"Živimo u društvu gde se promovišu prostota, kič i nacionalistički šund": Ana Ristović, pesnikinja i dobitnica nagrade “Vasko Popa”

Izuzetno sam počastvovana što sam dobila ovu nagradu, ona je jedna od retkih, ako ne i jedina koja nosi ime nekog našeg modernog pesnika, kaže u intervjuu za naše novine poznata beogradska pesnikinja Ana Ristović, ovogodišnji laureat nagrade “Vasko Popa” za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku. Ana Ristović je dobitnica mnogih književnih nagrada, između ostalog: „Brankove nagrade“, "Desanka Maksimović", „Branko Miljković“, „Milica Stojadinović Srpkinja“, nemačke nagrade „Hubert Burda Preis“ za mladu evropsku poeziju, kao i „Disove nagrade“ za pesnički opus. Njene pesme su prevođene na brojne jezike i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija.

Zašto vam je važan Vasko Popa?

- Vasko Popa je svojevremeno doneo revoluciju u pesnički jezik i motive stvorivši jedan samosvojan, poseban svet, zapravo pesnički kosmos. Prvi put sam se sa njegovim pesmama srela kao i mnogi u srednjoj školi, a što je s godinama više čitam, to mi se više čini da je Popin pesnički svet zapravo opevao neprestanu borbu za odbranu bitka, ljubavi, čoveštva. Njena univerzalnost je i ta da su istorijski trenutak i geografska tačka na kojoj se čita, bez obzira na vreme i prostor, uvek isti. Nažalost i danas živimo na nekom “nepočin-polju”, neprestano na ivici “zeva nad zevovima”, i prečesto smo zagledani u vlastite ambise, zaboravljajući na ono “daleko u nama”. Popina poezija bi trebalo zapravo neprestano da se iznova čita, da bi se čovek podsetio na mnoga pitanja, i pokušao da nađe nove odgovore. Kako je ne voleti?

Kažete u svojoj nagrađenoj pesničkoj zbirci “Tu” da knjige treba čitati sporo da bi se opazila punoća sveta, ali i njegova praznina. Stiče se utisak da jako malo ljudi danas nalazi vremena uopšte za čitanje.

- Danas živimo u vreme sveopšteg ubrzanja, tehnologija koju koristimo navodno nam služi da bi nam sačuvala slobodno vreme, da bi nam skratila puteve dolaženja do informacija, stvari, različitih rešenja... a čini se da vremena imamo sve manje. To je veliki paradoks današnjice. Pojedinac je zapravo razapet između stotine mogućnosti, a sve manje može da sedi na miru. Paskal je jednom prilikom zapisao da svi problemi čovečanstva porizlaze iz ”nesposobnosti čoveka da sedi na miru sedi u sobi nasamo”. Tako je i sa čitanjem. Čitati sporo, smireno, predajući se napisanom i razmišljati o pročitanom – trebalo bi da bude način povratka samom sebi i onom suštinskom u nama. To bi trebalo da bude zadatak, neka vrsta higijene duha.

Zanimljivo je da ste sami crtali crteže u svojoj zbirci. To znači da ste talentovani za još jednu vrstu umetnosti.

- Crtala sam mnogo kao dete i kasnije, dok sam studirala. Potom sam taj svoj talenat zapostavila, a na neko vreme sam mu se vratila pišući ovu zbirku, kada se u meni ponovo probudila i želja za crtanjem, tako da sam nekih šesnaest pesama propratila crtežima. I ja sam kao i većina – razapeta između različitih svakodnevnih obaveza, osim pisanja, rada u školi, bavim se intenzivno i prevođenjem, tako da ću svakako težiti tome da ponovo ugrabim neki trenutak i vratim se crtanju. Ono je drugačija vrsta plovidbe od pisanja.

Da li smatrate da se pesnički stil razvija s vremenom, i ako da, kako se vaš menjao tokom godina?

- Postoji nešto što je svojstveno prvim pesničkim zbirkama a to je razbokorenost pesničkog stiha, jer mlad pesnik često želi da što više toga smesti u pesmu. Čini mu se da je svaka emocija, svaka misao vredna pretakanja u stih. Kasnije nekako prirodno teži jednostavnosti i izoštravanju pesničkog stiha i stila. U tom smislu se menjao i moj pesnički stil još od ,,Snovidne vode” (1994). Ali ono što je, čini mi se, ostalo kao neka stalnica jeste moja sklonost da za svet svakodnevice, onog viđenog, posežem kao za inspiracijom.

Da li su društvene mreže nešto promenile kada je popularnost poezije u pitanju?

- Društvene mreže su svakako doprinele njenoj popularnosti među čitaocima koji inače vole poeziju, dovoljno je da na instagramu ili fejsbuku pročitate neku zanimljivu pesmu, pogledate video ili neki zanimljiv zapis, stih, i to će vas podstaći i da potražite knjigu. Ne vidim u društvenim mrežama ništa loše, i mislim da ih dosta pesnika, posebno onih mlađe generacije, koristi uspešno za promovisanje svoje poezije. Zahvaljujući internetu poezija danas putuje brže do svojih čitalaca, ali internet je samo okidač, jer ništa ne može zameniti listanje pesničke zbirke.

Kakva je savremena srpska poezija? Zadovoljni ste kvalitetom? Izdvojili biste nekog?

- Naša savremena poezija je veoma raznolika i bogata, možemo se s pravom podičiti izuzetnim pesnicima različitih generacija. Ne postoji nikakav određen trend, više bih rekla da postoji kvalitetno višeglasje i raznoglasje. Iako ima dosta pesnika koji su počeli da pišu prozu i okrenuli se (i) romanu kao književnoj formi, čini mi se da nam je poezija, što se tiče kvaliteta, trenutno u mnogo boljoj situaciji. Izdvojila bih brojna imena, a bojim se da nekoga ne izostavim, tu su Enes Halilović, Petar Matović, Petar Miloradović, Dejan Aleksić, Danica Vukićević, Milena Marković, Jasmina Topić, Radmila Lazić, Jelena Lengold, Tanja Stupar Trifunović, Tomislav Marinković, Dragoslav Dedović, Nenad Jovanović, Dragana Mladenović, Rade Tanasijević, Đorđe Kuburić... Ovde sam navela samo neke pripadnike srednje generacije kao i žive pesnike, imamo i sjajne mlade pesnike, Mariju Dragnić, Srđana Gagića, Ognjena Obradovića, Katarinu Pantović, Radmilu Petrović, Bojana Vasića ... evo, sad sam nekog sigurno nenamerno izostavila.

Vi ste poznati i kao prevodilac sa slovenačkog jezika, preveli ste brojne knjige. Otkud slovenački?

- Sedam godina sam živela u Ljubljani, i tamo sam naučila slovenački jezik, najpre preko knjiga, a potom i komunikacije sa drugim ljudima. Potom je taj jezik postao na neki način moj drugi jezik, i trenutak kada sam na njemu počela da sanjam bio je trenutak kada sam ga zaista usvojila. Kada vaša podsvest progovori na drugom jeziku, to znači da ste izgubili strah da ćete zaboraviti svoj maternji jezik, i tek tada može da počne prava plovidba na drugom. Od tada sam prevela sa slovenačkog više od 50 knjiga savremene proze, poezije i esejistike, i ne stajem.

Kako gledate na dešavanja u zemlji i u svetu u poslednje vreme, koliko uopšte želite da pratite dnevnu politiku ili se radije sklanjate?

- “Mi smo deca epohe, epoha je politička. Sva tvoja, naša, vaša Dnevna pitanja, noćna pitanja, politička su pitanja. Hteo ne hteo. Tvoji geni imaju političku prošlost. Koža političku nijansu, Oči politički aspekt. Ono o čemu govoriš ima odjek, Ono o čemu ćutiš ima smisao, Ovako ili onako politički”, mudro kaže poljska pesnikinja Vislava Šimborska u svojoj pesmi ”Deca epohe”. Može li čovek od toga da se sklanja? Ne, i ne treba. Objavljivanje pesničke zbirke je takođe politički, subverzivan čin. Zadatak pesnika je da kritički posmatra svet i da ga komentariše. Živimo u grozno vreme, u zemlji u kojoj su devastirane i urušene mnoge vrednosti, u svetu Potemkinovih sela i šarenih laža, u korumpiranom društvu gde se promovišu prostota, kič, nacionalistički šund, medijske malverzacije i u svetu koji nam iz dana u dan potvrđuje da smo zapravo jedna od brojnih kolonija, jer kolonizacija je odavno izvršena i sada samo trpimo njene posledice.

U vašoj pesmi “Oko nule” često se ironično pominje rečenica “nezavisne (smo) žene”. Kakva ste vi žena?

- Sa nezavisnošću je kao i sa slobodom – apsolutna sloboda je nemoguća, pa tako je i sa nezavisnošću, jer uvek, hteli to ili ne, zavisite od nečeg. Kakva sam žena? Ona koja teži nezavisnosti.

Bonus video: Ljubivoje Ršumović recituje pesmu "Domovina se brani lepotom"