Otišla sam u šumu kod Valjeva samo da bih probala puževe: Zbog ponašanja osoblja htela sam da ustanem i odem, a evo šta su mi poslužili

Zdravo, ja sam Jazavitza, hranobloger sa Instagrama. Do skora sam delila mesta na koja vredi (ili ne vredi) otići i jesti, samo na instagramu, sad delim i sa vama.

Nikad ranije nisam probala puževe, u Parizu sam ih preskočila, tako da sam čekala priliku da ispravim grešku. Put je bio lak, društvo super, i stigli smo do restorančica.

Nema sedenja unutra, sve je napolju, pod nadstrešnicama i krošnjama drveća, uz reku ili iznad nje.

Prvo što iskače na svakog gosta je poprilično neprijatno ophođenje osoblja.

Svako pitanje koje smo postavili je bilo kao da vređamo ljude.

Može li da se jede za stolovima (burićima) uz reku?

Mogu li da dobijem led u soku?

Od čega je ovo slatko koje ide uz kafu?

Kako se pravilno jedu puževi?

Kao da ređam uvredu za uvredom, skoro svaki odgovor je dolazio nevoljno, sa stavom, i uz puhtanje ili prevrtanje očima. Evo, ne znam, maltene kao da im je teret što smo došli da jedemo baš tu.

Pritom, da se razumemo, ja sam uvek nasmejana, prijatna, neki tvrde čak i šarmantna, a moje društvo su fini ljudi, kulturni - nismo banda raskalašna koja rastura restorane i pravi probleme.

Baš mi nisu bili jasni. I da je trebalo da jedem BILO ŠTA drugo, ustala bih i otišla suočena sa ovakvim ponašanjem.

Vlasnik, gazdarica, jedna konobarica - baš kao da je uslov za rad ovde - biti nadrndan. Samo jedna mlađa konobarica je bila fina sa nama, čak smo joj izmamili i osmeh.

Sve ovo vam pričam, iz dva razloga - ako odlučite da odete, da budete spremni, i drugo, da ovom jednom prilikom odvojim uslugu od samog jela.

A jelo se…

Kažu moje kafopije koje su išle, da je kafa vrhunska, sa debelim kajmakom na vrhu, i odličnim slatkim od limuna i narandže. Od sokova nam se dopalo što imaju domaće, pa smo pili višnju kakvu inače samo mame umeju da spreme.

Društvo nije bilo avanturistički nastrojeno, pa su naručili porčetu i pitu od jabuka.

Porčeta… kako bih vam rekla… nije baš da je neko iskustvo. Meso, rolovano, ništa specijalno, eto, postoji.

Pitica je bila fina, mada meni fali malo limuna i cimeta da bi bila sjajna.

Ali puževi… e, dobro je da sam zbog njih došla.

Puževi Burginjon (bourguignon)

Ovako spremljeni, puževi se u suštini napune puterom, belim lukom i peršunom i tek onda smeštaju u rernu.

Oduševilo me je što su servirani na pravom tanjiru za puževe - sa udubljenjima za svaku kućicu, sa hvataljkicama i specijalnim viljuškama - savršeno po PS-u.

Porcija košta 1200 dinara, dobija se 12 puževa i tostirani, vruć, crni hleb.

Hvataljkicama se uhvati kućica, okrene nad hlebom da iscure začini i puter, pa se puž izvuče posebnom viljuskicom sa dva paoka,da se sve zajedno uzme u jednom zalogaju

Očekivala sam nešto sasvim drugo od ukusa. Očekivala sam zemljaste arome, očekivala sam da bude ljigavo. Sreća pa nisam bila u pravu.

Preovladavaju naravno peršun i beli luk, ali sam puž je kao slankasta pečurka lisičarka ukusom i teksturom. Mekan, malčice samo gumast pod zubima. Neki kažu da je pomalo kao pileći batak.

Ali kombinacija svega zajedno je predivna.

Kad smo završili sa jelom, videli smo da su svi drugi stolovi naručili malina frape, pa smo naručili i mi.

Divno osveženje za vreo dan. Sišli smo i seli pored rečice, i pili svoje kiselkasto slatke frapee koji su prosto zaleđena blendana malina sa velikom kuglom sladoleda od vanile. I preukusni su.

Bez sve šale i uprkos nevoljnoj usluzi, drago mi je da sam došla i konačno probala puževe, i da nisu razočarali. I verovatno ću ponovo svaki put kad sam u prolazu.

Jeste bili, probali?

Da li biste mi preporučili još neko mesto koje ima zanimljiva jela? Neobične namirnice?