni za bojazan ako nastojnici rade u organizaciji kućnih saveta, jer ako je on dobar ni kućni savet ne može da bude loš prema njemu“, govorio je Nikola.

Nakon njegove izjave u tekstu je posebno istaknut zaključak:

„Prema tome, znači, da gužva oko nastojnika nije izazvana pogrešnom odlukom, kako to u Udruženju smatraju, već da su pojedini problemi koji su nastali isključivo problemi samih nastojnika i njihovog rada.“

Tako je jedan čovek, koji je praktično morao da bude dostupan stanarima gotovo u svakom trenutku, poslužio kao argument da je sistem dobro postavljen i da su za nezadovoljstvo odgovorni sami nastojnici.

Danas je ovo zanimanje gotovo potpuno nestalo iz svakodnevnog govora, ali njegova logika nije sasvim iščezla. I dalje postoje upravnici zgrada, domari, servisi za održavanje i ljudi koje stanari zovu kada pukne cev, stane lift ili se pojavi problem u zajedničkim prostorijama.

Razlika je u tome što je nekada gotovo sva ta odgovornost mogla da stane na leđa jednog čoveka koji je živeo nekoliko vrata dalje.

Izvor: Kaldrma