Pokolj ptica u Bačkoj opomena je da sapijens današnjice, glup, pohlepan i bestidno sebičan, seče granu na kojoj sedi, ističe za Nova.rs književnik Goran Milašinović povodom novog romana "Muk".
Retki su ljudi danas kao što je kardiohirurg, profesor i književnik dr Goran Milašinović, direktor Pejsmejker centra KCS-a. Prvi je u svetu implantirao neke od najsavremenijih tipova pejsmejkera, predaje na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a objavio je desetak romana od kojih je „Apsint“ bio u najužem izboru za Ninovu nagradu. Na čelu je Komisije Vlade Srbije za saradnju sa Uneskom.
Po njegovom romanu „Slučaj Vinča“ upravo je snimljen film u režiji Dragana Bjelogrlića, a sada je objavio upozoravajući roman „Muk“ u izdanju Lagune.
I ovog puta je Goran Milašinović bio, kako objašnjava u razgovoru za Nova.rs, nadahnut istinitim događajem:
– Tokom rada na upisu Bačkog Podunavlja na Uneskovu Svetsku listu rezervata biosfere pre pet godina slučajno sam naišao na kratku vest da je tamo 2002. počinjen pokolj nekoliko hiljada šumskih ptica od nekog Italijana, koji je imao privatno lovište u blizini Sombora. Bio sam šokiran. Prenerazila me činjenica tolike bezobzirnosti. Razmišljao sam kakav bezosećajni gad mora da bude čovek spreman na takvo zlodelo. Za mene pokolj slobodnih šumskih ptica jeste zločin, bez obzira što za neke i nije. Istovremeno i očekivano, nikakva zvanična istraga u Srbiji tim povodom nikada nije ni započeta. Danima posle toga mučila su me turobna osećanja, u kojima je bilo najviše gađenja prema nepoznatom počiniocu, ali i neka nejasna samoosuda i, čak, osećaj sopstvene krivnje. Takva stanja u sebi već dobro poznajem. Jedino moguće „izlečenje“ i put ka miru moguć je ako stvorim paralelni, izmaštani narativni konstrukt. Tako moji likovi preuzmu odgovornost za sve što se dogodilo, a ja se oslobodim teških osećanja.
Podnaslov i prolog romana je „Neki zločini počinju nevino“.
– Nije slučajno odabran. Paradoks po kojem svi mislimo kako zločine čine samo neki drugi, genetski zločinci, a u stvarnosti vidimo da ih čine i oni za koje nikada ne bismo pretpostavili, jeste potka na kojoj je građena ova priča o pokolju ptica. Pa tako i lov, koji na prvi pogled nekome izgleda naivno i afirmativno, u jednom trenutku može neosetno da sklizne u masovni zločin. Ili gastro-hedonizam, koji ume da se začas izobliči u bizarnost, da bi na kraju završio u čistoj patologiji, što je, uz lov, jedna od najvažnijih tema u romanu. Paralela je, nadam se, jasna: lov reprezentuje čovekov egoizam, a hedonizam neumerenu želju za uživanjem. O čoveku je, kao uvek, reč.
Zašto ste odabrali naslov „Muk“?
– Svaki od slojeva u tekstu je neki muk. Prvo, muk onoga ko saoseća kad sazna za zločin. Taj muk je kao od olova. Nesreća se već dogodila i nema nazad, ništa ne može da vrati izgubljene živote. Pa muk prirode, koja je odjednom ostala bez pesme deset hiljada šumskih pevačica, najlepših ukrasa prirode. Potom, podmukli muk onih koji ćute jer ne misle da je zločin nad pticama uopšte neki zločin. Uz njega ide i muk nesolidnih državnih organa, koji su morali da reaguje za zlodelo protiv prirode, počinjeno na njenoj teritoriji, u njenim šumama. Važan je i drukčiji muk jedine dvojice nevinih junaka u romanu, autističnog dečaka Nevena koji otkriva zločin, i Sima, posmatrača ptica, brdvočera. Prvi živi u svojoj tišini od rođenja, jer zbog psihičke bolesti nikada nije progovorio, ali se druži sa pticama pevačicama, i kad se zločin dogodi, on krikne, pošto ima i takvih mukova, koji su krikovi iz dubine. A u drugom, takođe socijalno neusađenom i nekompatibilnom sa ljudima, muk i neverica rađaju želju za osvetom. Na kraju muk je i zbog toga što literatura, koja vraća svetu osetljivost i čisti dušu, nema široku moć da menja ljude i društvo, pre svega, da nas napravi boljima. Bacili smo je u blato i zgazili, ne shvatajući da se praznoglavim zombijima najlakše manipuliše.
Vaše delo je umetnički poklik protiv dekadencije koja je obeležila novo doba. Stvari, kako kažete, posmatrate iz „ptičje perspektive“.
– Dve perspektive, iz dubine i sa visine, prelamaju se. Pogled iz dubine je, možda, i važniji jer svaka umetnost nastaje iz dubine, iz neke dubinske povrede autora. Preosetljivost je prva i osnovna genetska pretpostavka za pisca, a kreativnost, koja ide kasnije, predstavlja kontrolni mehanizam i štit od ludila. Ali dobro ste primetili, jedna od poruka u „Muku“ je upozorenje da smo kao toliko puta u istoriji danas ponovo na ivici dekadencije. Do tog opasnog ruba doveli su nas materijalizam i neutaživa, histerična želja za uživanjem. Nematerijalna zadovoljstva, duhovne vrednosti, plemenitost, duševni mir i čistota, emapatija, sve to danas nema nikakvu cenu i ne može da se nađe ni u poslednjem vagonu voza kojim besomučno jurimo kroz dvadeseti i dvadeset prvi vek. Vrlina je danas izbledeli, ismejani i poniženi muzejski eksponat, nad kojim se niko ne zaustavlja ni radi čiste radoznalosti. Rimljani su jeli pržene papagaje, vadili paunovima oči da ih kuvaju za jestive ukrase na tanjirima, srkali sirove mozgove iz glava fazana, i to ne oni gladni i siromašni, koji nisu imali hleba, nego baš najbogatiji i najobesniji, što je protivprirodni blud, pervertitini salto mortale koji nije mogao da završi drukčije do moralnom propašću. Treba da se zapitamo da li današnji gastro-hedonizam, koji ide istim putem, čemu je u romanu dato dosta prostora, predstavlja na simboličan način i naš put bez povratka u dekadenciju. Pri tom, dodatni cinizam je što u isto vreme milijardu i po ljudi na planeti i dalje gladuje i umire zbog gladi ili pothranjenosti.
Da li se i kako sve kažnjava zločin protiv prirode? Šta je za čoveka najveća kazna u tom zločinu?
– Sapijens današnjice nije samo pohlepan i bestidno sebičan, nego je još i površan i glup jer ne shvata da seče granu na koji sedi. Kazna za zločin protiv priode, dakle, nije sadržana u uobičajenom socijalnom paketu: pravda-nepravda-sankcije, nego je oročena višom silom, sudbinski. Drugim rečima, uništićemo planetu na kojoj živimo, poješćemo na kraju sami sebe. Čovek ne shvata da svako na ovoj planeti ima svoje nužno i nenadoknadivo mesto, da svako na njoj živi ne zbog toga što to želi, nego zato što mora da živi. Život nije ničiji izbor nego neminovnost. To znači da istrebljenje neke vrste vodi neminovno poremećaju čitavog sistema, kojeg je čovek samo deo, a ne nikakav gospodar sa apsolutnim i neograničenim pravima.
U čemu je spas?
-Treba da se vratimo nematerijalnim zadovoljstvima, da izvore sreće tražimo i nađemo u ljubavi, prijateljstvu, prijatnom razgovoru, druženju bez interesa, jeftinim ritualima, poput „čaja u pet“, knjigama, da povratimo miran san, da se odmaramo u danu najmanje onoliko koliko u njemu radimo, da budemo srećni što smo se rodili i što smo živi, što nismo zrnce prašine ili atom vodonika, nego ljudi, obdareni svešću i sposobnošću da posmatramo i međusobno smisleno komuniciramo. A svi ti darovi nisu nikakva naša zasluga kao vrste živih bića, nego čist poklon od viših, kreatogenih sila.
Očekujemo s nestrpljenjem film „Lančana reakcija“ po vašoj knjizi o slučaju Vinča…
– Snimanje je završeno sledi post produkcija, a premijera bi mogla da se očekuje sredinom iduće godine. Ali o tome treba pitati gospodina Bjelogrlića, jer „Lančana reakcija“ je njegovo delo. Interakcija između mog romana, između literature i filma je za mene svih ovih prethodnih godina bila veoma inspirativna i divna kao avantura, ali tome je došao kraj i svako ide dalje svojim putem. „Muk“ je, valjda dokaz da je moj ćošak sveta pisanje, a ne film.
Bonus video: Goran MIlašinović o filmu „Lančana reakcija“
