Selektore, nadamo se da je bila samo loša gluma

O čemu se radi?

Reprezentativke Srbije su prilikom prijema nakon što su se iz Istanbula vratile sa bronzom oko vrata otišle na prijem kod Vučića, ali je opšti utisak da nisu bile baš presrećne (blago rečeno) što se nalaze tamo, što bi nekom posmatraču sa strane samo po sebi bilo čudno, jer je u pitanju nešto što bi trebalo da predstavlja veliku čast i priznanje za postignute uspehe na sportskom terenu.

U međuvremenu, Vlada Srbije donela je odluku da za taj uspeh svaka igračica, uz Zorana Terzića, dobije novčanu nagradu od 10.000 evra.

Ili je taj novac bar trebalo da bude podeljen kao nagrada - mada, nakon Terzićevih reči, nije pogrešno steći i nešto drugačiji povod za tu odluku.

Naime, gostujući u emisiji 3D na televiziji Insajder, Terzić je rekao, između ostalog, poručio:

"Moje igračice, videlo se to po izrazima lica, da nisu bile, pa ajde da kažem, sretne što su tamo. Da je bilo koja od njih došla i rekla: 'Ovako, ja neću da idem tamo. Ja hoću da vratim ovaj novac što dobijamo za treće mesto i neću da idem tamo. Ja bih rekao: 'Svaka ti čast, dođi da te poljubim'."

Jasno je da je Terzić tu nastupio sa ciljem da "spusti tenzije", ali je nenadano priču usmerio na problem mnogo ozbiljnije prirode.

No, pre nego što pređemo konkrento na taj problem, moramo da razumemo za šta se konkretno dobija taj novac, tih 10.000 evra.

Reprezentativke Srbije su odlučile da leto, umesto odmarajući se pred novu klupsku sezonu, provedu trenirajući, igrajući pripremne utakmice, potom na samim pripremama, i na kraju putujući prvo u Češku i Brno, potom u Tursku i Istanbul.

Neke od njih su prekinule odmor kako bi pomogle saigračicama, iako su praktično okončale reprezentaivnu priču, poput Mine Popović. Imamo i slučaj Ljubice Milojević, koja je smogla snage da se, nakon neviđenih problema sa povredama, ne samo uzdigne toliko da zasluži poziv, već i zablista kad je bilo najvažnije i praktično svojim servisima slomi otpor Poljske u borbi za treće mesto.

Imamo, nažalost, i primer Minje Osmajić, koja je doživela povredu pred meč sa Hrvatskom, zbog koje joj sledi duža pauza.

Svaka od njih je odlučila da vreme provede odvojena od svoje porodice, igrajući iz samo i isključivo ljubavi prema zemlji čiju zastavu i grb nose na dresu.

I devojke su odigrale fantastično, maksimalno požrtvovano, do polufinala protiv moćne Turske izgubile samo dva seta uz 21 dobijen, da bi protiv Poljske, ako izuzmemo treći set i blagi pad koji je potrajao nekoliko minuta, odigrale možda i najzreliji meč na turniru i sa 3:1 stigle do šeste uzastopne medalje na smotrama najboljih selekcija Starog kontinenta.

Tih 10.000 evra trebalo je da bude tek mali znak zahvalnosti zbog uloženih truda, znoja i napora reprezentativkama Srbije, te zbog postignutog uspeha.

No, Terzićeve reči upućuju na nešto mnogo ozbiljnije.

Zašto?

Pa, kakve veze imaju predsednički prijem i 10.000 evra nagrade za osvojenu bronzu?

Nikakve. Bar ne bi smelo da ih bude.

Novac je dodeljen zato što su reprezentativke Srbije osvojile medalju. Tačka. Nisu ga dobile za osmeh, rukovanje, fotografiju, aplauz ili dolazak u Predsedništvo. I nije to novac koji Aleksandar Vučić, Vlada Srbije ili bilo ko iz vlasti deli iz sopstvenog džepa. To je novac građana Srbije, novac poreskih obveznika, i zato je još opasnije kada se u javnosti stvara bilo kakva veza između tog novca i političke poslušnosti.

Jer, šta onda zapravo znači Terzićev primer? Da bi reprezentativka koja ne želi da ode na prijem trebalo da vrati 10.000 evra koje je zaradila osvajanjem medalje?

Zašto? Zato što nije htela da ode kod predsednika?

Ako je to zaista bila poenta, onda više ne pričamo o prijemu, neprijatnoj atmosferi ili tome da li su devojke bile srećne pred kamerama. Pričamo o nečemu mnogo ozbiljnijem – o tome da li se novac građana Srbije, namenjen nagrađivanju sportskog rezultata, uopšte sme dovoditi u vezu sa odnosom sportista prema političkoj vlasti.

A to je granica preko koje se ne bi smelo preći.

Jer reprezentativka može da osvoji bronzu i da bude nagrađena za bronzu. Može da ode na prijem, a može i da ne ode. Može da bude oduševljena predsednikom, može da bude ravnodušna, može i da se ne slaže sa njegovom politikom. Sve to je potpuno odvojeno od onoga što je uradila na terenu.

Možda je Zoran Terzić samo nespretno formulirao ono što je želeo da kaže. Možda je pokušao da objasni atmosferu u reprezentaciji, pa otišao korak predaleko. Ali onda je red da kaže da je pogrešno shvaćen.

Jer ako nije pogrešno shvaćen, onda više nije tema zašto odbojkašice nisu delovale srećno na prijemu.

Onda je tema mnogo neprijatnija: da li se od reprezentativki, pored medalje za Srbiju, očekuje i politička zahvalnost onima koji su ih za tu medalju nagradili novcem svih građana? Ili, mnogo direktnije, da li su novčane nagrade uslovljene podrškom podobnim političkim strukturama, dok za one koji se ne klanjaju liku i delu aktuelnog režima nema ni dinara?

E, ako je to poruka koju je Terzić želeo da pošalje – onda je to problem. I to mnogo veći od nekoliko loših izraza lica na jednom prijemu.