"Žika nas je naučio na bol, istinu i teške, krvave suze": Predstavljena knjiga o filmskom opusu Živojina Pavlovića

Predstavljanje knjige održano je u MTS dvorani, a o slavnom umetniku su govorili njegovi prijatelji Rade Šerbedžija, Miša Radivojević, Darko Bajić, Goran Gocić i sin Nenad Pavlović.

U pitanju je zbornik tekstova u izdanju Internacionalnog festivala filmske režije u Leskovcu – LIFFE (nagrada na ovoj manifestaciji nosi ime Živojina Žika Pavlovića) i Leskovačkog kulturnog centra. Tekstove su pisali Pavlovićevi studenti: Darko Bajić, Milena Marković, Slobodan Šijan, saradnici Nebojša Pajkić, Goran Milašinović, Stole Popov, glumci Rade Šerbedžija, Dragan Nikolić, Svetozar Cvetković i kolege Puriša Đorđević, Miša Radivojević, Rajko Grlić.Knjiga "Kino-poeta velikog crnila" ilustrovana je do sada neobjavljenim Pavlovićevim crtežima i fotografijama. Autor uvodnog eseja i glavni urednik izdanja je Goran Gocić.Rade Šerbedžija je pročitao svoj tekst "Taj plamen mi je obasjao put" u kojem, između ostalog, piše:- Posljednji susret sa Žikom Pavlovićem, mojim Žilijenom, kako sam ga volio zvati, bio je polovinom devedesetih u beogradskoj Skadarliji. Sjedili smo sa Snežanom i Lenkom ispred Tri šešira, pili pivo iz velikih čaša i razgovarali. Malo o našem životu u Londonu, malo o filmu, a mnogo više o politici i ratu. Bio je ogorčen Miloševićem, Mirjanom Marković i uopšte srpskom političkom scenom. Sam sebi je, reče u jednome času, počeo zvučati apsurdno, hvaleći bivši titoistički režim. On, koji je snimio toliko filmova s nepritajenim kritičkim stavom o jugoslovenskom socijalizmu i toliko oštrih romana o našoj tadašnjoj stvarnosti ispisao, i koji je tako strasno mrzio svaki totalitarizam, sada je, na neki način, počeo žaliti za tim istim sistemom, uviđajući sve prednosti koje smo imali nad ovim novim nacionalnim režimima.

Moj prijatelj Žika Živojin Žilijen Pavlović, dodao je Šerbedžija, ostao je to što je oduvijek bio: pametan, mudar, postojan, častan i plemenit čovijek.- Veliki pisac i filmski režiser. Ponosan sam i sretan što sam bio njegov glumac. Đavolji film Živojina Pavlovića i dalje teče mojim venama i upravlja mojim filmskim pokretima. Hoću zapravo reći: tko je jednom zaista gorio, taj pamti plamen! Meni je taj plamen obasjao put - grcajući u suzama izgovorio je Šerbedžija.Reditelj Miša Radivojević je nakon što je pročitao svoj prilog koji je objavljen u knjizi pod naslovom "Noktima sam grebao po betonu", rekao:

- Film je otišao daleko od tih godina kada je Žika radio ali u svima nama je ostao deo Žike, ti neki gradivni elementi, nosači, deo temelja, odnos prema istini, ta hrabrost i to crnilo. To nije obično crnilo, to je Žikino crnilo. Crnilo koja je najdominantnija boja i mi znamo da je Žika anticipirao tim svojim crnilom. Nije to bio običan pesimizam, to što smo voleli to crnilo, to je jedino prisutno u nama. Mi od Žike ništa ne možemo da ukrademo, izuzev te hrabrosti da kaže istinu, a ta Žikina istina još uvek živi. Kao da nas je Žika pelcovao protiv neke crne kuge, to što nam je dao jeste potreba da se borimo i negujemo posebna, originalna osećanja. Ne obične suze koje mogu da se skinu papirnom maramicom, Žika nas je naučio na krvave, teške suze koje se slivaju u nas. Kada gledamo njegove filmove odlazimo bogatiji jer se taj bol zadržava u nama i ostaje deo našeg iskustva. Imam sreću da sam radio u vreme sjajnih reditelja, ali Žika je uvek bio nešto posebno.Goran Gocić, urednik izdanja, napisao je da je Živojin Pavlović umetnik koji je zgražavanje u svom radu podigao na najviši mogući nivo.- Od njega je skovao samosvojnu poetiku. On je otelotvorio zgražavanje u književnosti i kinematografiji s ničeanskom doslednošću, vajldovskom erudicijom i batajevskim radikalizmom. Pavlovićev magnum opus nije ništa drugo do postojano i nepokajno zgražavanje, nad primalnim nagonima, primitivizmom, siromaštvom, nad istorijom, Balkanom, socijalizmom. Nad banalnošću. Nad apsurdom. Rečju nad ljudskom situacijom.

Živojin Žika Pavlović (1933- 1998), eminentni književnik, slikar, scenarista i profesor beogradskog univerziteta, jedan je od najznačajnijih reditelja tzv. crnog talasa jugoslovenskog filma i dvostruki dobitnik Ninove nagrade za dela “Zid smrti”, 1985, i “Lapot”, 1992. godine. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji primenjene umetnosti u Beogradu. Autor je antologijskih filmova “Buđenje pacova”, “Kad budem mrtav i beo”, “Zaseda”, “Doviđenja u sledećem ratu”, “Hajka”, “Zadah tela”, “Dezerter”, “Crveno klasje”, “Pesma”, “Na putu za Katangu”, “Država mrtvih”… Dobitnik je najprestižnijih nagrada među kojima su “Srebrni medved”, “Zlatna arena”, “Zlatna maska”, “Zlatni lav”… Retrospektive radova Živojina Pavlovića organizovane su u Pezaru (1983), La Rošelu (1985), Parizu (1986, 1990), Montpeljeu (1990) i Strazburu (1991).Bonus video: Izložba Vuka Vidora u Salonu Muzeja grada Beograda

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izlozbavukavidoragp-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6069790"]