Lučijano Roso: Beograd je grad koji obožavam

Piše: Milica Pavlović

“Vladajući sjajno brojnim scenskim disciplinama, Roso razvija posebnu interpretaciju i pokret, muzikalnost i humor, primenjujući niz tehnika sinhronizacije, pantomime i igre. To je siguran put ka ranjivosti i najdubljim osećanjima umetnika, ali i poziv da ga pratite u njegovim drskim i hirovitim promenama likova i raspoloženja u komplikovanom svetu koji sve više zavisi od tehnologije i društvenih mreža. Komičan i dirljiv, ovaj umetnik nas vodi u neobični univerzum čije tajne samo on poznaje”.

Tako je čuveni pariski dnevnik “Le mond” pisao o komadu koji će ovdašnja publika moći da vidi na predstojećem Beogradskom festivalu igre. Festival, 23. po redu, odvijaće se od 13. marta do 8. aprila pod sloganom “Budi igra koju želiš da vidiš” a publici u Beogradu, Subotici i Novom Sadu predstaviće se 15 kompanija iz 12 zemalja, sa 25 novih koreografskih postavki.

Jedna od njih jeste i predstava “Apocalipsink_2” čiju kreaciju i režiju, uz Mariju Sakone, potpisuje umetnik iz Buenos Ajresa Lučijano Roso.

Akumulirajući milione pregleda na društvenim mrežama, Lučijano Roso sasvim prirodno prelazi u digitalni svet kako bi stigao do publike. Igrač oživljava brojne karaktere, pomerajući do krajnjih granica scenska umeća poput lip-sinka i pantomime. Vodi publiku na ekstravagantno putovanje svojom solo predstavom čija je prva verzija nastala tokom pandemije kako bi ponudila drugačiji ugao posmatranja izolacije i kreativnosti, prikazujući savremeni svet u formi karikature. Roso briljantno igra četrdesetak ludih i duhovitih likova koji ga prate u samoći njegovog stana. Uz neverovatnu elastičnost, telo prati sve njegove talente: igru, klovnovske veštine, pantomimu, muziku i lip-sink. Tako nastaje jedinstvena, zadivljujuća i urnebesna predstava o brojnim načinima da se izbegne dosada.

Lučijano Roso je igrač, glumac, reditelj i koreograf koji je izučavao balet i savremenu igru, afričke plesove, džez i hip-hop, ali i učio uz brojne autoritete iz sveta glume i muzike. Usavršavao je svoj glas sa Magdalenom Freitas, Albertom Alonsom i Tomom Vijanom, a perkusije sa Santjagom Albinom, Gabrijelom Spilerom i Marijom Zopi. Bio je angažovan u Kompaniji Nandayure pod vođstvom Analije Gonzales, kao igrač, glumac i koreograf. Postaje deo slavne perkusionističke grupe “El Choque Urbano” 2001. i s njom je nastupio u značajnim produkcijama i tokom tri godine gostovao širom Argentine, Perua, Brazila, Urugvaja, Paragvaja, Kolumbije, Paname, Kostarike, Nikaragve i Gvatemale. Sa ovim sastavom nastupao je i u Holandiji, Južnoj Koreji i Siriji. Tokom 2009. godine postao je deo perkusionističkog komada „Urraka”, a zatim i poznate trupe u istoimenom komadu fizičkog teatra „Un Poyo Rojo”. Ujedno, to je i komad koji je gostovao 2020. godine na Beogradskom festivalu igre uprkos lokdaunu koji je bio na snazi u celoj Evropi.

Roso se vraća na Beogradski festival igre s novim komadom “Apocalipsink_2” koji će biti izveden 31. marta u Ložionici o kom i govori u razgovoru za Nova.rs.

Publika širom sveta poznaje vas po izuzetnoj fizičkoj ekspresivnosti i humoru koji ne zavisi od reči. Kako biste, na najjednostavniji način, objasnili šta vas pokreće na sceni?

- Oduvek sam bio veoma nemiran, još od detinjstva. Moje telo je oduvek bilo moj način izražavanja. Mislim da se kroz pokret i mimiku mogu izraziti neverovatne stvari, jer je to univerzalni jezik. Tako je u mojoj karijeri telo postalo moj način pripovedanja na sceni.

Predstava “Apocalipsync” nastala je u vreme globalne izolacije, doživela nekoliko transformacija, i sve do danas živi intenzivan život na međunarodnim festivalima. Zašto mislite da se publika i dalje prepoznaje u ovoj priči?

- Mislim da sada, kada postoji vremenska distanca od tog perioda, svi možemo da sagledamo situaciju iz drugačije perspektive. Za mene je ova predstava način da zalečim to vreme koje smo svi, na ovaj ili onaj način, doživeli kao suludo. Ova predstava je oda kreativnosti koja mi je mnogo pomogla da prođem kroz taj period, i mislim da svako ko je gleda može u njoj da prepozna deo sebe.

Na sceni ste sami, a ipak stvarate čitavu galeriju likova - kroz telo, lice, pokret i lip-sink. Kako izgleda proces stvaranja tih likova i gde povlačite granicu između igre, glume i performansa?

- Godinama sam želeo da napravim solo predstavu koja bi mi dala slobodu da moje telo ispriča priču. Taj trenutak sam pronašao tokom pandemije 2020. godine, kada sam se našao sam sa sobom. Likovi su se pojavljivali spontano, kroz improvizacije sa audio-snimcima glasova, zvukova, šumova, pa čak i životinja. Ne postoji jasna granica između glume, igre i performansa. Za mene je to jednostavno igra u kojoj uživam i koja poziva publiku da se zabavi i igra zajedno sa mnom.

Humor je snažno prisutan u vašem radu, ali često otvara ozbiljna, univerzalna pitanja. Koliko vam je važno da publika istovremeno i smeje i razmišlja?

- Verujem da je smeh neophodan, baš kao i stalno preispitivanje o životu. Humor vidim kao prijatan i pošten način da se osvrnemo na ozbiljne teme, čak i dok se smejemo. To je način da „prevarimo“ svoj um i svoju svakodnevicu.

“Apocalipsink” je veoma dobro primljen na međunarodnim festivalima i kod veoma različite publike. Primećujete li razlike u reakcijama publike u različitim zemljama ili je smeh zaista univerzalan jezik?

- Predstava je 100 odsto fizički teatar, ali ja koristim audio-snimke glasova i pesama na različitim jezicima. Polazeći od ideje da je smeh univerzalan, prilagodio sam predstavu, pa tako postoje četiri verzije na četiri jezika: engleskom, francuskom, španskom i italijanskom. To sam uradio kako bi komad imao širi domet, da bi više ljudi moglo da uživa i da bih mogao da doprem do šire publike. Reakcije publike su veoma slične, jer je to priča koja nas sve duboko dotiče.

Beogradska publika pamti vas iz predstave “Un Poyo Rojo”, ali i iz prve verzije komada “Apokalipsink”, izvedene baš usred pandemije, davne 2020. godine. Kako doživljavate povratak na Beogradski festival igre i šta vam znači kontinuitet susreta sa istom publikom?

- Beograd je grad koji obožavam! Volim ideju da istoj publici mogu da pokažem različite projekte, jer to stvara kontinuitet i omogućava mi da izgradim snažnu vezu sa ljudima. Radujem se i srećan sam što mogu ponovo da ponovo dođem u ovaj divan grad i podelim novu verziju komada sa festivalskom publikom. Prošli put smo se zajedno smejali i plakali… tako da sam siguran da je još jedno nezaboravno veče pred nama!

Vaš rad često briše granice između „visoke umetnosti“ i popularne kulture. Da li to vidite kao put da savremena umetnička igra dopre do nove, šire publike?

- Zaista uživam u spajanju suprotnosti. Verujem da je to način da se premoste razlike, ali i da se prepoznamo u svojoj celovitosti kao kompleksna ljudska bića. Volim da mislim o umetnosti kao o mostu koji povezuje krajnosti. Uostalom, verujem da je to prava dužnost umetnika: da pronađe tu osu povezivanja koja nas ujedinjuje i da se pobrine da niko ne bude isključen iz tog iskustva.

Kada publika napusti pozorište nakon vaše predstave, šta biste voleli da ponese sa sobom - emociju, energiju, pitanje ili jednostavno dobar osećaj?

- Mešavinu svega toga, ali pre svega - smeh. Jer smeh je zdrav. A postići to sa tako osetljivom temom i u ovom našem vremenu koje je iznova ponudilo jezive izazove - nije lak zadatak. Predstava je i poziv na razmišljanje, na uviđanje koliko je život predivan, na ponovno igranje, stvaranje i dopuštanje sebi da budemo ono što jesmo. Da ne mislimo o tome kako nas neko doživljava, već da budemo slobodni i srećni. Zahvalan sam Beogradskom festivalu igre, toj fantastičnoj, a nadasve hrabroj platformi slobodnih i kreativnih glasova iz celog sveta!